Љ. БОГДАНОВИЋ: Бела књига

Да ли ће српски опоравак бити могућ? Да ли су увелико начети национални ресурси доведени до тачке суноврата без повратка“?

Парадоксално, али наведена питања се изговарају – јавно и брижно – истовремено док се самосвести Срба предочава подсетник о величанственим идентитетским потврдама и националној утемељености, о изузетности у дугом историјском и духовном трајању. Овогодишње слављење осам векова аутокефалности Српске цркве не подсећа само на импозантно трајање самосталности СПЦ већ и на дуги низ векова чија су баштина снажна национална самобитност, очување вере, државности, језика и културе.

Говорећи о драгоценом наслеђу, као да истовремено одговара и на стрепње говорника цитираног на почетку текста, патријарх српски господин Иринеј каже: „Неће Господ допустити да нестанемо са лица земље. Све што нам треба – дао нам је. Ми смо благословени народ и наша култура и историја имају чврсте темеље који се не мењају од данас до сутра.“

Српски патријарх је ово изговорио 28. септембра, пред хиљадама окупљених верника у црногорском манастиру Пресвете Богородице у Грбаљској Подластви. Упозорење о могућем националном „суноврату без повратка“ изрекао је пак Срђа Трифковић на трибини Машинског факултета, 26. септембра, а непосредно пре ових догађаја, у говору одржаном на Вуковом сабору у Тршићу, 15. септембра, Емир Кустурица је поручио: „Још увек нисмо поражени. Невероватно је да смо ми уз Русе, преостали део хришћанске културе који није убачен у центрифуге атлантизма и колико-толико смо остали своји. Колико дуго још? Зависи од тога да ли ћемо или нећемо признати Косово.“

Наглашавамо поменуте различите датуме и поводе, међусобно веома удаљене говорнице с којих су наступили поменути еминентни беседници, настојећи да предочимо чињеницу која је можда више необична него што је подразумевајућа: сви они говоре као да их је окупила тематска усаглашеност једног округлог стола сазваног од истог организатора! Због ове необичне подударности, могуће је даље укрштати и надовезивати мисли и поруке из излагања изузетних говорника, деловаће као да је реч о дијалогу, да сами они настоје да разговарају, да ускладе аргументацију у овом актуелном дискусионом вишегласју.

„Још нас нису до краја лишили својстава и, што је најважније, нисмо изгубили идеју да су наша црква и вера, те наша култура магнетне силе опстанка и наше будућности, а веровање у вечност душе врата слободе“, казао је пред Вуковом кућом у Тршићу Емир Кустурица.

Уочи одласка у Црну Гору „одговорио“ му је патријарх Иринеј: „У осам векова, које сада сагледавамо, било је и успона и падова, победа и пораза, туге велике и радости велике и, ево, Бог је дао и нама да у славу нашег небеског заступника Светог Саве кажемо да смо сачували његову и нашу веру хришћанску, православну, језик, национални дух, културу и државу и да се с том вером и данас и сада суочавамо са свим тешкоћама и искушењима која у животу неминовно следе.“

Трећи овде поменути (са)говорник Срђа Трифковић дискусији додаје још једну димензију: „Да се губитак Косова и Метохије не сме прихватити – не само неповратан него ни као привремен – сматрам аксиоматским предусловом српског опстанка. Сматрам, међутим, да ни све друге границе, арбитрарно повучене преко српских земаља од 1945. до данас, не треба да буду третиране као легитимне и трајне, а да тренутни губитак територија и српског живља у њима не сме да буде прихватан као неповратан.“

Да ли се садржај управо наведених фрагмената говора о актуелном регистру српских националних питања, може разумети као подстицај, али и као потврда да је започео процес неформалног окупљања редакције и именовања еминентног ауторског тима који ће сачинити нову, захтевима времена надахнуту, српску Белу књигу о опстанку? Уочавамо ли да је велика национална дискусиона трибина подстакнута новом енергијом?

Због чега уопште помињемо Белу књигу, односно документ који о одређеној теми стварају експерти, или посебно компетентни појединци, с наумом да он „служи као помоћ људима приликом доношења одлука“? (Упамћени су код нас слични, не и стварно утицајни подухвати ове врсте.) Уз поновљене поруке поменутих говорника, подстицај оваквом закључивању дају и скорашњи догађаји у окриљу академске заједнице у Београду.

Наговештена је наиме извесност стварања аргументоване научне платформе која ће, попут какве беле књиге, у јавном простору постати користан оријентир и за политичко одлучивање, и за разумевање актуелних друштвених и геополитичких прилика. Реч је о чињеници да је, с првим данима овогодишње јесени, публици врата отворила тематски у реченом смислу прецизно фокусирана култна престоничка дискусиона трибина београдског Машинског факултета. Чини се да ће управо на легендарном Машинцу наредних месеци бити исписан рукопис за књигу коју помињемо!

Организатори првог циклуса разговора под називом „Реинтеграција или разграничење. Разговори о будућности Косова и Метохије“ били су јасни у најави: Процењујући штетност изостанка опште сагласности свих делова српског друштва у погледу оптималног решења за будућност јужне српске покрајине, сматрамо да је дужност српске академске заједнице да понуди свој прилог решењу овог животно важног питања.

Закључујемо: универзитетска елита, позивајући и друге актере јавног живота, управо је покренула рад на тексту нове националне беле књиге. Садржај између њених корица биће посвећен разматрању најважнијег од свих актуелних питања државног, политичког и друштвеног живота српског народа. Наслов првог тома је познат – „Реинтеграција или разграничење“. Имена (четрдесет) најављених учесника ових разговора под кровом неупитне симболике (Машинац је славу стекао као место на којем се посебна пажња поклања српском становишту, а јавно понекад разматрају и идеолошки „забрањени“ садржаји) обећавају изузетан ауторски тим будуће књиге.

На првом научностручном „редакцијском састанку“ у Свечаној сали Машинског факултета, поред Срђе Трифковића, говорили су Богољуб Шијаковић и Часлав Копривица. Као парадигматичну поруку овог, како је наглашено „првог у низу“ разговора, наводимо сржну опаску Часлава Копривице:

„Претпоставка нас који смо за реинтеграцију Косова и Метохије – јер то је смисао замрзнутог конфликта, а не да Стара Србија вјечно остане у рукама узурпатора – и претпоставка оних који су за ’разграничење’, јесте да је српски народ једна реалност, а не пука уставна фикција, или реликт традицијске инерције. (…) Они (који су за разграничење), наравно, воле свој народ, али покушавају да пречицом ријеше квадратуру круга – круга који је неко други нацртао, тутнувши им при томе у руке свој лењир и свој шестар, тј. своја мјерила и своја средства. А они, веселници, покушавају да надлукаве најбоље ученике Најлукавијега.“

Уз уверење да ће се Срби од поменутог Најлукавијега одбранити не само садржајем између корица једне имагинарне књиге у настајању, наведимо и категоричан оптимистички коментар аутора чија се суморна питања помињу на почетку овог осврта: „… Покојни Игор Шафаревич у Москви, у зиму кошмарне 1996. године, одговара на питање какве су шансе за опоравак Русије после јељциновског суноврата? ’Као математичар који барата егзактним величинама, ја не могу да вам понудим рационално замислив модел опоравка Русије; али као православни хришћанин који верује у благотворно дејства Духа светога, знам да је опоравак могућ, дакле да предстоји – и да је неизбежан’.“

Аутор Љиљана Богдановић