Лав Пирогов: ДЕТЕ И СМРТ. ЧЕМУ СЛУЖИ КЊИЖЕВНОСТ?

Моја ћерка и ја смо у Толстојево „Детињство“ ускакали, затворених очију, као у воду. Хоће ли издржати или не? Ипак је то језик из средине 19. века, а никако пушкински…
Толстој је, наравно, уметник речи, али Пушкин је додир крила анђела, а Толстој је „искусан човек“, „арханђео који гази“ (осети разлику). И што је најважније… Како се завршава „Детињство”, сећате ли се? Смрћу мајке. А наша ћерка је таква: ако на слици маче има само мало тужно лице, њу већ потресају јецаји. Из тог разлога не можемо читати ни Сетон-Томпсона, па чак ни Кервуда. Шта ако тамо повреде неку малу животињу?
Ово је тешко питање – како „поучити“ дете душевној патњи. И да ли га је уопште могуће „поучити“? И да ли је потребно? Инстинкт нам говори да је то немогуће избећи, али и натерати га, намерно нанети бол вољеном бићу…
Уопште, ускакао сам као у воду.

Нејасне речи сам преводио (има их доста). Превише „досадне“ пасусе сам прескакао, кад сам осећао да ће почети потпуно неразумевање, умор и губитак интересовања. Али не све! Заиста, у „Детињству” (ближе финалу) почиње „прави Толстој” – расплетом оних кутака душе на које се обично трудимо да не обраћамо пажњу, јер „о таквим стварима се не говори”. А Толстој – говори.

На пример. Стојећи поред ковчега своје мајке, Николењка је свестан да његове мисли сад нису о мајци, већ о томе да ли се његово страдање види и да ли га остали присутни правилно доживљавају. То јест, он мисли о себи и због тога пати. Због своје несавршености. Затворен у кавезу рефлексије. Ово је „типично толстојевство“.

Специјално сам се заустављао на таквим местима и „преводио“ их за своју ћерку. Јер иначе, зашто уопште читати било шта? Књижевност – то су вам управо такве „нијансе“.
Сваки човек има „фино подешени“ ментални апарат, али често нема речи да га дефинише, како би се уверио да он постоји. Књижевност нам даје тај „језик“, систематизује бљескове нејасних осећања, претвара их у привид логике – у дар запажања.

Да скратимо разломак: књижевност нас учи посматрању.
Знате типично дечје питање: „Зашто ми је потребна математика ако нећу да постанем математичар?“ „Чему књижевност ако нећу да постанем писац?“
Поделићу своје мишљење о овом питању. Књижевност нас учи да разликујемо истину од лажи. Штавише, учи нас да видимо лаж не само кад нас лажу, већ и кад човек лаже самог себе.
Људима који немају такву „супермоћ“ потребни су „велики подаци“ – као компјутеру, да би се уверили да ли су информације лажне или истините. Треба да пронађу гомилу ствари, да прочитају, послушају, упореде, анализирају… Али мени је, на пример, довољно да читам или слушам. (Постојала је америчка ТВ серија, „Обмани ме“, о стручњацима који могу открити лаж по изразима лица. А ја лаж утврђујем по речима, по тексту.) Не, ја не знам „како је то заиста“, али увек видим ако „у ствари није баш тако“. Није довољно? Понекад није.
Али вратимо се брзо на „Детињство“. Најважнија ствар у тој причи за мене је „линија Наталије Савишне“.

Наталија Савишна, бивша дадиља Николењкине мајке, то је приступ „правом“, „великом“ Толстоју. Да није било ње, не би било ни чика Јерошке („Козаци”), ни приче „Сеча шуме” (а то је кључ Толстојевог дела уопште), ни Платона Каратајева.

Наталија Савишна је особа која не размишља о себи док стоји поред ковчега. Тачније, овако: она има дар да не мисли на себе. За Николењку изузетно важан дар.
Између ње и света не постоји танка, невидљива, али готово увек непремостива баријера. Стога она и јесте свет. Николењка не може да допре до света, а и кад допре (срећни полусан крај мајчиног тела, кад се њена душа над њим смиловала), не може дуго да га задржи, али може да се привије уз топли бок Наталије Савишне, да је обгрли плачи с њом.
Наталија Савишна је његов медијум. Његов водич из света површних, натегнутих или наметнутих „светом“ (друштво, „супер-его“, по Фројду) значења – у стварни свет.
Ко је сад помислио на егзистенцијализам, молим вас да се одазовете? Да, то је баш он. Три корака: роман „Јунак нашег доба“ М. Ј. Љермонтова – 1840. Трактат „Или-или“ Кјеркегора – 1843. Прича „Детињство“ Л. Н. Толстоја – 1852. Наравно, ћерка и ја о томе нисмо говорили.

Ми смо расправљали о судбини Наталије Савишне. О паметној и окретној девојци која је узета „у двориште“ (као слушкиња) и брзо „добила унапређење“ – постављена за дадиљу. И сад – пажња…

Са становишта господара (па и самих слугу-кметова), то је велико поверење и, да тако кажем, „социјални лифт“. Али! Кад се Наташа заљубила у полетног конобара Фоку и бацила се пред ноге газди тражећи дозволу да се уда, газда је – шта? Он се увредио. Па њој је указано поверење! Додељена је господској ћерки! А она, видите, хоће да има своју децу! Не-за-хвал-на!
И Наташа је, за казну због „незахвалности“, била прогнана у далеко село, на фарму. Шест месеци касније, она се извинила, обећала да се такве глупости више никад неће поновити и опроштено јој је.

Глупа ствар се није десила. А дадиљина служба је кратког века – са пет или шест година девојчицу дају на чување гувернанти. Наташу, сад ослобођену, пребацују у магацин. То јест, за ових пет година она је заувек лишена могућности материнства.
Још једна важна ствар: њена васпитаница (Николењкина мајка) Наташу је искрено и дубоко волела. И кад се и сама удала, дала је Наталији Савишни „слободу“. А она има већ четрдесетак година, по тим временима и по сељачким мерилима – „старица“. Где ће она отићи? У четрдесетој се нећеш удати, нећеш моћи да живиш од сопственог домаћинства. „Женске професије“ (бабица, траварка) Наталија Савишна не познаје. Терају је из дворишта. Како живети? Она плаче.
Карактеристично је да млада дама која је воли (искрено воли!) ништа од овога не разуме… Али њена душа је жива, и она плаче заједно са бившом дадиљом, грлећи је… Наталија Савишна остаје у кући заувек.
И баш она је та која спасава и чува Николењкину душу кад се њише на ваги добра и зла. Лево-десно? Где ће пасти? Ко ће постати Николењка? Нека врста „мудре змије“ Печорина (запамтите Љермонтовљев егзистенцијализам, први корак: свест о проблему) – или немиран, напаћен и грешан – али жив?
Уосталом (ово смо већ видели) Николењка је већ и самољубив, и љубоморан, и егоистичан, и малодушан… Смрт мајке – то је праг (егзистенцијалисти кажу, „гранична ситуација“), сад ће душа коначно пасти – лево или десно?
Момци, девојке… Ово је моћна ствар – „Детињство“. Кад сам читао сцену у соби Наталије Савишне, након сахране, спасило ме је то што она, према заплету, тамо често плаче, и ја сам своје сузе и свој дрхтави глас могао представљати као њен. Као, ја то изговарам „експресивно“. У ствари, док сам читао ја сам просто плакао.
А моја ћерка се само чврсто приљубила уз мене. Није рекла ни реч. Тек касније, кад смо завршили читање, она је са уздржаним узбуђењем и прекором рекла: „Напољу пада киша, а ти излазиш на балкон да пушиш“.
Обећао сам да нећу. И да ћемо сутра почети да читамо неку другу књигу. Она каже: „Само хајде, молим те, нешто о СССР-у“.
Да. Хајде о СССР-у. Тамо се ништа лоше неће догодити.

(„Лучик”, превео Ж. Никчевић)