Љепојевић: Чак и ако то пожели – Бајден неће моћи да укине Дејтонски споразум

• Много је вјероватније да ће Америка и Запад само обновити агресивну медијско-политичку кампању и ослонити се на локалне “агенте утицаја”. Услови за конкретне политичке или неке друге акције, међутим, не постоје. Могуће су разне иницијативе преко страних представника, чак и локално насиље америчких клијената на терену, али озбиљнија политичка или војна акција није могућа
• И Српска и Србија ће бити изложене обновљеним притисцима Запада али у новом времену могућности отпора су далеко веће него раније. Србија и Српска нису више усамљене на вјетрометини опадајуће империје Запада
• Oно што се некада на Западу мислило о Србима – мисли се и сада. Ту нема никаквих промјена нити ће их бити… Ми не можемо промјенити мишљење Запада о нама, то су илузије и зато не би требало да губимо вријеме упорно се удварајући Западу и тежећи у ЕУ  по сваку цијену
• Није нискључено да би неки даљи развој геополитичке игре могао довести и до неке мале «источне кризе”. Само што би овога пута она била изазвана слабошћу самопроглашене Западне империје на Балкану. Та криза би могла да буде и завршна фаза успостављања нове геополитичке равнотеже   
• Треба да будемо веома опрезни и проницљиви. ЕУ и Запад поводом Срба подсјећају на политику Аустрије. Зато је веома важно да имамо у виду искуства Срба из друге половине 19. и почетка 20. вијека

Излагање Синише ЉЕПОЈЕВИЋА на тему «Геополитичка равнотежа и Република Српска»

ПОСЛИЈЕ промјене америчке предсједничке администрације оживјеле су старе идеје о прекрајању унутрашњег уређења Босне и Херцеговине и притисци на Републику Српску. 

У том новом ентузијазму чак се тврди да ће предсједник Бајден “укинути Дејтонски споразум”. То је, наравно, бесмислено јер како један човјек, макар био и предсједник Америке, може да укине међународни споразум чији су гаранти неколико свјетских земаља?!

То прије свега свједочи о нереалном свијету у коме живи политичка Америка. Свијет се темељно промијенио.

Запад више није једини “господар” и, у ствари, живи у “замрзнутом времену”.

Истовремено то још једном потврђује да ни Америка ни Запад у основи немају неку нову, ефикасну политику ни према Републици Српској ни Босни и Херцеговини. 

У том свјетлу, много је вјероватније да ће Америка и Запад само обновити агресивну медијско-политичку кампању и уз тај наратив ослонити се на локалне “агенте утицаја”. Услови за конкретне политичке или неке друге акције, међутим, не постоје.

Могуће су разне иницијативе преко страних представника, чак и локално насиље америчких клијената на терену, али озбиљнија политичка или војна акција није могућа.

Западне могућности су ограничене.

Укратко, и Република Српска и Србија ће бити изложене обновљеним притисцима Запада али у новом времену могућности отпора су далеко веће него раније. Свијет се промјенио а ни Србија ни Република Српска нису више усамљене на вјетрометини опадајуће империје Запада.

У ствари, свједоци смо почетка новог процеса конфигурације геополитиццке равнотеже која има далеко шири значај. И то је кључни процес кроз који би требало гледати и на обновљену наративну агресивност Запада.

У центру стварања те нове равнотеже у овом дијелу свијета се налази укупан српски национални корпус и јуззнословенске српске дрззаве. Другим ријеццима, одбрана права Републике Српске је истовремено и одбрана цијелог српског корпуса и српских држава.

Америка и Запад оправдавају своју агресивност увјерењем да у Босни и Херцеговини нису постигли своје стратешке, и политичке и војне, циљеве.

Политички није постигнута такозвана јединствена Босна под контролом западних клијената, прије свега муслиманског дијела, а на војно-стратешком плану није постигнуто оно главно.

Прије неколико година ми је у Бриселу један њемачки генерал рекао да у Босни стратешки војни циљ НАТО алијансе ипак није остварен. Кључни, стратешки циљ, рекао је, била је контрола над Хан Пијеском, то је било основно, и то НАТО није успио. Све друго, рекао је он, није било важно. 

То је позиција Запада која је наравно одавно позната. Али, Запад више није једини у јужнословенским а не само српским земљама. Ту су и други чиме је и отворен процес нове геополитичке равнотече.

Шта то значи за Републику Српску и који су то нови изазови пред њом?

У таквом амбијенту није више, међутим,  само ријеч о Републици Српској него и о цијелом српском корпусу чију судбину у много чему симболизује и Српска.

Нови изазови су прије свега чињеница да се свијет посљедњих година темељно промијенио, односи у свијету су прошли и још пролазе кроз тектонске промјене, а да Запад, који се већ дуго лажно представља као “међународна заједница” више није једини у српском дијелу свијета.

Питање је, такође,  за кога су баш ти изазови већи – за РС и српски корпус или за Запад који се понаша као да се ништа није десило и сматра да је овај дио свијета његов посјед стечен генерисањем ратова и онда играњем мировне улоге.

Требало би подсјетити да опстанак и развој било које заједнице и сваког друштва је у његовој унутрашњој снази, било да је организована као држава или ентитет. И ту снагу мора непрестано да одржава, његује и тестира јер када је ријеч о Западу – он има широку технологију врбовања и корупције, само им је за то потребно вријеме и то у континуитету и тренутак непажње.

Најефикаснији начин борбе против тога је јавна комуникација и дијалог.  Јавност мора да буде правовремено упозната са свим кретањима и на тај начин се стиче друштвени консензус и унутрашња снага.

Али, неопходна је и визија модела и развоја српског друштва. Јер, без тога нема ни јасног става.

Ту долазимо до још једног озбиљног изазова односа међу српским земљама, прије свега Републике Српске и Србије. Наравно, по дефиницији, српске земље су јединствен фронт, један национални корпус, али изазови ипак постоје. Највећи проблем су такозване европске интеграције и Европска унија.

Европске интеграције иза којих се крије монструм Европске уније су ипак западни блок и оне су инструмент политике Запада која је и политички, и економски и културолошки, ако хоћете и цивилизацијски, антисрпска. Готово религијска оданост Европској унији је највећа пријетња и изазов јер она пријети разбијању српског корпуса.

Врло је могуће да ће Европска унија уцјењивати Србију да она обави велики дио посла око Републике Српске и то би могао бити један од услова у амбицији Србије да постане чланица ЕУ. Такозване европске интеграције се тако појављују као један од озбиљних проблема за српске интересе.

У таквом геополитиццком амбијенту долазимо и до питања стратешког, српског опредјељења. То је изузетно важан изазов.

Запад више није сам на српском простору, ту су прије свега Русија и Кина а у мањој мјери и Турска а на неки необичан начин и Иран, савезник Русије и Кине. То су кључни актери нове геополитичке равнотеззе. Уз то, и Запад се разједа изнутра и све је јасније да се интереси неких западних земаља сукобљавају у српским земљама.

Та нова ситуација се обиццно зове мултиполарност али, када је ријеч о српским интересима, не ради се само о томе да постоји више страна него и о снази сваке од тих страна. Ко има већи потенцијал…

У таквим околностима тешко је, упркос доминантним емоцијама,  доносити једноставне одлуке. Утолико прије што се динамика међународних односа вратила у вријеме друге половине 19. вијека што карактеришу честе промјене савезништава, нејасан интензитет интереса, другим ријечима, трговина интересима, промјене краткорочних циљева и агресивност оних који губе утицај.  

У преводу, када је ријеч о међународним односима – требало би бити веома опрезан и проницљив.

ЕУ и Запад у том смислу данас у највећој мери, када је ријеч о Србима, подсјећају на политику Аустрије. И зато је веома важно да имамо у виду искуства Срба из друге половине 19. и почетка 20. вијека.

РС и Србија би зато требало  јасним ставовима о својим интересима и политици  јавно да искажу те своје ставове. Такав приступ би онда значио и неку врсту опредјељења.

У преводу, ко у свијету подржи такве ставове и има више разумијевања – то је онда то опредјељење.

Срби не би смјели да имају било какве  илузије о свијету уопште, чему нас учи историјско искуство, и давно и недавно, а у овом случају о Западу.

Прије свега мислим да оно што се некада мислило о Србима и шта се дана мисли. Ту нема никаквих промјена нити ће их бити… Ми не можемо промјенити мишљење Запада о нама, то су илузије и зато не би требало да губимо вријеме упорно се удварајући Западу.

Запад има само моћ деструкције а не умије да гради. И зато не треба да се губи вријеме.

Мада звучи необично, Западу је у БиХ много важније да на било који начин очува контролу над Хрватима а тако и привид хрватско-муслиманског савезништва. Јасно је Западу да не може много шта да учини у РС и зато му је важније да контролише хрватску заједницу и механизме одржавања тог накарадног муслиманско-хрватског савезништва.

То се прикрива непрестаном хајком на Српску. Као што су то показали и избори за Предсједништво БиХ. Није ријеч само о очувању привида политичког концепта Запада него да се спријечи евентуално српско-хрватско савезништво.

Није нискључено да би неки даљи развој геополитичке игре могао довести и до неке нове “мале источне кризе”. Само што би овога пута она била изазвана слабошћу самопроглашене Западне империје на Балкану.

Постоји могућност да то крене тим правцем. И та “мала источна криза” би могла да буде и завршна фаза успостављања нове геополитичке равнотеже.    

Колико ће све то трајати – тешко је процјенити. Процеси у међународним односима су се убрзали али ипак је тешко рећи колико ће трајати прерасподјела геополитичке равнотеже.

Историјска искуства могу помоћи у разумијевању тих процеса што је и најважније а да би се задржао темпо у том разумијевању Република Српска и цијели српски корпус морају имати јасне ставове и одлучно дефинисане интересе.

Утолико прије што стварање историје у којој ћемо живјети наредних деценија улази у завршну фазу.