Кустурица на француском: Љупкост зоре и краја пијанки

Рецепција страних писаца на разним тржиштима је често прича о лутрији и срећи. Чарлс Буковски је испрва, као преведени писац, заиста био читан само у Немачкој и Југославији. У Немачкој се родио, па је ту могуће објашњење тамошњег интереса. У Југославији је морало бити речи о некој сензибилитетској сродности.

Има ту примера, наравно, и у контексту српске књижевности. Покојни Горан Петровић је много боље пролазио (и пролази) у преводима на шпански, него у преводима на енглески, примера ради. Александар Тишма се најбоље котирао на немачком говорном подручју, можда због тематике, а можда и због „заговора“ Марсела Рајха Раницког. За Белу Хамваша пак кажу да је у Србији славнији него и у родној Мађарској, а камоли у некој другој земљи, и то због сјајног превода и промотивног ангажмана Саве Бабића.

Шта је писац без бркова

Различите су, наравно, рецепцијске судбине писаца који оригинално пишу на „великом“ језику, а преводе их (и) на неке „мале“, од обратног случаја.

У случајевима генерацијски блиских писаца из исте културе могуће је и направити неку врсту компаративне анализе. Узмимо два француска писца која (готово буквално) припадају истој генерацији: Мишел Уелбек је рођен 1956, а Емануел Карер 1957. Обојица су важни и велики писци, али у Србији је Уелбек много познатији.

Није то, рекао бих, резултат стила ни тематике, колико среће са издавачима. Мада су Уелбека изворно објављивали разни српски издавачи, од Клиа до Платоа, напослетку се „скрасио“ код Буке која је поред његових новијих наслова објавила и нова издања оних ранијих. Тако, из перспективе читаоца, Уелбек има „сигурну кућу“. Карерове књиге код нас су објављивали листом добри издавачи, али буквално до ове године никад се два наслова нису појавила код истог. Почео је код Просвете („Разред на снегу“), онда су уследили „Лимонов“ (Чаробна књига), „Царство“ (Академска књига), „Јога“ (Бука) те напокон  „Руски роман“ (Цептер бук ворлд). Ових дана Академска књига објављује и публицистичку књигу „В13: хроника суђења терористима“, али директан повод за овај текст је ипак већ поменуто српско издање „Руског романа“ из прошле године, а у преводу Бојана Савића Остојића. (Успут буди речено, ако се неки издавач одлучи да буде Карерова „сигурна кућа“ у Србији, већ има осигуране најмање три-четири до сада непреведене сјајне књиге: од „Бркова“ до „Живота друкчијих од мог властитог“.)

Пола века у лудници

Пре скоро пуних четврт столећа, у августу 2000. године, један сарајевски колумниста је писао о својој фасцинацији Ројтерсовом фотографијом на којој се види дочек Андраша Томе на будимпештанском аеродрому. Реч је о човеку који је „изронио из сибирскога бескраја након више од педесет година“. Има седамдесет седам година, седи у инвалидским колицима, у новој преширокој кошуљи, „невичан кравати, чији је развезани чвор спао и једва вири испод изреза демодиранога пуловера“.

Након што је Хитлер освојио Хортијеву Мађарску, Андраш Тома је као тинејџер послан на Источни фронт где га је Црвена армија заробила. Вероватно истраумиран ратним искуствима, завршава у лудници где га нико није тражио деценијама. Тамо је провео више од пола века док на њега случајно није наишао један британски новинар. Пет и по деценија после краја Другог светског рата, то је била глобална сензација.

И није фотографија старца у инвалидским колицима који као да је допутовао временском машином фасцинирала само балканске колумнисте. На њеном трагу, француски писац Емануел Карер је одлучио да сними документарни филм. Њега је судбина мађарског војника подсетила на судбину његовог деде Грузина. А све се опет дешава усред његове личне страствене љубавне приче. Аутофикција никад није звучала толико радикално и толико лудачки.

Котељничу, ни село ни граде

Руске „деонице“ овог романа  углавном се дешавају у Котељничу, градићу од двадесетак хиљада становника у Кировској области, градићу у коме се налази лудница у којој  је пронађен некадашњи мађарски ратни заробљеник. Слика овог места и тог целог краја у првим годинама двадесет и првог века је сјајна слика оновремене Русије, слика коју исписује човек који породично и културолошки има симпатије ка Русији, а који опет гаји и типичне западњачке предрасуде о Русима генерално као јунацима неке непознате књиге Достојевског.

У много чему би ова књига могла бити идеалан „улаз“ у уметнички свет Кареров. Он је писац који вешто комбинује различите дискурсе, а већина тих дискурса присутна је у овом роману. Има ту кокетирања са љубавним романом, са еротиком, скоро са порнографијом, са кримићем, са историјским романом, са документаристиком, са аутобиографијом, са белетристичком есејистиком.

За разлику од романа „Лимонов“, у „Руском роману“ нема балканских и српских референци, осим једне једине, врло индикативне. Описује Карер врло бурну журку у Котељничу поводом краја школске године, журку на којој се толико напио да се не сећа скоро ничега, али је гледао снимке и фотографије које је направио његов пријатељ, а ти снимци, како дословно каже писац, „имају ону љупкост зоре и краја пијанки из Кустуричиних филмова“.

Тешко је замислити бољу илустрацију тога колико је Кустурица у француској култури „незаобилазна референца“ кад његовом имену у овој реченици не недостаје никакав придев нити апозиција.