ЛАВ ПИРОГОВ: Проблем је у Русима, не у Путину

ИСКРА на Фејсбуку

Владимир Путин (Фото: Sputnik/ Алексей Никольский)

Једном ми је на улици (док сам јео пирошку) пришла девојка и на лошем руском замолила за фотографисање.

Још жваћући, почео сам да отирем руке о панталоне, али се онда разјаснило да не треба фотографисати њу, него мене.

Оригинално. Са истим таквим успехом било је могуће пожелети да фотографишеш жбунић поред киоска за пирошке, израстао из прошле године непоједеног парадајза. 

После фото сеансе девојка је почела да ми објашњава због чега то ради. Испоставило се да она снима лица пролазника за свој албум. Да у Америци не би мислили да су Руси – само Путин. Из њене приче произлазило је да је Путин грозан чак и у поређењу са мном.

Ја сам се увредио. „Откуд то одједном? Путин је нормалан!“ У мени је заискрио грађански осећај.

Несумњиво, да сам био припит, као онај грађанин на недавном празновању Дана десантника, почео бих да узвикујем пароле и да девојци отимам камеру. Али ја сам био човек који тек што је појео пирошку, па је прошло и без тога. И тако је она отперјала, потпуно уверена да у Русији нису сви такви као Путин.

А чиме се просечан Рус разликује од просечног Путина? Ничим! Осим што је можда још гори. 

Путин је од демократске Украјине отео Крим, кажете? Да, а ми хоћемо још Харков, Одесу, Кијев и приде Аљаску. Зашто? Па да нам се нађе. Путин вам је изабрао Трампа – нама је и тај чудак био симпатичан. Путин ратује у Сирији – то је после скоро тридесет година први рат који не водимо на својој територији – хвала! Ако нас Путин у нечему не задовољава, онда је то у унутрашњој политици, а она из Америке није баш видљива. Па и ту не задовољава – јер је недовољно Путин.

Уопште узев, проблем није у Путину, проблем је у Русима. И Американци, рекло би се, то већ разумеју. У ствари, девојке са фотоапаратима – то су њихови „либерасти“, „лепа лица“. Етички гурмани.

Нормално, просечни Американац узима оно што му дају, а дају му оно што се у психологији назива објективизацијом личности.

Објективизовати – то значи рашчовечити, претворити у објекат. Објекат не жалимо. Пред објектом се не стидимо. Да би човеку учинио некакву подлост (на пример, опљачкао  га или убио) потребно је да га не сматраш човеком.

Прича се да је то припрема за неизбежни рат – за анулирање у ћорсокак запалог светског финансијског система.

Али, ту је много „али“: теорија детерминисаних псеудослучајних система (амерички речено: теорија хаоса) – прилично је комплексна ствар. Ако хоћеш мир – спремај се за рат; ако хоћеш рат – спремај се за мир. Никаква „финансијска елита“ неће улагати сто посто акција на један сценариј. Чак и ако изгледа да рат нема алтернативу, немогуће је немати план дејстава за случај да се он не догоди. Уопште узев – није све тако лоше.

Али хајде да пођемо од претпоставке да све води баш према рату. И тада се испоставља да је на нашем малограђанском „делу фронта“ америчка девојка са фотоапаратом – створење крајње корисно. Она ради против „ратног сценарија“ – омета америчке финансијске елите да америчко становништво припремају за рат против нас.

Глупост, ситница, али је истина.

Међутим, тада и наша „лепа лица“ обављају користан посао! Баш тако и они говоре: „Ми смо добри, погледајте како смо добри. Ми смо за хомосексуализам и против агресије. То све Путин…“ И условни амерички народ чешка се по глави: „Да, дођавола, они су добри, то све Путин… Хајде да их не убијамо, боље да дамо још мало пара Навалном“.

Па и због чега је то лоше? Нека Навални отвара штабове и маршира против овога или онога, нека на „Еху Москве“ причају (шта они већ тамо причају, нисам у току), нека све иде како иде. Боље много малих непријатности него једна велика.

Ми смо навикли да нашу руску „опозицију“ посматрамо као пројекат власти, смишљен за решавање унутрашњих политичких проблема: утерати све незадовољне на једно смрадно место, да других незадовољних не би било, а то смрадно место пазити и мазити на газпромовски рачун, и контролисати га.

А шта ако је све лепше?

Одједном се испоставља: опозиција не само што просто каналише протестна расположења, него испуњава и важни владин задатак, као Штирлиц? Не знам, нешто слично активности одвлачења пажње на линији фронта…

Варећи своју пирошку, изненада сам схватио једну просту, али запањујуће важну ствар. „Путинов план“ постоји! Само што се по њему не одвија баш све на свету (ко би могао помислити). Ми обично обраћамо пажњу на оно што не иде по Плану, и љутимо се: ето, све је пропало, никаквог плана нема, свуда лаж и издајство, незаштићени смо на суровом ветру историје! А на оно што иде по Плану не обраћамо пажњу. (На то и не треба обраћати пажњу – да би и даље ишло по њему. „Новац воли тишину“, а тек планови…)

И још сам нешто помислио.

Ја бих веома волео да наш председник каже: „Браћо и сестре! Ситуација је критична, и због тога се сви Мекдоналдси затварају“. И даље: „Ми не производимо ни парадајзе, ни лекове – докле тако, другови? Сви на посао!“

То бих веома волео.

А што се тиче посла… Па, има ли код нас таквих, а?

 

Превео: Ж. Никчевић

„Взглядь“

Лав Пирогов

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.