Слободан Антонић

Лавићева опасна параноја

Лавићево шовинистичко незнање није смешно. Спојено с изразитом малициозношћу, оно постаје опасно, не само за Србе у БиХ, већ и за нас у Србији

Већ сам писао (овде) о књизи Косово на крају историје (2019), у којој се приказује етничка групација која за себе тврди да је староседелац на Балкану – где, наводно, пребива хиљадама година – а да не може да покаже своје споменике, цркве и манастире (или друге богомоље), своје повеље, мапе или топониме… Стога безобзирно присваја туђе.

Такав национализам је паразитски, аветни, зомби-национализам. Он хоће до краја да уништи домаћина, како би заузео његово место.

Читајући један текст на порталу Радио Сарајева, схватио сам да, у бошњачкој варијанти, овакав национализам постаје и первертиран, те да за свог домаћина почиње да тврди да је он зомби и да га као болесног ваља ликвидирати.

Реч је о тексту Сенадина Лавића Милитарна деструкција Босне и геноцид над Бошњацима.

Лавић је, иначе, професор на сарајевском ФПН, где предаје темељне методолошке предмете, као и главни уредник часописа сарајеваског универзитета Преглед. Сматрају га „утицајним сарајевским професором и националним идеологом“. Био је дугогодишњи председник Бошњачке заједнице културе „Препород“ (2010-2019).

Чланак је изворно објављен на порталу vijesti.ba, а Радио Сарајево (не треба га мешати са БХР1) пренело га је, посебно зацрнивши делове текста које сматра битним.

Ево једне реченице: „Потчињен кривотворини повијести, српски народ је заробљен у монструозну политику великосрпства и великосрбијанства као смисао постојања“.

Дакле, Радио Сарајево је сматрало потребним да нагласи становиште професора Лавића, да је цео српски народ – не само његови политичари или његови националисти, већ сви: жене и мупшкарци, одрасли и деца, млади и стари – „заробљен у монструозну политику великосрпства“.

Ако је ишта „монструозно“, онда су то дисквалификаторске тврдње које се односе на читав народ. И такви искази долазе од професора универзитета? И добијају промоцију и публицитет?

Из цитиране реченице видимо да је наглашавање Радио Сарајева стало код речи „великосрпство“, те да није обухватило „великосрбијанство“. Претпоставио сам да су и уредници Радио Сарајева, као и ја, били збуњени овим методолошким новумом – прављењем разлике између „великосрпства“ и „великосрбијанства“.

Међутим, када сам погледао шта још Лавић пише – рецимо, полемику с проф. Кецмановићем на овом порталу (овде, овде, овде, овде и овде) – схватио сам у чему је разлика: када се Велика Србија хоће направити из Београда, то је „великосрбијанство“; а ако се пак прави из Бањалуке, то је „великосрпство“.

Ова дистинкција, како је уочио проф. Кецмановић, потребна је Лавићу да би рат у БиХ 1992-1995. оквалификовао као „великосрбијанску агресију“ дошлу из Београда. Тај рат, наиме, Лавић не жели да види као ствар бх. Срба, Хрвата и Бошњака, пошто он бх. Србима хоће да одрекне политички и историјски субјективитет.

За Лавића, наиме, бх. Срби чак нису имали ни аутентичну жељу да се отцепе од БиХ и прикључе Србији, због чега је избио рат (тада би се морао употребити израз „великосрпска агресија“). Не, Лавић већ кроз сам појам „великосрбијанска агресија“ имплицира да су бх. Срби, као и сви други Бошњани, заправо били добри и лојални грађани БиХ, али да су из Србије дошли агресори, како би подбунили православне Бошњане и извршили геноцид над муслиманима.

По Лавићу, дакле, тај добри православни живаљ БиХ зли националисти из Србије „већ стољеће и по одвајају од властите домовине и коријена (тј. од БиХ – С. А), представљајући му нарације о српству као старој повијести која се мора крвљу одвојити од властитог босанства“ (истицање Радио Сарајева).

Крвљу – значи геноцидом. Зло које влада у Србији Лавић овако описује: „Милошевићев режим из Србије је организирао и провео геноцид над Бошњацима у Босни. Тај режим је 1990-их покренуо негативне стереотипе о Бошњацима и тако их учинио предметом мржње над којим је `оправдано` извршити злочин. Он до данас шири о Босни негативне слике“.

Овај професор ФПН, очигледно, мисли да Србијом и даље влада „Милошевићев режим“ – иако је тај режим оборен пре 20 година, а сам Милошевић умро пре 14 година. Истина, београдска опозиција каткад галами да се данашња Србија „враћа у деведесете“, или да њом, као и тад, владају „радикали и социјалисти“. Али, овде то готово сви доживљавамо као политички фолклор и пропагандно пенушање. Но, професор Лавић изгледа не. Он, као што видимо, сасвим озбиљно сматра да Србија и даље живи под „Милошевићевим режимом“.

Шта још Лавић пише за данашњу Србију? „На разини свакодневне србијанске културе, на свадбама и весељима, сасвим је уобичајено да се велича геноцидни чин над Бошњацима и да се пријети Бошњацима Санџака“.

У Србији је, дакле, „савим уобичајено“ да људи на свадбама и весељима величају геноцид?

То је један апсолутно шовинистички квалификатив. Не, то не да није „савим уобичајено“ овде, већ се то дешава изузетно ретко, а и када се деси наилази на осуду.

Недавно је, на Бадњи дан, Санџак прес објавио чланак под називом: „Застрашујући снимак кружи друштвеним мрежама“. На приложеном снимку се види како се игра уз стихове „Сребренице тако си ми мила, дабогда се три пут поновила; Ој Сјенице нова Сребренице, ој Пазару нови Вуковару“.

Јамачно да је то био извор Лавићев тврдње да је у Србији „сасвим уобичајено да се на свадбама и весељима велича геноцид“.

Међутим, снимак је стар седам година. Такво „весеље“ је апсолутно осуђено већ тада и није се више поновило. Јер, да јесте, и оно би завршило на друштвеним мрежама.

Питам се: какав је то професор методологије који један случај – а нека је и десет – међу десетинама хиљада, пројектује као „сасвим уобичајен“ за цело друштво?

Штавише, Лавић даље пише да „пјесме које се данас пјевају по кафанама и весељима, у којима се слави геноцид над Бошњацима и пријети новим, показују до које је разине лудачка инфекција нацизмом дошла, како се бјеснило шири и обузима свакодневље људи у Србији или дијеловима Босне“.

Општа „инфекција нацизмом“ у Србији и Српској? Да, управо то тврди Лавић, сматрајући, даље, да је „нацистичка идеологија постала доминантна политика српства у 20. стољећу“, те да влада и данас Србијом: „Српски нацизам, о којем је већ јасно говорио Р. Константиновић, постао је метод и инструмент власти, те се (у Србији) покреће од режима до режима“.

Проблем с „инфекцијом нацизма“ у Србији је, пише још Лавић, првенствено то што србијанска култура „није у стању да се сама излијечи од њега“. На другом месту он такође каже: „српском народу данас треба нова политичка култура, али питање је – ко ће ту културу увести међу Србе?

У Србији, да се вратимо анализираном тексту, „бјеснило је постало видљиво на сваком кораку“ (истицање Радио Сарајева), при чему је „болест и криза србијанског друштва постала опасна за све који су у додиру с тим друштвом“. „Српски нацизам“, наиме, угрожава „Албанце, Бошњаке, Црногорце и Хрвате“, који се, „пошто се не могу посрбити и асимилирати, онда их се мора релегирати (изгнати – С. А) из простора и времена кроз неки монструозни злочин“. Због свега тога би само „озбиљна хирургија политичког ума требала ослободити (српске – С. А) зомбије опаког вируса“.

Да ли разумете шта овај професор поручује?

1. Цело српско друштво, до нивоа свакодневне културе, инфицирано је нацизмом.
2. Србија смера да истреби Албанце, Бошњаке, Црногорце и Хрвате.
3. Само „озбиљна хирургија“ може да „ослободити зомбије“ – тј. Србе – од „опаког вируса“ нацизма.
4. Али, Србија „није у стању да се сама излијечи од њега“.
5 .Стога, неко споља треба да уђе у Србију и „ослободи зомбије“, однсно да излечи Србе од „опаког вируса“.

Лавић у истом тексту користи изразе „первертирани етноцентризам“ и „первертирана повијесна ситуација“, не примећујући колико цео његов приступ заправо одише первертитском паранојом: „Србија хоће да нас уништи, стога је ми морамо напасти и уништити“.

Као што уочава Фром (овде 205), „добар део те (нацистичке – С. А) пропаганде сачињавају параноидне оптужбе. Те оптужбе увек функционишу као одбрана од разоткривања властитог садизма или рушилаштва. Оне се држе обрасца: управо ти имаш садистичку намеру; ја сам стога невин”.

А Блох објашњава типично нацистичку „клеветничку лаж“. Код ње, „успех лежи у томе да се оно што је човек сам учинио или планирао пребаци на непријатеља (…): ‘Јевреји се према есесовцима понашају дрско и безобзирно’, стога понашање есесоваца, иначе пуно обзира, даје себи одушка тек на Јеврејима; комунисти у свом програму имају мучилишта, концентрационе логоре, отмицу жена и деце као таоце; стога и нацисти морају да подижу мучилишта, затварају жене и децу као таоце, граде концентрационе логоре, како у Немачкој не би било мучења, одвођења таоца, концентрационих логора” (овде 106).

Первертираност Лавићеве позиције види се и по тврдњи да су Срби, наводно, потчињени кривотворини повијести, док је Лавић у стању да сâм изрекне и овакве повијесне истине:

– „Босна никада није била `једна од српских земаља`, а Твртко I Котроман (…) никада није био Србин, нити је то неко био из босанско-бошњанске лозе Котроманића“

– „У Босни у ислам нису ушли Срби или Хрвати – не, па то је једноставно немогуће! То су били Бошњани (…) крстјани који су управо доживљавали погром од угарских крсташа (1459). (…). Бошњани су у Босни прихватили ислам – то нису били `исламизирани Срби`“.

– „Бошњаци у Босни су основа из које су временом постали данашњи Бошњаци, босански Хрвати и босански Срби“.

– „Србизирање бошњачког православног народа (…) почело је 1863. године. Тек послије тога слиједи конструирање српског идентитета и људи се опредјељују за српство“.

– „Од 1863. године до данас траје тај страшни процес раскорјењивања босанских православаца, већине данашњих босанских Срба и њихово ментално-идентитетно одвајање од Босне“.

– „Оправдано је питати у Босни – откада сте прихватили српски идентитет или неки други? Откада на босанској земљи живите посуђену повијест?“

Не треба бити посебан стручњак за историју па знати да оваква Лавићева фантастична „повијест“ противречи како историјским изворима, тако и истраживањима врхунских ауторитета – укључив ту и муслимана.

– У историјским изворима Срби се на територији данашње БиХ помињу пре него што је забележено име Босна (Анали франачког краљевства, 9. век: „ad cuius adventum Liudewitus Siscia civitate relicta ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur“).

– И Порфирогенит (10. век) и Летопис попа Дукљанина (12. век) говоре о томе да је рана Србија била раздељена у две покрајине: Босну и Рашку (в. овде 54-58; овде 114). Бодин је на чело Босне поставио Стефана, а на чело Рашке Стефановог брата Вукана; Стефан је први познати владар Босне (овде 9).

– Папа у писму дубровачком надбискупу спомиње Босну као српску државу (овде 148; 21). Бан Нинослав у повељи Дубровчанима становништво своје државе назива „Србљима“ (овде 8, 9-19). Бан Стефан II у уговору с Дубровчанима 1333. г. (овде 46) свој језик назива „српским“.

– Твртко је себе титулисао као „краљ Срба и Босне и Поморја и Западних земаља“ („краль Срьблѥмь и Боснѣ и Поморию и Западнимь Странамь“; рецимо, у повељи Дубровнику из 1378. или у даровници Хрвоју Вукчићу, 1380); прво је назив народа којим Твртко влада, а друго су земље тог народа; исто је и код његових наследника.

– У капиталном делу Исламизација у БиХ, које је написао Недим Филиповић (1915-1984), „највећи стручњак за османски период (БиХ) с ових простора“, на основу турских извора, показује се да нема никаквог брзог и масовног преласка крстјана/богумила у ислам, већ да је реч о значајном усељавању православних „Влаха“ (из Рашке и Зете) на просторе у БиХ претходно испражњене од хришћана, који прихватају ислам и социјалне повластице које уз то иду, а њих следи и део преосталог староседелачког хришћанског становништва (прочитај 85-117 овде, 119-127 и 39-30 овде).

– О тези да Срба није било у БиХ пре 1863. смешно је уоипште расправљати. Лавићу је већ саветовано да макар сврати у музеј Старе цркве у Сарајеву, у ком обиље докумената из 17-19. века „говоре искључиво о српско-православној раји и чак имају везирову овјеру“, те да се својим очима увери какав тачно идентитет су, далеко пре 1863, имали његови „босански православаци“.

Мрзи ме даље да Лавићеве фантазије суочавам с елементарним историјским чињеницама. Осећам се бесмилено, као да се, како бих оповргао Лавића, морам вратити у први разред основне школе: Мома има маму. Мима има маму. Мома и Мима мâме маму: „Мама, амо!“

Али, овакво незнање није смешно. Спојено с изразитом малициозношћу, оно постаје опасно, не само за Србе у БиХ – који се желе расрбити и свести на „православне Босанце“, већ и за нас у Србији, које Лавић хоће да „ослободи вируса“ тако што ће убити „зомбија“ у нама.

Пошто Србија „није у стању да се сама излијечи“, ликвидацију зомбија би, по Лавићевим жељама, урадио ко?

НАТО?

Да се човек најежи…