Љепојевић: У току је треће самоубиство Европе које Србима шири маневарски простор

Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ, „Шта послије Украјине?“

ПОСТАЛО је већ опште мјесто у политичкој комуникацији да послије кризе и рата у Украјини ништа више у међународним односима неће бити као што је било. И то је тачно, али и даље остаје питање – а шта ће то онда бити?

Прије свега, независно од исхода рата у Украјини, потпуно је јасно да се мијења безбједносна архитектура Европе. Европска унија (ЕУ), организација која је себе прогласила за носиоца те архитектуре, више нема никакав ауторитет и током украјинске кризе је, у ствари, извршила политичко и економско самоубиство. НATO, кojи је представљао гаранцију безбједности Европе нема више довољан капацитет и претворио се у инструмент пљачке земаља чланица и политичких манипулација.

У тим рушевинама поново се појављује Русија као незаобилазан фактор безбједносне структуре Европе. Још је наравно неизвјесно како ће све то да изгледа али амбијент је већ успостављен.

Истовремено, у поодмаклом процесу је изградња неких других организација и савезништава који потпуно елиминишу западни глобални утицај и доминацију западног друштвеног модела. Стварају се нови друштвени модели са другачијом економијом и финансијским системима као и нова савезништва прије свега у Евроазији али и у Африци и Јужној Америци.

Шта би ти процеси могли да значе за Републику Српску и цијели српски корпус?

Основно је да је у таквим околностима простор одбране националних и државних интереса много шири и креативнији него до сада. У том свјетлу је веома важно да се стварање нових глобалних савезништава не ограничава само на географску блискост што отвара другачије перспективе сарадње међу државама.

Званично, рат у Украјини није свјетски али у основи и јесте. У Украјини ратује цијели Колективни запад против Русије. И не само против Русије. На страни Колективног запада је 38 држава, ако рачунамо Монако, Сан Марино, Андору и Лихтенштајн као државе, а сав остали свијет је на овај или онај начин на страни Русије. У сваком случају до сада најшири, најинтензивнији сукоб од свих досадашњих. А у сваком великом сукобу мијењала се геополитичка карта – нешто је нестајало а нешто настајало.

Украјина је у ствари симптом а не узрок глобалне кризе.

Поред Украјине и њених житеља, највећа је жртва Европа, тачније ЕУ. Ово је у ствари треће самоубиство Европе. Прво је било 1914. и Први велики рат, затим 1939. и Други свјетски рат и сада је треће започето 2014.

У првом су нестале империје, Аустро-Угарска, Њемачка и Руска. У другом, су нестале империје Британије и Француске и Европа је ушла под америчку окупацију. У овом трећем самоубиству нестаће Европска унија, као једина преостала империја. И то независно од тога шта ће се на крају десити у Украјини.

Гледано из угла Америке, као лидера Запада, јасно је шта су били циљеви у Украјини у минулих 30 а посебно задњих 8 година. Била је то, међутим, погрешна процјена. Сада када је криза достигла ратне размјере уочљиво је да на Западу нема скоро никакве стратегије шта даље а нити постоји било каква визија крајњег циља, како је то и оцијенио бивши начелник генералштаба оружаних снага Британије сада лорд Ричардс.

Он каже да Запад функционише по лигици „да видимо шта ће да буде“.

Упркос примјетном хаосу очигледно је да је Америка за сада остварила своја два главна циља – поновну окупацију Европе оличену у Европској унији и увлачење Русије у ратни сукоб. Неизвјесно је, међутим, како ће се ситуација даље развијати.

Једна занимљива илустрација. Група западних земаља и Јапан окупљених у Г-7 је обећала да ће Украјини гарантовати безбједност послије рата. Како? Када су новинари питали њемачког канцелара Олафа Шолца о каквим је гаранцијама ријеч он се само насмијао. И то је био његов одговор.

Јасно је, такође, да је у Украјини у основи не само политички него и оружани сукоб Русије и Запада, тачније Америке као и цивилизацијских визија како савремени свијет треба да изгледа.

Такође је већ јасно је ко су губитници. Изван Украјине, највећи су губитници Њемачка и наравно Европа.

Иронија је да је та поновна окупација у великој мјери и циљ европске, или ЕУ, елите. Пословна и интелектуална елита је издала Европу. ЕУ је већ одавно у кризи и сада елита вјерује да само слуганством према Америци и мржњом Русије може да сачува, макар и привид, опстанка. Суштински проблем је евро. Евро, вјерује се, може да се сачува само даљим везивањем за долар и још више за такозвани евродолар. Елита заиста вјерује да само тако може да се сачува евро и своје богатство. Јер, без евра елита губи а то што је то истовремено и самоубиство и Европе и ЕУ то ту елиту уопште није брига.

Слично као у вријеме Хитлера, феномен који је назван “јединством елита“.

Поред европске елите, ту је главни интересент и НАТО.

Пошто је НАТО изгубио значај и било какав стварни смисао, његова бирократија тражи разлоге постојања али би ипак могао да доживи судбину оног везировог тигра којем су Травничани давали много шећера па је изгубио зубе и завршио као обичан мачак у Травнику гдје су га дјеца вукла за реп.

Тога су, утисак је, сви свјесни па тако сви НАТО самити више личе на парастосе него на скуп моћних.

Занимљиво је да је Америка а не НАТО обећала ојачано и стално војно присуство у Пољској. То би могло и да значи да се води и рачуна о захтјевима Русије да се у тој новој безбједносној архитектури НАТО војнички врати на позиције из 1997. године.

Наравно, новопримљене чланице би формално остале унутар НАТО пакта, али без војних инсталација. Али, појединачне земље, као Пољска, могу билатерално са другим земљама – у овом случају Америком – да имају војне аранжмане, али не НАТО као савез.

Слабост НАТО-а и ЕУ се покушава прикрити кампањом милитаризације земаља Европе. У томе предњачи Њемачка која обећава 100 милијарди евра за развој својих оружаних снага а скоро свакодневно се уз ратне покличе чују и позиви на “њемачко вођство“. И све то под изговором опасности и одбране од Русије.

Исти је модел као када се нацистички режим наоружавао и добијао помоћ других западних земаља. Али, требало би се подсјетити, Хитлер је ипак прво напао и поробио Европу. Тога су изгледа свјесни Американци па зато праве нове базе у Пољској а Русија је само изговор.

Колективни Запад је наравно свјестан да губи у Украјини иако стално обећава пораз Русије па зато пласира идеје о преговорима о примирју како би Запад избјегао неумитност пораза. А Украјини се препоручује да мора да прихвати чињеницу да ће да изгуби дио територије. И заиста, у случају да Русија реализује своје ратне и политичке планове у Украјини – Колективни запад ће доживјети још један пораз.

Колективни запад је страна у том рату.

Преговори, међутим, за сада нису опција.

Русија веома добро разумије западне намјере и погубност примирја и његове касније злоупотребе. Русија је то научила и на крају Првог рата и касније, рецимо у Босни и Херцеговини и на Косову. Затим, када буде дошао крај рата – Русија је већ саопштила да ће о томе преговарати само са Украјином, шта год то у том тренутку значило, а не са Западом или Вашингтоном.

Са Западом би преговори могли да дођу тек послије Украјине како би се изградила нова безбједносна архитектура Европе.

То ће бити веома тежак и сложен процес. Зашто?

Побједа Русије која је, како сада стоје ствари, сасвим извјесна – значи да ће у тим неизбјежним преговорима о европској безбједности Русија имати доминантну улогу. Јер, она је побједник.

Колико може да издржи Европска унија?

Њене лидере очигледно не интересује судбина сопственог народа, али – до када је то могуће. Тешко је то временски предвидјети, али основна је чињеница да ЕУ једноставно нема могућности да издржи. Од Русије не зависи само безбједност Европе него и њен укупан привредни развој.

Када је ријеч о нафти, рецимо, скоро да је немогуће замијенити руску нафту Урал јер све су европске рафинерије технолошки оформљене на Урал нафту као главни састојак свих производа.

Замјена руске нафте, поред високих цијена, значила би промјену технологије а то кошта и узима вријеме. Још је горе са гасом.

Прво, течног гаса нема довољно а друго потребно је изградити терминале и фабрике за прераду течног гаса. То би ЕУ коштало најмање пет хиљада милијарди евра и узело би од три до пет година градње.

Обичан свијет све наде полаже у крај рата у Украјини и нада се да би тада могло нешто да се промијени и да се преживи. ЕУ више није битна. Промјене у миру су, међутим, мало вјероватне.

Тако је стално питање: када ће се рат у Украјини завршити?

Али, то нико не може да каже. Прво, нико не може поуздано да предвиди када се генерално неки рат може завршити. И друго, што је можда још важније, скоро да нико, сем најужег врха Русије, не зна шта су стварни ратни циљеви, а Русија неће стати док се они не остваре.

И, супротно саопштењима Запада да је у његовом интересу да рат потраје – то није тачно. Запад очајнички тражи примирје. С друге стране, Русији се не жури и уопште је не интересује шта говори Запад, прије свега Европа. У ствари, у њеном је чак интересу да рат потраје јер што рат буде дуже трајао – брже ће се рушити америчко-западни пројекат а Русија може да издржи.

У рату, треба подсјетити, побјеђује онај који може да издржи.

Наравно, једног дана ће се рат ипак завршити. Тада настаје велики посао успостављања неке врсте новог свјетског поретка и прије свега нове безбједносне архитектуре Европе. У том процесу ипак ће пресудну ријеч имати побједник у рату у Украјини. А то је, како сада стоје, ствари Русија.

Неопходно је, међутим, имати у виду и ширу, глобалну слику.

Док се Запад бави наративом и пропагандом, један други дио свијета институционализује нове облике сарадње и другачије форме савезништава. Тај други свијет предвођен земљама у економском и политичком успону је већ створен – он се сада само институционализује.

Прије свега је ријеч о Евроазији и новом облику савезништава која не значе и географску блискост савезника.

Док је Колективни запад у економским проблемима, тачније у економском колапсу и нема рјешења – тај “други свијет“ у настајању биљежи економски раст и гради визију развоја.

У таквом амбијенту (позадини) сукоба у Украјини живе и Република Српска и Србија. Те промијењене околности намећу, међутим, и вријеме далекосежних одлука.

Оне, те српске земље, су већ дуго на удару освајачких похода Запада. БиХ се сматра колонијом а Србија је на један другачији начин такође колонија, мада још у покушају. За њих су прије свега важна два процеса – нови облик савезништв који није географски одређен и нова безбједносна архитектура и Европе и Евроазије.

Иако по дефиницији припадају истом тијелу, српском тијелу, позиције Србије и РС су, у свјетлу кризе у Украјини, доста различите и не само због тога што је РС дио Босне и Херцеговине. Различити су и политички циљеви, барем у овој фази.

Основу тих разлика чине уцјењивачки капацитети Запада који се сада користе поводом кризе у Украјини и односа са Русијом.

Србија непрестано понавља да је одлучно на такозваном европском путу и да је њен стратешки циљ ЕУ. И то упркос свим актуелним промјенама и неизвјесностима судбине ЕУ. А европски пут је такође по дефиницији анти-српски и цијели његов политички и економски модел је против Србије и Срба. То је већ толико пута показано.

Европска интеграција је одавно потрошен модел и она је сада само инструмент деструкције не само Европе него и оних који би ту жељели да буду. А такозвани Европски пут је у основи једна велика обмана.

Уз то, Запад и Америка су у Србији дубоко уплетени, инфилтрирани и то много више него што то ико може да замисли. Није ријеч само о невладиним организацијама и лобистима него и о далеко озбиљнијим пројектима.

На примјер, Србија има уговор са Свјетским економским форумом из Давоса, тим јавно познатим оперативцем зла, о генетичким истраживањима, па је ту и уз наводну западну помоћ дигитализација архива у Србији што у преводу значи крађу и прекрајање историје па до важних компјутерских база података смјештених, и под контролом, у другим државама, чланицама ЕУ и НАТО-а.

Јавност се, међутим, засипа причама о санкцијама Русији које Србија није увела али се том медијском кампањом у ствари банализују односи са Русијом и њихов значај.

Нису односи са Русијом само гас и нафта. То су далеко сложенији и важнији односи јер Русија је политички заштитник и Србије и српског народа у цјелини.

Упркос великим притисцима и медијским манипулацијама, мало је вјероватно да већина људи који воде Србије није свјесна свега тога. Србија је, међутим, у том смислу у озбиљном проблему, ухваћена је у неку врсту клопке. Наиме, Србија је презадужена земља која зависи од добијања нових кредита.

Али, била каква званична сумња у европски пут би могла да доведе до смањења њеног кредитног рејтинга и онда сва задуживања поскупљују.

У основи, и то је обмана. Кредити су генерално заустављени, на Западу, из два разлога: први је веома неизвјесна економска ситуација, банке се настоје ослободити и старих кредита, а други је што долази вријеме драстичног повећања интересних стопа. И сви чекају и не желе да ризикују.

То јесте клопка, али и један од кључних инструмената уцјена Брисела.

Србија је заиста у веома деликатном положају.

Често се говори и о војној и политичкој неутралности као битној одредници положаја српског националног корпуса. Али, шта је то војна и политичка неутралност?

Србија тврди да је војно неутрална. Формално јесте, али у стварности ипак није. У Министарству одбране постоји НАТО канцеларија. Далеко највећи број вјежби је са НАТО снагама а врло мали са неким другим, рецимо руским. Такође, Војска Србије учествује у многим НАТО мисијама по свијету. Уз то, Србија има велики број уговора са НАТО-ом.

На примјер, велики дио оружја које Запад шаље у Украјину иде и преко Србије возовима који имају декларацију НАТО јер се на то Србија обавезала многим много раније склопљеним уговорима.

То није војна неутралност.

Јавно се, с друге стране, признаје да Србија није политички неутрална јер жели да буде чланица ЕУ и већ је кандидат. Другим ријечима, није могуће балансирање, а оно што се тако представља је обмана јавности.

Утисак је и да Запад јавно прихвата наводну војну неутралност Србије али не и Републике Српске. Зашто? Зато што Србија у стварности није војно неутрална и прихватање њене такозване војне неутралности је само изговор, само обмана јавности за коју се наравно зна да је против НАТО пакта. А, Република Српска је заиста војно неутрална и ту је основни проблем.

Према Републици Српској Запад има знатно мање таквих уцјењивачких инструмената, има их, наравно, али не толико. Није само ријеч о мањој задужености него и примјетно флексибилнијем ставу према “европском путу“. И то је један од проблема јер, како то најчешће говоре лидери Њемачке, од Србије се у њеној европској амбицији управо тражи да “дисциплинује“ Бања Луку.

У политичком и стратешком смислу Република Српска је јасно и недвосмислено опредијељена за сарадњу са Русијом. Требало би подсјетити да овдје није ријеч о самом русофилству, то је приватна ствар, или емотивној реакцији против Запада. Овдје је ријеч о процјени глобалних промјена и стварању новог такозваног свјетског поретка а у том процесу Русија, као и Кина и остале земље, припадају оном погледу на свијет и политичкој визији који ће и бити политичка и економска будућност и у том амбијенту ће свијет живјети у наредним деценијама.

И зато недавна посјета српског члана Предсједништва Босне и Херцеговине Милорада Додика Русији и његови сусрети са предсједником Владимиром Путином и шефом дипломатије Сергејем Лавровом на заиста много начина имају и историјски значај.

У току је истинско стварање новог поретка и нове мапе свијета и малим земљама и народима може да помогне само правовремено разумијевање тог историјског процеса.