Љепојевић: На Балкану своју пироманску шансу траже они који губе моћ
Синиша Љепојевић (Фото: Прес центар УНС)
ВОДЕЋЕ земље Европе покушавају да обнове старе геополитичке игре на дијелу Балкана који се сада зове Западни Балкан како би одржале привид своје важности у њиховом опадајућем утицају у глобалним промјенама у свијету.
Неизвјесно је, међутим, какав ће бити исход тог оживљавања европске геополитике јер је очигледно да је Балкан дио глобалне стратешке игре која је далеко шира од балканских граница. У актуелном амбијенту, а кроз призму те стратешке игре, положај Балкана је, већинске су процјене, скоро исти као на почетку 20. вијека само што је листа великих сила донекле примијењена. Аустро-Угарска не постоји, а Русија и Кина су ту, а и савремена Турска има амбиције. Америка, као велики играч, тренутно није много заинтересована а Европљани су у ствари невољни али и немоћни.
Европска унија, која представља већи дио Европе, више није глобални стратешки играч и у глобалном друштвеном производу учествује са само 14 процената. А стварни утицај у свијету долази од економске моћи.
Очигледно је да се, како би се рекло, историја понавља и да на Балкану своју пироманску шансу виде они који губе моћ као што је било са Аустро-Угарском и Отоманском империја. И зна се како су завршиле.
Нереалне амбиције и политичке празнине се покушавају прикрити пропагандом и лажима.
Њемачка већ дуго сматра да је Западни Балкан њен геополитички простор и била је најактивнија али сада своје присуство обећава и Велика Британија.
Британски премијер Кир Стармер је 20. децембра 2025. године означио Западни Балкан као „европско кључно“ подручје „гдје се тестира безбједност“ европског континента. Стармер није објаснио како Западни Балкан утиче на безбједност Европе и посебно Велике Британије и њених грађана. Тај дио свијета је заиста у минулих 200 година био простор немирне и болне европске историје али зашто би у овом времену то имало икакве везе са Британијом.
Британски медији су Стармерову изјаву оценили да је „Балканско буре барута поново активирано“.
У британском политичком ријечнику се у Западни Балкан сврставају Албанија, Босна и Херцеговина, Косово, Црна Гора, Сјеверна Македонија и Србија.
Политику британске владе је у штампи покушала да објасни Емили Торнбери, блиска сарадница премијера Стармера и председница Парламентарног спољнополитичког комитета. Она тврди да је јасно да је Западни Балкан „линија фронта у борби против руског утицаја и дезинформација“. И она је, рекла је, поносна на „рад Велике Британије у подршци тој борби за безбједност Балкана и цијеле Европе. Нама је потребно више помоћи независним медијима. Људи су гладни истине коју је веома тешко пронаћи“.
Ангажоване су и невладине организације које тврде да Британија има добру репутацију у том региону и да не би требало да је угрози.
У преводу, британску репутацију треба да чувају невладине организације које за то добијају новац. Али, пара је све мање и ранија средства за „борбу против руског утицаја“ на Западном Балкану су са 40 милиона смањена на 24 милиона фунти за наредне двије године.
Као по правилу, за Британију су највећи проблем Срби у Босни и Херцеговини али је занимљиво да су сада за Лондон проблематични и босанско-херцеговачки Хрвати јер, наводно, имају политичку подршку Русије.
Британски лист Гардијан оцјењује да је посљедњих година примјетан европски замор у политици према Западном Балкану али је, тврди, рат у Украјини натјерао Брисел да се фокусира на руску експанзију у том подручју а на штету ЕУ и НАТО.
И зато, истиче лист, „поновно западно активирање је очајнички потребно“.
Све би то могли да буду и нерални планови јер свијет већ живи у новој геополитичкој реалности, у другачијем геополитичком систему. Један од симбола те нове реалности је и, за сада, хибридни рат Европске уније и администрације америчког предсједника Доналда Трампа, рат унутар Запада. Поред трговачких сукоба ту је и амбиција предсједника Трампа да анектира острво Гренланд које је са великом аутономијом формално ипак дио Данске.
Данска војска је подигла борбену готовост у намјери да оружјем брани Гренланд од Америке а и Норвешка је појачала степен спремности својих оружаних снага.
То је и свједочанство да НАТО савез више практично не постоји. Јер, ако дође до сукоба онда би требало да се активира Члан 5 Сјеверноатлантског пакта да сви бране било коју чланицу која буде нападнута а како то сада извести да НАТО чланице бране у овом случају Данску од оснивача и кључног члана Алијансе.
Слични западни и НАТО проблеми су и у Украјини. Британија и Француска разматрају слање војника у западни дио Украјине наводно због тренинга украјинских снага и изградње борбене, ратне инфраструктуре. Ти би било око 15 хиљада војника, а Британија је обећала 10.000. Ако икада до тога и дође, Британија може да пошаље највише око 7.000 војника.
А Њемачка, један од главних ратних хушкача, саопштила је да се не могу слати војници у Украјину ако се Русија са тим не сложи. Другим ријечима, нема од тога ништа.
Русија је саопштила да ће ти војници бити легитимне војни циљеви. Администрација предсједника Трампа нема намјеру да се придружи тој ратничкој авантури.
У свјетлу ЕУ-америчког хибридног рата, некако испада да Русија и Америка имају истог непријатеља – Европску унију.
А ЕУ се спрема за рат против Русије. И то упркос чињеници да ЕУ нема капацитет за такав рат.
С друге стране, Америка се повлачи из 60-ак међународних организација укључујући и оно што се звало Хашки трибунал. Све те организације је користила и ЕУ за свој утицај а сада остаје без тих инструмената јер су оне постојале углавном на америчком новцу и подршци.
Истовремено се у коридорима великих сила размишља и разговара о могућој новој безбједносно-политичкој архитектури Европе и за сада то повремено наговјештава само администрација предсједника Доналда Трампа.
Предсједник Трамп је недавно јавно изнио идеју да Аустрија, Мађарска, Чешка, Словачка, Италија и Пољска треба да изађу из Европске уније. То би била нека врста неутралне зоне, формално не би припадала ни једној страни, а све источно од тог појаса би било под руским а западно – под америчким утицајем.
И у тој архитектури не би било мјеста за Европску унију, она више не би ни постојала ако ништа друго – не у форми у каквој је сада.
Ваљало би подсјетити да таква идеја у нешто ширем облику постоји још од двадесетих година прошлог вијека и њен аутор је предсједник обновљене Пољске Јозеф Пилсудски. Та идеја, која никада није заживјела, обухватала је и Бугарску и Румунију са Црним морем и позната је као Интермаријум.
У амбицији преуређења свијета, предсједник Трамп је предложио да се укине и, у основи неформална, група развијених земаља позната као Г-7 и да се умјесто ње формира, како је назвао, Ц-5 у којој би поред Америке били и Русија, Кина, Индија и Јапан.
Неизвјесно је наравно шта би од свега тог могло и да буде, али о томе се разговара и ако иза тих идеја стоје најјаче свјетске силе онда би све то могло да буде и нова геополитичка реалност. У сваком случају, предсједник Трамп то не говори случајно и напамет.
Већина географа западну границу Балкана одређује линијом Беч-Трст али европске бирократе су сада, пошто су Словенија и Хрватска чланице западних блокова, ту границу помјериле. Оно што бирократе сада зову Западним Балканом, мада је до прије тридесет година то била Југоисточна Европа, су, изузев Албаније, већински српске земље. Обнављање геополитичке игре се објашњава тиме да је тај регион проблем, што у преводу на стварни језик значи да су Срби кључ тог проблема.
И у посљедњих двјеста година Срби су за Запад стално били проблем посебно за њемачке земље које сматрају да су Балкан и Срби њихов забран. Мада, њемачке земље, као уосталом и цијели Запад, никада нису цијениле ни Балкан ни српски национални корпус и у њемачкој политичкој мисли је одавно формиран став да су балкански народи „етнички отпад“.
И стални је проблем веза православних Срба са православном Русијом. И у ово вријеме се не крије да се преко Срба Запад бори против Русије а у свјетлу рата у Украјини. Али, шта ће се десити ако Русија побиједи у том рату, а та побједа је потпуно извјесна, па онда побједник буде одређивао нова геополитичка правила?
Доминантно је увјерење да је Балкан у ствари само улог у широј геополитичкој игри па ће као и до сада његова судбина у највећој мјери зависити од других. Тако је заиста и било али и снага самих балканских земаља и разумијевање глобалног амбијента могу да утичу на ту судбину. Као што је то и показао српски национални корпус.
