Љепојевић: Америка је рат против Ирана већ изгубила – Ирану је довољно да не изгуби

© fakti.rs

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

У ОВИМ нестабилним временима, када су многима преостали само нада да ће бити боље и забринутост, требало би се присјетити онога што су говорили стари Јевреји да се не треба много радовати јер од горег увијек има још горе.

Стално је питање: када би се актуелна криза у свијету могла и окончати. И ту би се вриједило присјетити искуства старих Јевреја који су говорили да „када се исцрпе све могућности – онда поштено“.

Те „могућности“, како изгледа, још нису исцрпљене и „поштени“ излаз из кризе и успостављање мирног поретка још нису на видику.

Сваки друштвени модел се потроши, па је тако и онај западни, који је, уз све слабости, био мотор развоја свијета, одавно потрошен. Али, није било нових идеја како даље. Криза је почела одавно – још почетком седамдесетих година прошлог вијека и потом највећу кризну енергију добила распадом Совјетског Савеза када је срушен свјетски поредак.

Рушење Берлинског зида је на неки начин срушило и Запад. Тога су неки и тада били свјесни па су се противили његовом рушењу, прије свега Велика Британија и Француска.

Запад, предвођен Америком, своју нестајућу доминацију и унутрашњи спазам упорно је покушавао да сачува ратовима. Само од 2001. потрошено је више од 4 хиљаде милијарди долара и убијено преко милион људи али, криза није ријешена и проблеми су постајали све већи.

За то вријеме не-западни дио свијета није дангубио. Створене су нове међународне интеграције које су постале не само носиоци нових политичких односа него и моторна снага економског и технолошког развоја. Ударени су темељи једног другог дијела свијета на којима је израстао неузаустављив процес такозваних тектонских промјена у свијету. Њихова база су евроазијске интеграције.

Рат са Ираном је зацементирао стварање два дијела савременог свијета.

Ти процеси су на Западу углавном игнорисани и омаловажавани. Позадина ратова је од јавности прикривана лепезом лажи, чак и наивних и невјероватних, што је у западном дијелу свијета утемељило „културу лажи“. Лажи, међутим, могу да купе политички дан али не могу примијенити реалност.

Тек су другим доласком Доналда Трампа у Бијелу кућу сва та дугогодишња прикривања разголићена и јасно објављени стварни циљеви Америке. Али, „култура лажи“ се већ дебело запатила и бацила је у сјенку ту Трампову искреност.

Пошто је изгубила индустријску моћ, Америка се опредијелила за развој услуга прије свега у дигиталној технологији и у томе се у великој мјери успјело. Путем дигиталне технологије (HighTech) Америка је успјела да глобално доминира друштвеним мрежама, у том новом и веома моћном медију, као и развојем такозване вјештачке интелигенције. То је нови, модерни облик утицаја и практично губитка суверенитета. Многе земље су изгубиле дигитални суверенитет. Али, та доминација се полако топи јер и други, прије свега Кина, развијају такве технологије а уз то имају и производе за свакодневни живот.

Суштина је, у ствари, у спашавању долара као јединог поузданог инструмента америчке моћи. И ту је једина права база спасења контрола глобалних енергетских ресурса прије свега нафте и гаса. Али, многе земље са енергетским ресурсима су почеле да продају нафту и гас и у другим валутама што је ослабило амерички долар. Са 67 одсто свјетских девизних резерви долар је опао на 47 процената и даље опада.

За Америку су најболнија два глобална процеса. Један је губитак доминације на Блиском истоку, као водећем енергетском извору. То је почетак краја такозваног петродолара који је деценијама замјењивао златну подлогу америчке валуте, укинуту још 1972. године када су банкротирале америчке јавне финансије.

Други је даље јачање и институционализација БРИКС интеграције која обухвата око 70 одсто глобалних природних ресурса и која интензивно гради свој финансијски систем којим се у великој мјери елиминише доминација долара.

То је шира слика рата против Ирана и његова стварна позадина. То је рат за опстанак доминације долара и у крајњем против БРИКС интеграције.

Из тог и угла обећаних циљева у Ирану, промјена власти, контрола нафте и контрола пловних путева и разбијање БРИКС-а, Америка је тај рат већ изгубила. Иран не мора да побиједи, довољно је да није изгубио.

Основни узроци америчког пораза су изузетно слаба припрема рата и погрешне процјене о стању у Ирану, његовој оружаној моћи и очекивању да ће се арапске земље придружити америчким нападима, што се није десило. А Иран и његови савезници су се темељно припремили. Несумњиво је да су у тим припремама Кина и Русија много помогле.

У рату против Ирана коришћен је модел примењен у бомбардовању Србије, СР Југославије, 1999. године. Напади из ваздуха без копнених снага а по моделу такозване Ослободилачке војске Косова. У Ирану је требало да се формира побуњеничка војска од Курда. У Ирану живи око 10 милиона Курда. Али, ни то се није десило. Онда је, као и 1999. године, Америка тражила оне који би извршили притисак на Иран да се обустави рат и преговора.

И опет Русија. Предсједник Трамп је телефоном звао руског предсједника Путина али, како изгледа, од тог посла није било ништа. Све је већ виђено, Запад нема нових идеја. Али, овога пута Русија није она из 1999. године.

Уз то, рат против Ирана је и рат против Русије и Кине а тиме и земаља БРИКС-а. Већинске су процјене да ће из ове ратне авантуре БРИКС изаћи много јачи и да ће кренути у снажнију интеграцију како би се на вријеме обезбједила јача одбрана.

Десило се да је Индија, један од оснивача интеграције, овога пута „издала“, стала је на страну Америке и Израела. Нејасно је зашто је то урадила али је сигурно да њен положај у БРИКС-у неће бити као до сада. И већ плаћа високу цијену. Русија је укинула повлашћене цијене за нафту и Индија сада мора да плаћа ону која је на тржишту.

Индија је до сада много зарађивала на повлашћеним цијенама руске нафте јер је продавала другима по тржишним цијенама.

Већинске су процјене да ће предсједник Трамп једног скорог часа једноставно у свом стилу прогласити „побједу“ и обуставити ратне операције. Америка наравно има могућности да настави рат, али ломови на енергетском тржишту и на берзама као и у очекиваном а не оствареном савезништву су велика цијена која мора да се избјегне.

И, као и увијек, најважније је које су посљедице рата.

Основне посљедице би могле да буду да Америка изгуби војно упориште а тиме и пресудан утицај на Блиском истоку. Њене базе у Кувајту, Бахреину, Катару, Уједиљеним Арапским Емиратима и Саудијској Арабији су, ако не уништене, а оно темељно разорене.  У догледно вријеме америчко присуство ће, сем у Израелу, бити безначајно.

Ратови су дуго готово свакодневица на Блиском истоку али многи вјерују да би овога пута америчко-израелски рат против Ирана могао да буде упаљач за свјетски сукоб, за Трећи свјетски рат. И за то се многи и припремају, прије свега земље БРИКС-а.

Историјско искуство сугерише да се свјетски ратови дуго крчкају и да су онда ововремени регионални сукоби само крчкање. И зато је могуће да ће на крају и избити свјетски сукоб јер ови регионални ратови нису ријешили ни један од проблема због којих и избијају. А основно је – промјена тежишта економског клатна.

Али, ма колико били упозорење актуелни регионални ратови још увијек не могу бити и свјетски сукоб. Једини простор који може да изазове свјетски рат је Европа, такви су њен положај и судбина. Европа је, међутим, сада веома слаба и разједињена али се њене водеће земље под изговором рата у Украјини и илузије да ће Русија напасти Европу већ припремају за рат.

У Европи су унутрашње политичке и економске турбуленције све веће и никада политичка елита није била толико далеко од интереса својих земаља и сопственог народа. То је довело до тога да су традиционалне политичке партије већ потрошене и без угледа и повјерења. Француски предсједник Макрон, на примјер, има само 10 одсто подршке у јавности, и долази до стварања нових политичких снага, нових партија.

Те нове политичке партије прије свега заговарају националне интересе и потребу за ослобађањем од „америчког вазалства“ али немају јасну визију како то учинити.

Америка, међутим, колико год преко Европске уније понижавала Европу и рушила њене темље, неће никада напустити тај свој геополитички и економски забран. Чак и по цијену рата. И ту би могао да буде упаљач свјетског сукоба.

И на крају, шта све то може да значи за српске земље и српски национални корпус?

Још једно присјећање: у стара времена Јевреји су према сваком догађају свој став одређивали по принципу „Шта то значи за Јевреје“.

Српске земље су на географском простору који ни један рат није мимоишао. Али, Срби су бројчано ипак мали народ и српске земље не могу битније да утичу на свјетске токове, ма колико биле њихове жртве, али могу да се припреме и рационално процјењују амбијент. За мале народе је у ствари најбоље да се у оваквим временима примире, да једноставно ћуте и прате и слиједе историјско памћење.