Љ. Богдановић: Напрслина

Глобално наметнуто правило у простору јавних комуникација, поготово у сфери политике и међународних односа, према којем се као неспоран уважава и говор противречног и очигледно лажног садржаја ствара у животу необичне ситуације. Таоци навике да се лаж, и када је транспарентна, или пропаганда, и када „звечи“, усвајају као исправни, па се иде даље, у чуду се нађу суочени с одустајањем од ових наказних правила. Тако је недавно безмало као шокантан безобразлук дочекано разумно, премда подругљиво, питање Марије Захарове: којим својим делом се Сједињене Америчке Државе граниче са Северном Македонијом и Албанијом како би лобирале за њихову интеграцију у удружење на другом континенту? Портпаролка Министарства спољних послова Русије тако је прокоментарисала изјаве САД о њиховом разочарању јер се самит Европске уније није договорио о почетку приступних преговора поменутих држава.

Исправно питање дакако, али логичне примедбе ове врсте исказују се уз ризик да се понесе титула „морона који ништа не разуме“. Питање Захарове временски се подударило с вешћу о такође логичном размишљању и парадигматичним закључцима групе америчких политичара. Амерички конгресмени, њих 40, обратили су се Стејт департману са захтевом да се украјински добровољачки пук „Азов“ стави на списак страних терористичких организација. У писму конгресмена наглашава се да по свету постоји много ултрадесних групација и да Американци „заслужују да знају због чега те организације нису на поменутом списку“.
Опет, све је логично, нема погрешних претпоставки, па на њима утемељених проблематичних закључака. Мало се додуше закаснило, вероватно и због тога што је украјински Батаљон (годинама опсервиран као партнер и сарадник „на локалу“) био подржан управо од стране оних којима се сада упућује директно питање – шта чекају с етикетом тероризам? Разумно питање о досад неспорној паравојној формацији постаје могуће тек у контексту измењеног светског поретка.

Поменути примери аргументованог промишљања, непожељног за глобално владајући дискурс хипокризије – делују посебно подстицајно када је о Србији реч. Замени ли се назив украјинског пука називом албанске УЧК, или пак имена држава које наводи Захарова именом Србија, па и Република Српска (уз ограду да је ово друго поређење условно), целина наведених реченица и даље смислено функционише. Хоће ли Америку ускоро неко питати (не сумњамо да једном хоће): где се то она граничи са Србијом па јој шаље емисаре овлашћене да безмало наредбодавно решавају њена најсудбоноснија питања? Такође, 40 конгресмена (симболичног ли броја!), да се савесније концентрисало на питање права америчких грађана да знају све о аранжманима своје државе с терористичким јатацима разних боја, вероватно би Стејт департмент упитали – када ће и опасну оружану формацију с Балкана вратити на списак терористичких организација (регистар с којег је некадашња УЧК предумишљајно скинута у прошлом веку)?

Шта се заиста у свету догађа и због чега се и ми можемо надати обрту у којем су прихватљива питања лишена уобичајено важећег лицемерја? Премда није реч о овдашњем искуству, пажњи јавности се у том смислу препоручује и поучан случај сусрета на високом државном нивоу, а који се минуле недеље догодио у Анкари. Потврдило се том приликом да је на делу велики преокрет у којем трезвени говор, чак и када је делимично бруталан и агресиван, уколико је чињенички исправан, ваљано замењује раширено удворичко-лицемерно декламовање без смисла. Примивши у посету немачког шефа дипломатије Хајка Маса, турски председник Реџеп Ердоган је, кажу, овог министра „понизио“ ничим другим већ – рационалним сагледавањем чињеница. Турчин се заправо наругао плану Немачке да Анкари због рата против Курда ограничи продају оружја, па је називајући Маса „дилетантом“, закључио: „На томе неће изгубити Турска већ Мас и Немачка.“ (Не тврдимо да би било пожељно да на Андрићевом венцу „лупају шамаре“ гостима из западног света, али би појединим агресивним емисарима свакако ваљало реплицирати логиком чињеница.)

Колико је у свим поменутим догађајима, премда неповезаним, умесно трагати за препознавањем нечег заједничког? Ако спона постоји, може ли се уочено на одговарајући начин преточити у појмове? Предлога има, а чини се да је одговарајуће име наденуо један анонимни коментатор, закључујући да је реч о – напрслини! „Ако Вашингтон, Берлин и остали са Запада још само коју недељу буду овако ’масирали’ Ердогана, на фасади НАТО-а ће се појавити напрслине и пукотине какве су донедавно биле незамисливе“, читамо на српском сајту („Факти“). Напрслина, дакле!

„Најозбиљније пукотине и напрслине у зидовима настају услед оптерећења које премашује чврстоћу материјала. Оне су последица конструктивне грешке и препознају се по великој дужини.“ Овај навод важи у градитељству, а када га преведемо у стварност актуелне политичке међународне праксе, имамо ли и најмању недоумицу на којој страни света је дошло до „конструктивне грешке“, или где је почела да попушта „чврстоћа материјала“? Напрслина је појавни знак и последица. На имиџу Алијансе напрслина може да се тумачи само на један начин: на фасади глобалног поретка (беше ли НАТО његов опуномоћени чувар?) још увек дискретно избраздане линије оштећења у догледно време, неминовно, деловањем унутрашњих и других сила, постаће неизлечиве пукотине.

Како су Путин и Ердоган ухватили САД у раскораку, гласи наслов скорашње вредне анализе актуелног великог обрта на Блиском истоку, у којој аутор (С. Рафи Шеик) између осталог тврди: „САД су се у Сирији помириле с реалношћу тек кад им је постало јасно да не могу да спрече пропаст своје осмогодишње интервенције.“ Преведемо ли речи „раскорак“ и „мирење с реалношћу“ на поменуте градитељске термине, уочавамо да је реч о варијацијама аналитичког говора о поменутој напрслини.

Запажа ли се у званичном Београду ова појава коју у свету све чешће и званично коментаришу? Дани за нама, и значајни догађаји који су минуле октобарске недеље обележили овдашњи политички и друштвени живот, потврђују да се Србија кандидује за место на коме би напрслина глобалног поретка могла да се преобрази у зјапећу пукотину. Важећи геополитички и стратешки наратив и овде показује знаке карактеристичних материјализованих пукотина у историјском и политичком материјалу. Шта уочавамо када нам данас из Америке поручују да „спор око нормализације односа може бити у потпуности решен само ако Србија прихвати независност Косова“, као и да „било какав трајни споразум између Београда и Приштине мора остати без мешања Кремља“? Да ли се може исхитреним назвати закључак да Империја и у овом случају понавља поменуту виђену матрицу: раскорак са реалношћу с којом се мири тек када постане јасно да другачије не може бити?

Оријентир који је делатан у препознавању структурног раскорака у резонима Хегемона управо је дао премијер Русије Дмитриј Медведев поручивши резолутно из Београда: „Русија је спремна да Србији пружи сву неопходну помоћ у очувању суверенитета и територијалне целовитости, на основу Резолуције 1244 СБ УН.“ Амерички став бруталне негације права Србији да штити свој суверенитет и територијални интегритет, чини логичним питање: због чега би напрслину света који прикрива своје растакање требало да излечи жртвовање Србије? Да ли би та жртва била онај потребни слој „лака“ да се растакање прикрије, а Хегемон умири и себи покаже свој савршени, а у стварности непостојећи лик?

Аутор Љиљана Богдановић