ЛЕС: Пројекат „Страх на Балкану“

Британски аналитичар Тимоти Лес сматра да, када је ријеч о рјешавању проблема у појединим земљама, можда боље не слушати стручњаке са њиховим резонованим аргументима који се показују дубоко погрешним већ умјесто тога послушати народ чија се интуиција на крају показала поузданијом.

Он је у ауторском тексту за Медија центар указао на то шта је заједничко Брегзиту и словеначком нон-пејперу.

– Пратећи међународна збивања у последњих неколико недјеља, приморан сам да размислим и о недавним догађајима у сопственој земљи, Великој Британији, која се такође суочавала са упозорењима политичког естаблишмента о скорој катастрофи док је покушавала да поново успостави своју националну државност – навео је Лес.

Он је подсјетио да се почетком 2016. године огромна коалиција снага, коју су чинили владини министри, парламентарци, државна служба, индустрија и банкарство, академска заједница, медији и истраживачки центри и многи други, трудила да убиједи Британце да ће напуштање ЕУ бити катастрофа у кампањи која је постала позната као пројекат „Страх“.

– Из свих углова британског естаблишмента, британском народу је речено да ће напуштање ЕУ резултирати моменталном економском катастрофом јер се капитал излио из земље и читав дио индустрије се преселио у иностранство са губитком стотина хиљада радних места. Министри, званичници и експерти из свих области наводили су економске моделе који су показивали да долази катаклизма – навео је Лес.

Он је додао да су неки упозоравали на распад Велике Британије и насиље у Северној Ирској, а други на губитак утицаја и немогућност рјешавања проблема 21. вијека.

Према његовим ријечима, тадашњи премијер је чак предвидио да ће гласање за излазак из ЕУ подстаћи нови рат на континенту.

– У међувремену, свјетски лидери увјеравали су Британце да ће живот послије Брегзита оставити Велику Британију мизерном и изолованом. ЕУ је обећавала да ће за преговоре о новом трговинском споразуму требати године, а Барак Обама је долетио да каже да Британија послије Брегзита не може очекивати трговински споразум са САД.

Ова упозорења нису престала ни послије референдума. Напротив, интензивирана су, што је довело до једног од најтежих периода у модерној британској историји док су бирачи чекали да владине институције спроведу резултат референдума, а политичка елита је то одбила, уз подршку економског, културног и интелектуалног естаблишмента који је умјесто тога инсистирао на другом реФфрендуму да би поништио резултат првог – истакао је Лес.

Он је додао да је ова епизода завршена тек ванредним изборима 2019. године на којима је лидер Конзервативне странке Борис Џонсон водио кампању на листи за спровођење резултата референдума, однио убједљиву побједу, а потом извео Британију из ЕУ.

– Непотребно је рећи да се није догодила ниједна од предвиђених катастрофа. Британска економија наставила је да континуирано расте након референдума, а Лондон и Брисел су на крају потписали споразум о слободној трговини који је омогућио да се пословање настави по старом.

Велика Британија је и даље нетакнута а подршка независности у Шкотској опада, на данас 44 одсто, што је мање него 2014. године када је 45 одсто гласало на референдуму за излазак из Велике Британије. Дјелимично, то је посљедица ефикасности кампање вакцинације у Великој Британији, што би било немогуће да је Британија остала дио ЕУ гдје су бирократија и политика проузроковале дуга одлагања у набавкама – нагласио је Лес.

Гласање за Брегзит, навео је он, такође је поново подстакло демократију у Великој Британији присиљавајући политичаре, који су годинама били изоловани од мишљења народа јер је већина нових закона дошла из Брисела, да обрате пажњу на британске бираче.

У међувремену, додаје се у тексту, оне политичке странке које су покушале да блокирају Брегзит сада се боре за опстанак – како су потврдили регионални избори недавно.

– Укратко, Пројекат „Страх“ и сви политичари, званичници и експерти који су предвиђали катастрофу су погријешили – што повлачи питање, зашто? Вјерујем да одговор није да су ти људи глупи или зли – иако су неки од њих често оптуживали присталице Брегзита за то – већ зато што је њихов поглед на свијет обликован колективним страхом од националне државе чему је Брегзит био потврда – оцијенио је Лес.

Он је појаснио да је за ову елитну класу национализам узрок Другог свјетског рата и свих зала у Европи.

– Нација је ексклузивни концепт, у сукобу са либералним идеалима различитости и инклузивности. А национална демократија даје моћ обичним људима са свим њиховим страстима и предрасудама. Умјесто тога, многи од ових политичара, званичника и експерата посвећени су постнационалном свијету са отвореним границама, мјешовитим становништвом и политичким системом у којем кључне одлуке доносе међународне бирократије попут Европске уније, изван надлежности обичних бирача – истакао је Лес.

Он је навео да је толики био њихов страх од Брегзита да нису могли да схвате да је можда катастрофа плод њихове маште.

– Њихова осјећања су им говорила да ће бити ужасно, али су добила облогу рационалности позивањем на економске моделе, политичке теорије и селективно читање историје што је, чини се, доказивало њихову поенту, у огромном колективном чину пристрасности потврде. У стварности, експертске прогнозе показале су се далеко мање тачним од интуиције обичних бирача који су вјеровали у способност Британије да опстане као национална држава – истакао је Лес.

Он је навео да се чују управо иста упозорења о предстојећој пропасти након „цурења“ словеначког нон-пејпера и његовог приједлога за успостављање националних држава на Балкану, и управо од исте званичне и интелектуалне елите која је тако ауторитативно износила мишљење о Брегзиту.

– Европски званичници су упозорили на „пријетње регионалној безбједности“, а стручњаци за Балкан упозорили су на поновни рат ако неко дирне границе. Међутим, морате ми опростити на недостатку повјерења у тачност њихових предвиђања оптерећених пропастима, посебно када чак ни не крију своје идеолошке мотиве. Неки губе живце на сам помен помјерања граница.

Једни омаловажавају идеју националних држава на Балкану као ‘концепта деветнаестог вијека’. Други и даље одбацују позиве на поновно исцртавање граница као ‘признање неуспјеха’. Неуспјех чега, можете да питате? Одговор је, наравно, неуспјех у постизању циља постнационалног свијета за који је Балкан нехотице постао лабораторија – оцијенио је Лес.

С обзиром на то, каже он, да се ови стручњаци плаше и не воле националну државу, тешко је заиста прихватити њихова предвиђања када је ријеч о Балкану гдје питања неријешене националне државности доминирају политиком.

– Свакако, лако је дочарати слике ужаса у земљи попут Босне. Међутим, непристрасна анализа би сигурно сугерисала да је рат релативно мало вјероватан с обзиром на промјену чињеница на терену од почетка деведесетих: људи су трауматизовани, народи су се одвојили, сада постоје успостављене границе, нема војски које би се бориле, а и спољне силе пажљиво прате догађаје.

Ако бих био великодушан, прихватио бих да се ове стручне прогнозе барем искрено осјећају, ако су већ погрешне. Ако бих био циничан, могао бих да закључим да они намјерно сију страх да би се затворила дискусија о било каквом рјешењу које укључује успостављање националних држава – указао је Лес.

Према његовим ријечима, то опет враћа на Брегзит јер су се грађани Британије и Балкана у другачијем контексту и са различитим проблемима нашли у ћорсокаку 2010-их за које је најпожељније рјешење било успостављање националног суверенитета.

– У случају Британије, проблем је била масовна имиграција и ерозија националне демократије. На Балкану је то питање физичке несигурности и недостатка права и могућности да мањине остану ‘заробљене’ у погрешној држави. Дакле, ако могу да дам коначну мисао, то је да, када је ријеч о рјешавању проблема, можда је боље не слушати стручњаке са њиховим резонованим аргументима који се показују дубоко погрешним већ умјесто тога послушати народ чија се интуиција на крају показала поузданијом – закључио је Лес.