ЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: После пандемије

„Светла будућност“ која се већ нуди, у време страха и неизвесности, тиче се суштине постојања и идентитета човека, његове слободе, и смисла живота уопште

Немогуће је не приметити, седећи код куће ових дана за рачунаром или мобилним, невероватну поплаву свакаквих сензационалних или сензационалистичких информација, открића или „открића“, итд. везаних за COVID-19 и његове узроке и последице, не само са медицинског него и са друштвеног, политичког, економског па чак и верског становишта.

Једино око чега постоји општа сагласност је да се свет током последњих месец-два неповратно променио. У шта – то је већ друга прича, али ништа мање важна. И потпуно је легитимно да се сви занимају за то – јер пандемија (многи би овде ставили знаке навода) и њене последице дотичу ама баш свачији живот, будућност, опстанак и наслеђе.

РАЊЕНА ЗВЕР
Да ли је вирус настао природним путем, баш као што су „видовити“ људи попут Била Гејтса, али и немачког парламента, предвидели, није важније питање од оног како ће се цела ова ситуација искористити од оних који држе полуге моћи у својим рукама, што на националном, што на наднационалном плану. Јер, по речима некадашњег Обаминог шефа кабинета, Рама Емануела: „Никад не смеш да допустиш да озбиљна криза прође неискоришћена, као прилика да се уради оно што пре ниси могао да урадиш“.

Несумњиво је да су ЕУ, НАТО и сличне наднационалне структуре претрпеле огроман ударац, од ког ће се тешко опоравити, док су Кина и Русија, упркос проблемима с којим се суочавају, здравственим и економским, профитирале по питању „меке моћи“, показујући већу организованост, ефикасност и, што је најважније, људскост у кризи – не само према својим грађанима већ и према другима којима су брза помоћ и реаговање били потребни.

Али, звер је најопаснија кад је рањена. Западно-центрични наднационални центри моћи још увек поседују довољно новца, моћи, утицаја, мрежних способности и хибридног капацитета уопште да могу да нанесу озбиљне ударце не само својим стратешким супарницима и непријатељима, већ свету у целини, у складу са начелом, après nous le déluge. Пре ће уништити све око себе ако процене да је све пропало него признати пораз.

Међутим, далеко смо још од признања пораза. То се, између осталог, може видети и по новим хиљадама милијарди које америчке Федералне резерве већ сада упумпавају у фактички банкротиране банке, хеџ фондове и корпорације, и то ван очију јавности, што им је омогућио недавно усвојени закон који обезбеђује 2,2 билиона долара економских олакшица и помоћи америчкој привреди погођеној последицама пандемије, од које суме ће ФЕД-ова „магична машина за прављење новца“, како то са врло мало ироније назива чак и гласило естаблишмента Њујорк тајмс, добити гаранцију америчких пореских обвезника у износу од 454 милијарди долара, које ће затим волшебно моћи да претвори у потенцијално десет пута већу суму за куповину гомиле хартија од вредности у најмању руку сумњивог квалитета и бонитета.

Или, како је то додатно поједноставио Вашингтон пост: „Сада смо сви социјалисти“. Наравно, увек је тако када треба спасавати коцкаре са Волстрита који кризе махом и изазивају, сигурни у то да ће њихови профити увек остати њихови, а губици бити покривени јер су „исувише велики“ да би им било дозвољено да пропадну (too big to fail).

„СВЕТЛА БУДУЋНОСТ“
Далеко од тога, међутим, да су ФЕД-ови нови-стари марифетлуци једини знак да се глобалисти/дубока држава/владари из сенке/светска закулиса – како год ко хоће да их зове – неће тако лако предати. На првом месту, имамо најаву Била Гејтса да ће финансирати изградњу ни мање ни више него седам фабрика за производњу вакцина против коронавируса. Ко је, дакле, преживео хуманитарна бомбардовања, чекају га можда још хуманитарније вакцине. Али, то није све, што би рекли амерички трговци, оно што следи биће још „хуманије“, ако се Гејтсове визије остваре:

„Оно што ћемо на крају имати, то су сертификати који евидентирају ко се опоравио од болести, ко је био вакцинисан… На крају ћемо имати дигитални доказ имунитета, који ће омогућити да се свет поново покрене.“ Они којима је Орвелова 1984. упозорење а не образац коме треба стремити засигурно ће се најежити од ових речи. О онима који озбиљно схватају Откривење Јованово и визију жига звери не треба ни трошити речи.

И није, наравно, Гејтс једини који сада претендује на улогу дигиталног месије који човечанству нуди безбедност од болести у замену за тотални надзор. Погледајмо аналогну визију Гидеона Личфилда, главног и одговорног уредника Ем-Ај-Ти технолошке ревије, престижног технолошког часописа у власништву вероватно најпознатијег техничког универзитета на свету, Масачусетског технолошког института, у чланку насловљеном „Нема повратка у нормалу“:

„Предвиђам да ћемо на крају повратити могућност безбедног дружења тако што ћемо развити софистикованије начине идентификовања оних који су под ризиком од разбољевања и оних који нису, као и – легалне – дискриминације против оних који јесу… (дакле, дискриминација може бити и пожељна… ко би рекао… – прим. аут.). Може се замислити свет у којем ћете, да бисте се укрцали на лет, можда морати да се претплатите на сервис који прати ваше покрете путем вашег мобилног телефона. Авио-компанија неће моћи да види где сте били, али ће добити упозорење ако сте били у близини људи за које се зна да су заражени или у близини жаришта заразе. Слични би били захтеви на улазима у велике грађевине, владине зграде или чворишта јавног превоза. Скенери који мере температуру свуда би били постављени, а на послу би од вас можда захтевали да носите монитор који бележи вашу температуру или друге виталне функције. И док вам сада ноћни клубови траже доказ пунолетности, у будућности би могли да од вас траже доказ имунитета – својеврсну идентификациону картицу или неку врсту дигиталне верификације преко вашег мобилног, којом би се потврдило да сте се или опоравили од најновијих врста вируса или вакцинисали против њих.“

Као што се види, овде није реч само о приватности. „Светла будућност“ која се нуди већ сада, у време страха и неизвесности, тиче се суштине постојања и идентитета самог човека, његове слободе, и смисла живота уопште. Можда је превелики захтев за неке да, док траје ванредно стање, размишљају о томе шта нас све чека после. Али је очигледно: ако не мислимо ми – неки други душебрижници не само да тај посао раде уместо нас, већ нам спремају разне понуде коју се не могу одбити.

А можда ипак могу?