КРОЗ ТАМУ И МРАК МОЋИ ИЛИ СВЕ ШТО СТЕ ЖЕЛЕЛИ ДА ЗНАТЕ О КОНСПИРОЛОГИЈИ, А НИСТЕ ИМАЛИ КОГА ДА ПИТАТЕ: ТРИПТИХ СА МИШОМ ЂУРКОВИЋЕМ

ПРВИ ДЕО ТРИПТИХА

 

       

ШТА ЋЕ НАМ КОНСПИРОЛОГИЈА

 

Када се, 2013, у издању „Укроније“, појавила књига „Тамни коридори моћи“, др Мише Ђурковића, разговарали смо за „Геополитику“. Миша је, као и увек, био јасан и гласан, па су његови одговори и данас актуелни. Он је, истакао је тада, одавно уочио да је „политичкој теорији забрањено да се бави стварном политиком и стварним практиковањем моћи, а да су најважнија питања моћи управо она о којима је забрањено говорити.“ Конспирологија је, сматра Ђурковић, неопходан и неизбежан методолошки део сваке политичке теорије која жели да буде релевантан дискурс о свету. Делатност тајних служби, тајних друштава, мафије, секти, и практичара окултних и езотеријских наука су две трећине леденог брега моћи којима се, по наређењу самих моћника, научници не баве. А ту је изазов.

Јер, владари из сенке користе све зарад постизања својих циљева, истиче Ђурковић:“Хомосексуализам се традиционално користи као инструмент за смањивање броја популације, за подривање одбрамбене способности земље, за нарушавање постојећих вредносних система и промовисање хедонизма, итд. Успут откривамо како све више дивља  такозвано конструктивистичко лудило у науци, које тврди да је све конструкција и да су чак и сексуални и полни идентитет конструкти. Дакле, оно што имате између ногу није више дато од Бога, већ је, кажу, чист конструкт, па свако може да буде шта изабере.“

И томе присуствујемо. То се зове џендер лудило.

 

НОВИ ТРОЦКИЗАМ

 

Ко би рекао да су у западном свету, који се деценијама куне у своју слободољубивост и антитоталитаризам, толико моћни троцкисти, следбеници макар и „преформатираних“ идеја Лава Троцког, онога који се залагао за „перманентну револуцију“ и тврдио да Русија може да изгуби и двеста милиона глава ако је то цена успеха светског преврата… Бавећи се, у „Тамним коридорима моћи“, новим троцкизмом на Западу, Миша Ђурковић је показао да старе идеје живе новом снагом, и то тамо где би се најмање очекивале – у срцу капиталистичког система.

Шта смо „добили“ од Троцког? Миша Ђурковић вели:“Једно је идеја перманентне револуције као залагање да се свуда извозе конфликти и подривају традиционални, уређени системи, а друго је метод инфилтрације, односно тзв. ентризам. Идеја је да се велике и масовне структуре као што су политичке партије изнутра преузимају и да им се изнутра мења идеологија и намена.“

Не чини ли вам се да управо томе присуствујемо?

 

МОНТЕНЕГРИНСТВО КАО КОНСТРУКЦИЈА

Настанак тзв. „црногорске нације“ у студијама Мише Ђурковића дат је као парадигматичан пример како функционише светски геополитички инжењеринг, и то на просторима чије је идентитетско језгро вековима деловало стабилно попут атомског језгра пре откривања фисије. Он истиче:“Случај  тзв. црногорске нације је заиста парадигматичан, лабораторијски пример, јер на малом простору показује моделе који су развијени пре око сто педесет година и уз полагану, фазну израду на крају дају веома добре резултате за онога ко све то подстиче. Читава ова прича је део поменуте конструктивистичке идеологије која у савременој, америчкој, убрзаној верзији, тврди да се нација може исконструисати за десет до двадесет година, ако се довољно улаже у меку моћ, пропаганду и корупцију елите, чији лични интерес треба представити као идентичан интересу за формирање нове нације. Већина ових идеја на нашим просторима потиче из хабзбуршких и ватиканских кругова јер, у време кад је одлазак Османлија са ових простора остављао вакуум, било је очигледно да само Срби имају потенцијала и снаге да на Балкану направе снажну и респектабилну државу и нацију. Стога су кругови око Талоција, Калаја итд. започели разне видове изградње нација на ободима српског етничког простора, па смо тако добили државу Албанију (чији је идентитет комплетно конструисан у бечким институтима), заметак црногорске нације, Македонце, Бошњаке, све Србе католике превели су у Хрвате, итд. Логично је очекивати и војвођанску нацију, у шта се улаже озбиљан новац. Но, сличне ствари су рађене и у Украјини, а данас се појављују и у случајевима Моравске, Шлезије итд.“

Атомизацијом човечанства до тријумфа последњег тоталитаризма.

 

ОД НОМЕНКЛАТУРЕ ДО ЕЛИТЕ

 

Миша Ђурковић се посветио и претварању комунистичке номенклатуре у посткомунистичку „елиту“. Он истиче:“Теорија елите је још један од методских проблема са којим марксистичка и класична либерално-демократска теорија нису успевале да се изборе на адекватан начин. Наиме, у овим системима који заговарају једнакост и транспарентност показало се да је припадност елити моћи, утицаја и познатости и даље нешто што остаје резервисано само за мали број људи. Тако се и у земљама у транзицији показало да су, упркос формалној промени система, власт, моћ и новац остали код истих људи или породица.

Показало се да је такозвана репродукција много важнија него циркулација за напредовање у друштву и освајање моћи. Покушао да покажем како су и наши политички и пословни лидери такође углавном припадници бивше комунистичке номенклатуре или њихова деца, која су искористила везе и моћ својих родитеља да наставе доминацију. Једини услов за ту врсту репродукције је послушност страном фактору који аминује домаће владаре, докле год реализују геополитичке циљеве које им странци постављају.“

Тако то траје.

 

ГЛОБАЛИСТИ У НАШОЈ КУЋИ

Глобалистички тоталитаризам нам је ушао и у кућу: идеологија „дечјих права“ довела је до насиља деце над родитељима, скривеног иза приче о насиљу родитеља над децом. Ако је, по нашем филозофу и културологу Марку С. Марковићу, циљ Новог поретка „атомизација човечанства“, онда породица није случајна жртва. По Ђурковићу,  мало људи зна за феномен судске диктатуре или судског тоталитаризма:“Најважније револуције у креирању Европске заједнице и редефинисању моралних и цивилизацијских основа САД одрађене су преко одлука судија на које обични људи никако нису могли да утичу. И данас широм Америке бесни рат обичног народа који тражи референдумска изјашњавања о такозваним хомосексуалним браковима, и владара који педерске бракове уводе на силу преко одлука судова који малициозно и широко тумаче Устав. Ова болест је стигла и код нас. Сем правника, врло мало људи зна како је радикално у Србији промењен систем породичног законодавства и сама институција породице. куда води оваква реформа породичних односа у којој деца добијају све више, а родитељи све мање права, и губе сваки ауторитет у васпитавању деце? Одговор је јасан: све то води у растакање друштва и заједнице, у нову атомизацију и нови тоталитаризам. И заиста, све је већи број случајева у којим деца малтретирају, па чак и физички насрћу на своје родитеље, јер родитељима закон забрањује да врше било какву утемељену контролу понашања своје деце.

Наравно, људи почињу да се буне против овог зла, али су такве снаге још политички маргинализоване, без медија и новца да артикулишу јасно незадовољство већине.“

Неравноправна борба, али се наставља.

 

ТАЈНЕ СЛУЖБЕ, ОПЕТ И ОПЕТ

 

Не смемо заборавити улогу „класичних“ тајних служби у обликовању наше стварности. Рецимо, британска обавештајна служба није се либила да у своје редове укључи тако различите људе, какви су писац римокатолик Грејем Грин, али и сатаниста Алистер Кроули, а зна се да је и Орвел једно време био сарадник тих служби.

Ђурковић нема илузија:“Да бих илустровао неопходност конспирологије за изучавање савремене политике и политичке теорије, издвојио сам неколико области које су најилустративније за причу о тамним коридорима моћи: тајне службе, тајна друштва, мафију, секте и практичаре окултних наука. О свему томе нећете, по правилу, наћи ни ред у књигама које се баве савременом политичком теоријом. Српско искуство и наша историјска пракса говоре међутим нешто сасвим друго: нема политике без служби. У шали се говори да су до 2000. овде домаће службе правиле партије, а после тога партије су правиле стране службе. Но није то тако само код нас. Основни услов за изградњу либерално-демократске државе је постојање јаког сектора војске и безбедности са снажним обавештајним и контроабавештајним сектором. Нама стално продају причу о слободном тржишту, грађанима и сл., а упорно игорнишу чињеницу да ЦИА, МИ6 и БНД спадају међу најјаче службе на свету, са изразито опасним и субверзивним дејствима према другим државама, у којима су управо њихова деловања највећа опасност за демократију.

Њихова дејства обухватају и многе ствари које су забрањене и законима домицилних држава. По правилу су повезани са екстремно великим бројем области, од шверца дроге, оружја и дијаманата, преко надзирања и управљања сектама, окултним и тајним друштвима, до извођења државних удара или спровођења одређених медијских и културних политика.“

И после нам причају о „демократији и људским правима“.

 

БЕОГРАДЕ, БЕОГРАДЕ, НА УШЋУ ДВЕЈУ РЕКА ИСПОД АВАЛЕ

 

Београд је, сматра Ђурковић, битан центар обавештајног рада странаца:“Као природна капија Балкана и чвориште путева, он је логично важно чвориште и обавештајног рада. Чињеница да је Отпор овде направљен, испитан и први пут употребљен, да би касније био „извезен“ у тридесетак земаља, није случајна. Овде се и данас ломе важне ствари, купују и размењују информације, обављају поверљиве операције. Узмите само сектор енергетске безбедности, повезан са актуелним ратом око изградње гасних путева, па ћете схватити зашто велике обавештајне службе и даље издвајају огромна средства за своје деловање на Балкану. Бојим се да је то данас под много слабијом домаћом контролом него што је било пре 2000. Водите рачуна и о томе да озбиљне земље у београдске амбасаде не шаљу ислужене писце и пропале политичаре као што то ради наша дипломатија.

Иначе, по правилу у оваквим стварима пуно помажу и историјске аналогије. Историчар Саша Адамовић ме је упозорио да је у Београду током Другог светског рата био смештен један од центара јапанске обавештајне службе. Каже, знали смо да Срби раде за Британце, за Русе, за Немце, али, ето, нашли се и они који су радили чак и за Јапанце.“

Чудите се? Зашто? Пара врти где бургија неће.

 

О МАСОНИМА

Једно од питања која се, свакако, не могу заобићи јесте питање тајних друштава и њихове улоге у свету и код нас. Сада се то више ни не крије, него се, кроз поп-културу, од Холивуда ( филм„Национално благо“ је химна америчкој масонерији ) до Дена Брауна (мит о Сионском приорату), популаризује. Улога масонерије ни у нашој историји није била мала: довољно је читати студију историчара Димитрија Вујовића о улози Великог Оријента Француске на стварање Југославије, или познату књигу о масонским сиболима у Београд.

Ђурковић наглашава:“Данас је постало потпуно јасно да се последњих неколико векова европске историје не могу разумети без праћења улоге тајних друштава. Нпр. читав деветнаести век у Западној Европи треба разумети пре свега кроз призму сукоба Римокатоличке цркве и слободног зидарства о чему сведоче бројне енциклике које су папе објављивале против масонерије. У савременом свету постоји низ таквих „невладиних организација“, у оквиру којих се глобална или локалне елите налазе иза затворених врата и већају о правцима у којима ће усмеравати тзв. видљиву или траснпарентну политику. Притисак алтернативних медија је толики да је чак и мејенстрим кућа као што је „Ратлиџ“ морала коначно да објави књигу о Билдерберг клубу. Иначе, постоји читав низ важних методолошких и садржинских проблема којима се политичка теорија мора позабавити кад су у питању тајна друштва. Нпр. њихов однос са тајним службама је крајње контроверзно и флескибилно питање. Ко ту кога користи и ко за кога ради? Или, како се бранити од одлука које се доносе иза затворених врата а потенцијално утичу на милионе људи који о томе чак ништа ни не знају?

Кад је Србија у питању, мора се рећи да је улога масонерије у савременој српској историји огромна. За народ као што је наш, у коме су људи врло склони закулисним радњама, службе и тајна друштва су врло привлачни. Ако пратите хрватске римокатоличке медије, видећете да они нас доживљавају као потпуно масонску државу која је у служби и, наводно, под заштитом британске масонерије. Ако изузмемо ту причу о заштити (сећамо се како су нас „заштитили“ 1941, од последица 27. марта), очигледно да за такве тврдње имају бар неке основе.

Највећи проблем са свим тим системима нетранспарентне моћи који су хијерархијски устројени, јесте то што велика већина света не зна ко је на врху пирамиде и у ком смеру и за чије интересе усмерава и целу пирамиду и деловање чланова у јавној сфери.“

А онда дође коронократија. И ми схватимо да нас воде у логор.

 

ОКУЛТИЗАМ, ОВДЕ И САДА

 

И окултизам, наравно, има утицаја у обликовању поступака глобалистичке врхушке. Ако се погледају извесни поступци према Србима (бирање значајних празника за одређена недела према нама – изручење Милошевића Хагу на Видовдан, рецимо), чини се да се иза рационализма либерал-капитализма ипак крије извесна окултистичка мистика.

Ђурковић не сумња:“Питања окултизма, астрологије, магије, видовњаштва, телепатије и симболике бројева и те како су у фокусу истраживања и третирања од стране тајних служби. Постоје различити мотиви за то. Нпр. током Другог светског рата вођен је прави пропагандни рат на подручју астрологије, где су Немци и Британци имали посебне одсеке у службама који су се бавили само тиме. Биле су ту разне методе, од фалсификовања Нострадамусових пророчанстава, до израде лажних хороскопа лидера, који су тим истим лидерима касније подметани, итд. Но Шеленберг у својим мемоарима тврди да су они заиста помоћу видовњака и астролога 1943. године лоцирали Мусолинија када је био ухапшен. ЦИА је имала низ програма под називом „Звездана капија“, где је покушавала да истражи и употреби парапсихолошке моћи. Ултраматеријалистички Совјетски Савез је двадесетих година слао експедиције да истражују на Тибету најфантастичније претпоставке, а о ставовима вођа Трећег рајха према овим питањима говоре бројне књиге попут „Окултног рајха“, итд. Алистер Кроули је све време био на вези са припадницима британске тајне службе. Дакле, сва ова питања очигледно немају само пропагандну ноту, већ постоје и елементи одлучивања о којима ми знамо врло мало, а којима се они који одлучују често воде. И у књизи дајем низ занимљивих примера из стране и домаће политичке праксе у којима се види нападно придржавања симболике бројева, датума итд. Изручење Милошевића на Видовдан, које су странци захтевали баш тог дана, свакако није случајно.“

У свету окултиста случајности не постоје.

 

ДРУГИ ДЕО ТРИТПИХА    

 

О ЈЕДНОЈ ТРИБИНИ У ЧАЧКУ

 

Двотомник „Тамни коридори моћи“ (ново издање) и „Мрачни коридори моћи“ Мише Ђурковића ( Катена Мунди 2021. године ) представљен је, у организацији удружења „Ирмос“ у Чачку 20. децембра 2021. године, уочи нове, 2022, која нам, као и претходне, доноси мноштво уверљивих доказа да је Ђурковић написао праве књиге. Место сусрета са чињеницама: галерија Народног музеја у Чачку.

Ту је све што сте хтели да знате о теми, а нисте имали кога да питате, али тако да не добијете мистификацију, него прави одговор: конспирологија, политички хомосексуализам, нови троцкизам, стварање вештачких нација попут монтенегринске, претварање комунистичке номенклатуре у „демократску“ елиту, гојазност као политичко – психолошки проблем, ауторитаризам у порасту, однос Ватикана и масонерије, агенти у култури ( то јест, Коминтерна и ЦИА на „пословима културе“),  улога западних фондација у освајању држава, обојене револуције, коронократија, Хашки трибунал као квази – суд, судска диктатура која разара породичне вредности, и, наравно, ТВ серија „Црно огледало“, која нам најављује црну, трансхуманистичко – еугеничку будућност.

Имао сам част и задовољство да, на предлог Удружења Ирмос, водим дијалог са Ђурковићем, и сада је све доступно на Интернету.(1)

 

ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ВАТРОМЕТ

Било је ватрометно: гост је одмах кренуо у центар, рекавши да су ствари отишле још даље од елџибитничких „бракова“, и да ће се ићи на легализацију полигамије и полиандрије, и, на крају, детабуизирање педофилије и инцеста. Чули смо да је Вашингтон сарађивао са мафијом у рушењу Мусолинија; да је распад СФРЈ започео распадом југословенске УДБЕ, да су кључни људи „хрватске неовисности“ били људи Титовог интимуса, удбаша Стеве Крајачића, који је свом народу подарио Туђмана, Бољковца и Манолића; да је Римски клуб још крајем шездесетих година прошлог века наредио јуриш на демографију човечанства ( језгро идеје о „златној милијарди“ ), и да се дошло дотле да скандинавска наука данас заговара тезу да је човек грешка еволуције, и да га треба ликвидирати зарад среће планете Земље; сазнали смо за, сада већ јавно доступан и декласификован, Кисинџеров званични план, настао средином седамдесетих година прошлог века, о ликвидацији „вишка становништва“, од Бангладеша до Турске и даље.

Скакало се са теме на тему: рецимо, улога тајних служби у поп – култури СФРЈ ( Вице Вуков као пројекат МАСПОК-а, а Тозовац и Браћа Бајић као одговор ). Одмах затим – бољшевици као први велики разоритељи породице у Европи и свету: хомосексуализам је постао слободно јавно понашање, извршена је легализација абортуса, настале су „отворене заједнице“ више мушкараца и жена – па ипак, у муслиманским федералним јединицама СССР овакви експерименти бољшевика никад нису спровођени. Када је Стаљин видео да разарање брака доводи до стварања банди деце без родитељског старања ( то су такозвани беспризорни ) и слома демографије, он забрањује идеје Лењинове блиске сарадице, мадам Колонтај, загворнице „секспросвета“, и законски обнавља брак, а абортус престаје да буде норма. Троцки се касније жалио, у „Изданој револуцији“, да је Стаљин био реакционар кад је сексуални преврат у питању.

 

ОД МАРГИНЕ КА ГЛАВНОМ ТОКУ

 

Ђурковић истиче да су теме којима се бави пре пола века биле маргиналне, али су сада у „главном току“:“Управо зато што се структура света и друштава радикално изменила. Тако су хомосексуализам, породично законодавство, конструкција идентитета и, кончано, гојазност постали најважнији феномени унутар западног света. Статистике показују како је управо у последње две деценије драматично скочио број гојазних и дебелих особа,  што повлачи велики број обољења и додатне трошкове државама и друштвима за лечење тих аномалија. При анализи узрока оваквог раста уочава се да је све то последица потпуно промењене структуре живота и рада, као и начина на који данас одрастају деца. Нема више породичне исхране, нема више породичних куваних оброка, нема више физичког васпитања и развијене мреже школских секција и школског спорта. С друге стране, повећан је број сати које деца проводе гледајући у екране компјутера, телефона итд. Све то води дотле да је у Америци баријатријска хирургија постала једна од најразвијенијих хируршких дисциплина и комерцијалних делатности. Дакле, хрирушки захвати су постали главни начин лечења гојазности! Најлуђе је што често исти субјекти праве профит на ланцима нездраве исхране који трују нашу децу, и на фарамцеутским и хируршким услугама којима „лече“ последице нездравог живота и исхране.“

Чак је и гојазност политизована.

 

БИЛДЕРБЕРЗИ, ВАТИКАН, И ТАКО ДАЉЕ

 

Билдерберг група? Наравно, каже Ђурковић, скоро нико није чуо за Јозефа Ратингера, пољског масона 33. степена, који је био главни човек Рокфелера и холандске краљевске куће приликом оснивања овог „клуба моћника“, а он је, у стварању ЕУ, био важније од Монеа и Шумана заједно.  Године 1991, главни гост Билдерберга био је Клинтон, који је, упркос очекивањима, сменио Џорџа Буша Старијег; године 1994, на састанку се обрео Тони Блер, човек муњевитог политичког успона; 2007, опет уочи избора у САД, „на надлежном месту“ су виђени Барак Обама и Хилари Клинтон.

А шта је са Ватиканом? Он је, у 18. и 19. веку, водио велику борбу против масонерије и тајних друштава, а онда је постигнут договор, и од 1983. нема канонских осуда на рачун слободних зидара. То не значи да је мир трајан – рат се води, али подземно. Као што је Ден Браун са „Да Винчијевим кодом“ масонски пројекат, тако је и контраудар римокатоличких традиционалиста довео у питање положај либералног папе, масоноликог Фрање Бергоља, а источноевропски бискупи, правдајући то земљама у којима служе и њиховим јавним моралом, сарађују с православнима у борби за хришћанске и породичне вредности.

Либерализација римокатолицизма је, вели Ђурковић, плод тријумфа масонства. Још у 19. веку Ватикан је објавио зборник докумената звани Alta Vendita, карбонарско – масонског порекла, где је наглашена идеја инфилтрације завереника у Ватикан и заузимања кључних позиција; то је оно што се данас подразумева под троцкистичиким ентризмом. Није случајно да у Ватикану који је масонерија умногоме преузела постоји огромна слика кардинала Рамполе, човека чији је напредак зауставио претпоследњи Хабзбург, цар Фрањо, што је његову династију, која се замерила моћном масону са црвеним шеширом, стајало престола.

 

ОТО КАЦ: КУЛТУРЊАК И УБИЦА

 

Затим смо причали о Коминтернином културном рату, који је у „Мрачним коридорима моћи“ илустрован сјајним огледом о томе како су комунисти пре рата деловали у Европи, али и код нас. У тексту „Случај Коминтерне: културна политика и систем тајне безбедности“, Миша Ђурковић пише о агенту Коминтерне (чији је центар обавештајног рада до доласка нациста на власт био у Берлину), богаташу Вилију Минценбергу, као и о Оту Кацу, књижевнику, новинару, али и ликвидатору НКВД-а, који су широм Европе организовали мреже за остваривање утицаја у култури, међу интелектуалцима-левичарима. Они су у Коминтернину политику Народног фронта укључили низ значајних интелектуалаца, од Барбиса и Марлоа, преко Ромена Ролана и Хемингвеја, до Егона Киша. Преко њих је ишло и финансирање различите пропагандне литературе, што се свакако одразило и на нашем простору: „Када је у марту 1932. Црњански у Времену објавио текст под називом ’Ми постајемо колонија стране књиге’, није никог именовао, али је свима било јасно да пре свега циља политику издавачке куће Нолит (скраћено од Нова литература) која је почела свој рад 1929. године. Већ два дана касније одговорио му је Милан Богдановић, уредник Нолита. Тиме је отпочела полемика која се провукла кроз читаву годину и где је Црњански углавном остао усамљен. Он је у тексту отприлике наговестио да иза наводно отворене, савремене социјалне литературе коју Нолит преводи и објављује, стоји озбиљна закулисна акција са нетранспарентним токовима финансирања и врло проблематичном културном и политичком поруком која сузбија домаћу књигу, а промовише нову левичарску литературу и систем вредности. Свесно или несвесно, Црњански је ишао у правцу разобличавања политике Нолита као неке врсте фронтовске организације за промовисање спољних утицаја и проблематичног система вредности. О успеху Нолитове стратегије говори чињеница да Црњанског готово нико од колега није подржао, а да су петицију против њега потписали чак и тврдо ’национални’ писци попут Григорија Божовића, који ће дванаест година касније страдати као жртва комунизма. До сада нисам успео да нађем озбиљне анализе Народног фронта код нас нити стварна истраживања културне политике Народног фронта у Југославији. […] Чињеница је да су постојале јаке везе и на том пољу, а поглед на издаваштво Нолита заиста открива пуну припадност моделу који су Минценберг, Кац и остали промовисали у то доба. У тренутку кад Црњански покреће полемику заиста није била издата ниједна домаћа књига, па Нолит после тога почиње да штампа и домаће социјалне писце попут Јована Поповића. Но основу чине Синклер Луис, Аптон Синклер, Егон Киш, Исак Бабељ, Ернст Толер, Хајрних Ман, зборник Нова руска проза, изабрана дела Максима Горког итд, што отприлике чини стандардни каталог фронтовских издавача широм Европе у то доба. Ту је и политичка литература попут анонимног списа Хитлер освајач: раскринкавање једне легенде (1933). Ако се погледа списак чланова Редакцијског комитета часописа срећу се управо она имена са којима баратају Минценбергови људи: Анри Барбис, Кете Колвиц, Ервин Пискатор, Ајнштајн итд. Главни покретачи читаве ове приче су браћа Павле и Ото Бихали. Они су најпре издавали часопис Нова литература који је брзо забрањен, после дванаест бројева, а затим покренули и издавачку кућу. Павле који је од 1920. члан КПЈ, пуно је путовао и градио озбиљне везе са познатим левичарским уметницима и ствараоцима. Но још је важнија позиција Ота који је под скраћеницом Биха постао веома важан део комунистичког културног естаблишмента у Немачкој. Он је био канал преко кога су стизале књиге и идеје. Највероватније је то укључивало и доношење финансија и директну сарадњу са кругом Минценбергових људи који смо горе описали. Јеврејско порекло и припадност немачком језику је такође оно што их је повезивало са људима као што су Кац, Гибарти, Толер и други. Многи каснији комунисти сведоче о великом значају који је за њих имало деловање Нолита, а на шта је Црњански управо и указивао. Дакле и развој комунистичке културне политике у Југославији, где је Нолит био најважнији продукт тридесетих година, уклапа се чини се потпуно у модел какав је Коминтерна развијала са Минценбергом у остатку Европе те би вредело наставити истраживања у овом правцу. Занимљиво је такође да од 1937. када Минценберг пада у немилост, Нолит почиње приближавање тврђој стаљинистичкој линији унутар левичарског културног фронта. Ранији модернизам, кокетирање са троцкизмом и савременом ликовном естетиком (Бихалијеве занимљиве фото-монтаже на насловним странама), што је све било веома блиско естетици немачке комунистичке партије која је трпела утицај експресионизма, повлачи се. У први план избија стриктније држање курса совјетске пролетерске литературе, а све значајнији сарадници постају Ђилас, Зоговић и Чолаковић.“

Што поче онда, настави се данас. Маркс је опет популаран, обрађен за употребу у кулурном рату против традиционалних вредности, и то баш на америчким универзитетима.

 

НВО ВЛАСТ НАД НАУКОМ И СУДСКА ДИКТАТУРА

 

Бавили смо се, током трибине у Чачку, и улогом западних фондација у разарању Источне Европе, чега нема без Сороша и „отвореног друштва“, који су нам подарили јањичаре да управљају Србијом. Фондације су амерички изум – 1903. године креће Карнеги, 1912. су ту Рокфелери, а у трећој деценији прошлог века Форд оснива своју фондацију. Ови „филантропски подухвати“ су, у ствари, једно од оружја крупног капитала за потчињавање држава и разарање малог и средњег бизниса. Амерички Конгрес и Сенат су, од 1916. до 1952, водили 54 истрага против фондацијских квази-филантропа. Резултати су објављени, али поход на свет није заустављен. Ако се зна да је Рокфелер финансирао лажна истраживања педофила и лудака Алфреда Кинсија о „сексуалном понашању мушкараца и жена“ ( од Кинсија, вели Ђурковић, потиче мит о 10% хомосексуалаца у свакој популацији ), онда је све јасно: и узроци и поводи овога што нам се дешава, бар кад су морал и демографија у питању.

Утицај фондација на научни рад земаља у којима се делује, попут Србије, Ђурковић је објаснио крајње једноставно: наша држава научнику даје паре, али је, суштински, не занима шта он ради. Држава не тражи озбиљне анализе и синтезе које помажу развоју заједнице, па научник, ако хоће још новца и славе, иде путем НВО организација и средстава која капљу из разних фондова и фондића. Тако се научници прилагођавају НВО идеологији, и нови комунизам настаје, између осталог, путем корумпирања научника.

На крају, ту је и судска диктатура, која се види баш сада, уочи референдума 16. јануара у Србији, који судство, а нарочито тужилаштво, треба да ослободи парламентарне контроле, и препусти га НВО идеолозима са Запада. Зато је Ђурковић истакао да на референдуму 16. јануара 2022. треба бити против новонаказних „ЕУ решења“, да не бисмо још дубље били окупирани.

 

 

У ЦРНОМ ОГЛЕДАЛУ ТЕХНОЛОГИЈЕ

 

На крају трибине у Чачку, осврнули смо се и на ТВ серију „Црно огледало“, чији аутор, Брукер, нуди слику света који настаје кад развој нових технологија измакне контроли:“Једна од важних метафора које Брукер користи јесте да је савремена технологија нешто попут наркотика, нешто што изазива разне облике зависности, а да серија истражује side effects те патологије. Одавно је уочено на примеру смартфона или интернета да људи данас све мање памте, ослањајући се на потпуну екстернализацију сторнирања података, рачунајући на то да ће им преко компјутера и геџета сви подаци, укључујући и важне бројеве телефона увек бити доступни. Деца се све мање друже и играју напољу са пријатељима, а све више у собама, преко интерфејса (игрице, конзоле, друштвене мреже) итд.

Други ниво нарације је питање како технологија (пре)обликује универзум људског дискурса и делања. Корпорације, владе, хакери, појединци могу да манипулишу и обликују наше жеље, потребе, навике, начине на које посматрамо свет, комуницирамо са другим људима, волимо, мрзимо, замишљамо, учествујемо или не учествујемо у политици, друштвеном животу, итд. Процес наше субјективизације и развоја данас је дубоко импрегниран и условљен мрежом технологије у којој се крећемо и од које зависимо у обављању дневних задатака, послу, забави, па и избору пријатеља или партнера.“

То је одраз света у црном огледалу технологије. Али да не заборавимо – мит о Атлантиди јасно говори: кад су људи били на врхунцу технолошког самообоготворења, дошао је слом. Предање о потопу, које имају сви народи на планети, сведочи да слом долази кад год човек мисли да је успео да постане бог самом себи, а духовно и морално је пуки богаљ.

ТРЕЋИ ДЕО ТРИПТИХА: УМЕСТО ЗАКЉУЧКА                                                                                                                                           

Шта, после читања Ђурковићевих књига, може рећи православни хришћанин? Може и мора рећи оно што каже Свето Предање Цркве од Истока.

Догађаји који се у свету збивају огромном брзином сваком нормалном хришћанину указују на близину коначне борбе Христа са антихристом, и Другог и Славног доласка Господњег. Кад кажем „нормалног“, мислим на хришћанина који стоји под правим углом у односу на тле, који се није поклонио ни римском папи, ни тајним друштвима, ни самом себи, ни свом стомаку, ни свом новчанику. Таквом је јасно да убрзање светске историје није и не може бити случајно; Господ је то убрзање и нагласио као знак краја, истакавши да ће се ти дани, дани зла, СКРАТИТИ ради изабраних. А Свети Нил Мироточиви је пророковао да ће три и по године власти антихриста проћи као три и по месеца у његово доба ( он је живео пре више од два столећа ). Уосталом, што је мање песка у горњем делу клепсидре, он све брже истиче. И непобожни људи данас виде, и стално о томе причају, како време лети брже но пре.

Дакле, крај света се ближи. Но, он увек зависи од покајања човечанства. Бог ће ставити тачку на реченицу људске историје онда кад више не буде оних који се спасавају. Чак и у доба последњег безаконика, лажног месије у злу уједињеног човечанства, пропашће, кажу Свети Оци, само они који би пропали и да антихрист није дошао.

Но, пошто се пред нама стално збивају страшни догађаји, од ратова, преко земљотреса, до економске кризе, требало би да се подсетимо основних чињеница  о томе шта претходи потоњим догађајима. А оне су нам, рекосмо, дате Светим Предањем. Пре но што антихрист дође, у свету мора да буде велика криза, која ће за исход имати рат. У том рату, изгинуће огроман број људи. Јер, антихрист ће бити глобални господар, владар целе планете; пред њим ће нестати границе националних држава.

И Први и Други светски рат били су припрема за то: у Првом светском рату, уништене су традиционалне државе које су одржавале равнотежу старе Европе: Хабзбуршка монархија, Немачко царство, Турско царство и, оно што је имало најстрашније последице по православне, Руска империја, наследница Византије. Светска антихришћанска елита саздала је Друштво народа, као први покушај стварања планетарне владе. Када је тај покушај пропао – јер, после Првог светског рата јавиле су се државе са снажним националним осећањима на Истоку Европе – банкари са Вол Стрита и из Ситија, ти вампири савременог човечанства, изазвали су светску економску кризу 1929. године, и, финансирајући Хитлера ( као што су, у Првом светском рату, финансирали Лењина, да би Русији сломили кичму преко комунизма и ГУЛАГа ), припремили терен за Други светски рат, који је однео преко педесет милиона људских живота, донео Аушвиц, Јасеновац и Хирошиму, предао Европу под окупацију Вол Стрита ( читај: НАТО ) и безбожног комунизма ( читај: Варшавски уговор ).

Последица је и стварање тзв. Уједињених нација, које су још ближе једној светској држави, и чија је зграда саграђена на земљишту банкарских крволока, Рокфелера, у Њујорку. Но, то није крај…

Амерички конспиролог Дес Грифин је, још седамдесетих година прошлог века, написао књигу „Четврти рајх богаташа“, у којој је најавио да глобалне антихристове елите воде свет у нови понор, да би направиле своју коначну антиутопију. Њу, већ одавно, сами глобалисти зову ЗЛАТНА MИЛИЈАРДА: по њима, на планети има места само за милијарду “надљуди“, док остале треба побити. И они то деценијама раде: радијацијом, ГМО исхраном, вакцинама, стерилизацијама Но, то није довољно: човечанство одбија да изумре, и, штавише, све више људи схвата ко су вампири савременог човечанства, устајући против њих. Зато је црни маг Вол Стрита и његових вампира, покојни (?) Збигњев Бжежински, и изјавио да је данас лакше побити милион људи него контролисати их. Њима се жури, јер се жури њиховом господару , сатани, за кога у Откровењу пише да је гневан, јер времена још мало има.

У њиховим рукама је све: од нуклеарних бомби, преко  ГМО хране, до Интернета и вакцина. Али, у нашим рукама је покајање, које може да продужи историју. Јер, Господ се одазива људима који  Га зову. То никако не смемо заборавити, да не бисмо били изложени искушењима потоњих дана. Господ ће бити с нама ако смо ми са Њиме; јер , како рече блажени Августин, Бога  никад никог не губи, осим онога ко се Бога одриче.

Миши Ђурковићу, хришћанину и научнику, хвала што нас подсећа на чињеницу да су човекове мисли и мишице немоћне без Онога Који га је саздао.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦА:

https://www.youtube.com/watch?v=AmDBw5gWJqA&ab_channel=UdruzenjeIrmos