ЛИТУРГИЈА И АПОКАЛИПСА ( ПРЕМА СВЕШТЕНИКУ ЏОРЏУ ГРЕЈУ )

ИСКРА на Фејсбуку

Владимир Димитријевић

Откривење Исуса Христа које Њему даде Бог, да покаже слугама Својим шта се има збити ускоро, и објави га пославши га преко анђела Својега слуги Својему Јовану (Отк. 1, 1).

Апокалипсу данас многи доживљавају као неки „пра-хорор“, који говори само о смаку света. Иако ова књига говори о потоњим данима и судбини Цркве на удару антихриста, она је, пре свега и изнад свега, литургијска књига. Новозаветна литургија се, наравно, наслања на богослужење Старог Завета.

Свети Павле, свети Јаков и остали први хришћани наставили су да присуствују богослужењу како у јерусалимском храму, тако и у синагогама, и то дуго након што је на дан Педесетнице установљена Црква (види Дела ап. 2, 46; 3, 1; 5, 20; 9, 20; 13, 5, 14; 17, 1–2; 21, 26 и 22, 17).

Како се први век приближавао свом крају, за хришћане је постајало немогуће да и даље буду на богослужењима са јудаистима. И поред тога, хришћани су очували непрекидност богослужења од Старог до Новог Завета. Они нису „открили точак”, него су употребили елементе јеврејског храмовног богослужења, богослужења синагоге и јудејских домаћих (кућних) обреда.

У Новом Завету налазе се сведочанства о многима од тих богослужбених елемената: о читању псалама, поучним химнама, духовним песмама, славословљима, исповедањима вере, возгласима и одговарањима, беседама, благодарењима, молитвама, прозбама, светим целивањима, обедима помена, благословима и молитвеним правилима (в. посебно 1. Кор. 14, 26; 2. Кор. 13, 12; Еф. 5, 19–20; 1. Тим. 3, 16). Ови богослужбени елементи преузети су на доследан и долично устројен начин, под надзором рукоположеног свештенства (в. Дела ап. 6, 1–7; Филипљ. 1, 1 и 1. Тим. 3, 2–15). Ово свештенство било је углавном засновано на поретку и служењу у старозаветном храму.

Свето Писмо, заједно са сведочанствима других ранохришћанских списа (као што су Прва посланица Климентова, Дидахи или посланице Светог Игњатија Богоносца) јасно потврђује једну чињеницу: богослужења Старог Завета су праузор, а рани хришћани су сматрали да су достигла пуноту и савршенство богослужењима Новог Завета.

Такво је било литургијско окружење у којем је живео свети Јован Богослов и њему савремена хришћанска заједница.

У духу дана Господњег

Свети Јован тврди да је Књигу Откривења примио на дан Господњи (в. Отк. 1, 10). Виђење почиње постављањем основа за небеску Литургију. У ствари, читава Књига Откривења може се сазирати у контексту небеске Литургије. Веома је вероватно да Апокалипса бележи виђење светог Јована које је он доживео током недељног служење Литургије у колонији протераних хришћана на острву Патмос. Док је служио на тај дан, Свети Јован се нашао у присуству Бога, Светога над светима, и у том стању примио виђења небеских тајни.

Свети Јован Богослов је био добро упознат са богослужењем, како јеврејским, тако и хришћанским. Он је дошао из круга светог Јована Претече и Крститеља Господњег (Јн. 1, 35–37) који је и сам рођен у свештеничкој породици (Лк. 1, 5–25). Добро је познавао првосвештеника храма и био је радо приман у јеврејским свештеничким круговима (Јн. 18, 15–16). Као последњи од Христових апостола који је преживео, био је сведок развоја хришћанске литургијске праксе у периоду од преко педесет година после установљења Цркве.

Престо Божији

Једна од најважнијих литургијских слика у књизи Откривења свакако је престо Светога, Господа над силама (Отк. 4, 2). Ова слика указује на присуство Божије и често се помиње како у Старом, тако и у Новом Завету, тако да се само у Откривењу помиње преко четрдесет пута. Занимљиво је да приметимо да у црквенословенском речнику реч која се односи на Часну Трпезу дословно означава „престо”. Према томе, свети престо у Православној цркви представља престо Светога, и Писмо нас стално позива да му се приближимо (Јев. 4, 16; 10, 19–22).

Онај Који Јесте

У 8. стиху 1. главе Откривења читамо: Ја сам Алфа и Омега, Који јесте и Који беше, и Који долази, Сведржитељ. Овај исти текст појављује се на фресци која изображава Христово величанство, исписан око његове главе; фреска је смештена у централној куполи правилно осликане православне цркве. Ова иконографска представа назива се „Пантократор”, што значи „Сведржитељ”, и преузета је непосредно из овог стиха.

Јагње

У 13. стиху 1. главе Откривења свети Јован бележи да је видео Некога налик на Сина Човечијега, обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним. То је одећа какву је носио првосвештеник у храму. Свети Јован каже да је касније видео Јагње како стоји, као да је заклано (Отк. 5, 6). Ово Јагње носи обележја храмовне жртве, али оно тријумфује. Оба ова примера односе се на распету Жртву Која је, такође, и победнички, васкрсли Господ. Као што каже православна Литургија, Спаситељ је „Онај Који приноси и Онај Који се приноси, Онај Који прима и Онај Који Се раздаје”. Он је Јагње Божије Које на Себе прима грехе света и, истовремено, Он је небески Првосвештеник.

Старци [старешине]

Свети Јован пише да су се око престола Сведржитеља налазила двадесет четири престола, и на престолима видех двадесет четири старешине где седе, обучени у беле хаљине и са венцима златним на главама својим (Отк. 4, 4). Ове старешине падоше пред Оним што седи на престолу и поклонише се Ономе што живи у векове векова (Отк. 4, 10). Ова „сапрестолност” двадесет четворице представља основу „сапрестолности” апсиде у православном храму: полукруг презвитера који окружују свети престо током служења свете Литургије, и који седе на тзв. „сапрестољу”. Небески презвитери носе одећу старозаветног свештенства.

Бела одећа остала је све до данас основни елемент свештеничке одеће. То је символ одеће која се носи приликом крштења и даје се онима који су се обукли у Христа – то је одећа спасења, одора светлости. Она символише блаженство, добра дела, чистоту и целомудреност, тријумфујућу радост, вечни живот, васкрсло и прослављено тело. Она подсећа на свадбено рухо које се помиње код Матеја, 22, 1–14, предвиђено за све оне који су позвани на свадбену вечеру Јагњета Божијег (в. Отк. 19, 5–9).

Ова „сапрестолност” старешина даје сасвим одређену слику небеске царске Литургије. Одевени у свештеничке одежде, ничице падају у поклоњењу. Они певају химне и приносе тамјан, који означава молитве светих. Они свирају своје инструменте и објављују дела спасења, као што су чинили и свештеници у Старом Завету.

Мученици

Свети Јован саопштава да су под жртвеником биле душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху (Отк. 6, 9). Реч „сведочење” или „сведочанство” долази од грчке речи „µαρτυρία”, (која такође означава и мучеништво). Жртва мученика повезана је са жртвом Христовом.

Представа о покојним праведницима који леже испод жртвеника потиче од старозаветног доба. Ранохришћанска Црква наставила је са овом представом. Помени и Литургије служени су на гробовима или недалеко од гробова мученика и других светитеља. Када епископ освештава православни храм, он свечано полаже светитељске мошти (најбоље је ако су то мошти неког мученика) испод горње површине олтарског Престола. Овај обичај се одражава у прозби јектеније усрдног мољења: „Још се молимо за упокојење душа уснулих слугу Божјих, праотаца, отаца и браће наше, који овде и свуда почивају, и за православне свуда”.

Химне и похвале Богу

Химне и славословља у Књизи Откривења упућене су Богу Оцу или Јагњету, или и Једном и Другом. У ово или у оно време, током небеске Литургије, њих певају четири жива бића, двадесет четири старешине, анђелски зборови људи, запечаћени печатом Божјим и, на крају, свако створење у васељени. Много од онога што проналазимо у тексту наше Литургије одражава управо речи тих химни и славословља.

Део химне из Откривења, 11, 17–18 могли бисмо да упоредимо са дијалогом између служитеља и верних на Анафори (приношењу) током свете Литургије: „Благодаримо Ти, Господе Боже Сведржитељу”… Део химне из Откривења 15, 3–4, наводи се током великог водоосвећења за Крстовдан и Богојављење: „Велика су и чудесна дела Твоја, Господе Боже Сведржитељу, праведни су и истинити путеви Твоји…”

Речи „Свети, свети, свети Господ Бог Сведржитељ” из Откривења 4, 8, (надахнуте Исаијом 6, 3) коришћене су приликом богослужења у синагогама током првог века, да би касније биле пренете и у хришћанску Литургију, почев од тога времена. У нешто измењеној форми, познатој као „Трисагион” или „Трисвето” („Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни”) постале су део православне Литургије почев од 5. века.

Богу и Јагњету приписују се слава, власт, блаженство, част, сила, изобиље и мудрост у векове векова. Разна славословља, која се могу пронаћи у Откривењу 1, 6; 4, 11; 5, 12; 5, 13 итд, одражавају литургијску праксу хришћана у I веку. То се такође може видети у завршним речима Молитве Господње, коју налазимо у Мт. 6, 13. О томе такође сведоче и Прва посланица Климентова и Дидахи. Веома је важно да приметимо да се подједнако прослављају и Јагње и Свети, то јест Бог Отац. Оцу и Сину приписује се иста божанска природа, једнака по величанству и слави.

Небеско богослужење (поклоњење)

У Откривењу 8, 1–6 налази се важан кључ за литургијску природу ове књиге: И кад отвори седми печат, наста тишина на небу око пола часа. И видех седам анђела који стајаху пред Богом, и даде им се седам труба. И други анђео дође, и стаде пред жртвеником држећи кадионицу златну, и бејаше му дано много тамјана да принесе са молитвама свих светих на златни жртвеник пред престолом. И узнесе се дим од тамјана са молитвама светих из руке анђелове пред Бога. И узе анђео кадионицу и напуни је огњем са жртвеника и баци на земљу. И насташе громови и јека и севање муња и земљотрес. И седам анђела који имаху седам труба припремише се да затрубе

Овде проналазимо јасну слику обреда из јерусалимског храма, Литургије хришћанске Цркве и небеске Литургије. Свети Јован помиње нешто што има сличности са најсвечанијим делом храмовног богослужења: чин поклоњења у присуству Светога (в. Излазак, Књигу левитску, Бројеве и Другу књигу Дневника). Појава грома, јеке, муње и земљотреса подсећа на теофаније (јављања Бога, богојављења) које се помињу како у Старом, тако и у Новом Завету.

На крају целокупног призора, који се описује у 8. глави Откривења, теофанија или јављање Бога открива се током небеске Литургије: И отвори се храм Божији на небу и показа се ковчег завета Господњег у храму Његовом: и бише муње, и јека, и громови, и земљотреси, и град велики (Отк. 11, 19). Касније читамо: И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати међу њима, и они ће бити народ Његов, и Сам Бог биће с њима. И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође (Отк. 21, 3–4).

Ова објава се заснива на Иса. 25, 8 и представља одјек Литургије Цркве. Стварност која је овде изражена је следећа: у коначној анализи, нови поредак космоса ће бити такав да ће народ Божији бити причастан Његовом божанству (1. Петр. 1, 4). Више неће постојати потреба за нечим што је само символ Божијег присуства, јер ће Његово присуство бити потпуно (Откр. 21, 22). Бог ће бити све и у свему, испуњавајући Собом све ствари (1. Кор. 15, 28; Еф. 1, 23; Кол. 3, 11). Ново устројство ће једноставно бити Бог.

Свадбена вечера Јагњетова

Најзад, долазимо и до свадбене вечере Јагњетове: светог причешћа Христом. Она се обзнањује у химни, Отк. 19, 6–8: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се Његова припремила. И дано јој би да се обуче у свилу чисту и светлу…

Идеја брака између Бога и Његовог народа дубоко је укорењена у Старом Завету. То је прекрасан опис заветне везе између Бога и човека и символично је обзнањен у празнику Пасхе. У Новом Завету, Исус је изображен као Женик а Црква као Његова света Невеста. Ту тему објављује Црква када ступамо на богослужења током Светле седмице.

Представа о Месијиној гозби преузета је како из Старог, тако и из Новог Завета. Јело и пиће у Царству је једна од најдубљих библијских представа које се користе да би се изразила идеја Причешћа. Будући да је заједница у Рају била раскинута непослушним окушањем плода (Пост. 3), васпостављање тог заједништва (и повратак у Рај) делимично долази и кроз послушни чин окушања (в. 1. Кор. 11, 24–25). Тело и Крв Христова су истински плод послушања Господу, Који нас позива да се Њиме причесте. 

Од најранијих дана Цркве, хришћани су окушање од дрвета живота (Отк. 2, 7), окушање скривене манне (Отк. 2, 17), окушање Хлеба живота Који је дошао са небеса (Јн. 6, 31) и окушање духовне хране и пића (1. Кор. 10, 3) повезивали са Евхаристијом. Свети Игњатије помиње Евхаристију (св. Причешће) као „лек бесмртности” (Посланица Ефесцима, 2, 20). Господ обзнањује: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном (Отк. 3, 20). Тајанствена вечера Јагњетова несумњиво је највећа реалност Царства.

У овом свету, док Он не дође, израз те реалности се најјасније испољава у светој Пасхи, Празнику над празницима. Усред ноћи, одевена у блиставу и чисту, најфинију свилу, Невеста очекује свог васкрслог Женика ради празничног окушања љубави. Долази до тајанственог сједињења, будући да народ Божији постаје причастан Христовом над-суштом хлебу (Мт. 6, 11) и испија Господњу чашу спасења (Пс. 115, 4).

И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар (Отк. 22, 17). Из недеље у недељу, на божанској Литургији, служитељ наставља тај пасхални празник, позивајући причаснике да са страхом Божијим, вером и љубављу „приступе” светим Даровима. Женик обзнањује: Да, доћи ћу скоро (Отк. 22, 20) и Његова Невеста Га чује. Она препознаје глас свог Љубљеног и излази Му у сретање (Мт. 25, 6). У сладости њиховог брачног пира, испуњеног заносом, Она Му одговара: Амин, да, дођи, Господе Исусе (Отк. 22, 20). Тајанствена вечера почиње.

Са страхом Божијим

Апокалипса светог Јована је уистину величанствена књига Светога Писма, дубоко надахњујућа за свакога од нас. Она садржи чудесно мноштво небеских виђења и застрашујућих откривења. Она пред читаоца износи калеидоскопски поглед на прошле, садашње и будуће догађаје, нудећи му неупоредив увид у невиђене делатности небеске сфере.

Унутар тајни овог надахнутог дела скривен је кључ како за небеско богослужење, тако и за литургијску праксу током целокупне историје Православне Цркве. Иако то није једини кључ за њено тумачење, литургијски кључ нам нуди главна средства за разумевање ове књиге и многих њених тајни. Истовремено, познавање Књиге Откривења омогућује нам да дубље разумемо Литургију, онако како се она служи у свим временима.

Са смирењем и дивљењем размишљајмо о овим великим тајнама када сваке недеље одемо у цркву на Литургију. Ако тако учинимо, можда ћемо разумети оно што кажу Свети Оци: „Док стојимо у храму, ми стојимо на небесима”. Нека наше очи буду отворене за реалности ове небеске сфере, док са страхом Божијим, вером и љубављу приступамо светој Трпези.

ЦРКВА КАО НЕБО НА ЗЕМЉИ Црква је, према речима апостола Павла, Тело Христово (Еф. 1, 23) и Христос је Глава тела, Цркве (Кол. 1, 18). У својој Мистагогији или Тумачењу божанствене Литургије преподобни Максим Исповедник на следећи начин тумачи иконичност Цркве: “Света Црква је изображење и лик Божији. И као што Бог, према Својој безграничној доброти, сили и мудрости остварује несливено јединство различитих суштина бића и као што их, будући Творац, повезује са Собом најтешњим везама, тако и Црква, услед јединства благодати и призвања вером, једнообразно сједињује верујуће једнога са другим…“. Преподобни Максим назива овде Цркву “ликом Прволика“. Црква је икона и у том смислу што је она онтолошки и антиномијски повезана са Прволиком – Христом, који ју је утемељио и који остаје њена Глава, али и у том смислу што Црква све сједињује у Христу, тј. обитава у овом свету као реална богочовечанска, саборна икона Тела Христовог. 

Најобухватније православно одређење Цркве, храма и божанствене Литургије у њиховом јединству јесте оно које их назива “земаљским небом“ или “небом на земљи“. Свети Јован Кронштатски пише: “У цркви се уистину осећам као на земаљском небу… Осећам да сам овде у очигледном присуству Бога, Његове Мајке,  небеских сила и свих светих. Она је заиста земаљско небо: овде се осећаш и постајеш свестан да си уистину део Тела Христовог и Његове Цркве, а особито у време наднебеске Литургије и причешћивања Светим Тајнама Тела и Крви Христове“ . 

Ово, док се светои руше, не можемо и не смемо заборавити. Остало ће нам се додати.

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.