У септембру 2023. године дошло је до бурног и трауматичног одласка преко 100.000 Јермена из Нагорно-Карабаха. Овај масовни егзодус домородачког народа из њихове домовине уследио је након девет месеци блокаде од глади, која је кулминирала убилачким војним нападом 19. септембра. Ови мушкарци, жене и деца, уплашени за своје животе, оставили су за собом читаве светове: своје школе и радње; поља, стада и винограде; гробља својих предака. За собом су оставили и цркве, велике и мале, древне и модерније, велелепне и скромне, у којима су се вековима окупљали и молили. Такође су за собом оставили мостове, утврђења, ране модерне виле и споменике из совјетског доба, као што су омиљене статуе „Ми смо наше планине”. Шта ће сада бити са тим местима? Нема сумње, заправо.

Знамо добро шта се догодило у Џулфи, у Нахичевану: спектакуларни пејзаж јерменских надгробних споменика из 16. века је Азербејџан избрисао са лица земље током деценија. Знамо шта се десило са црквом Богородице у Џебрајилу и јерменским гробљем у селу Метс Тагеру и Бојук Таглару – оба су потпуно очишћена од пејзажа помоћу опреме за земљане радове попут булдожера. А знамо шта се десило и са катедралом Газанчецоца у Шушију, која је, заузврат, гранатирана, вандализована графитима, „обновљена” без јерменске куполе, а сада преименована у „хришћански” храм. Дрскост ових поступака, као што је новинар Џошуа Кучера написао у мају 2021, „сугерише растуће поверење да [Баку] може да преправи своје новозаузете територије у какву год слику желе.”

Уништење миленијума јерменског живота у Арцаху омогућено је нечињењем и привидном равнодушношћу оних који су то могли спречити. САД и ЕУ узвишено говоре о универзалним људским правима, али нису ништа урадили девет месеци док су становницима Арцаха били ускраћивани храна, лекови, гориво и друге виталне залихе. Нису урадили ништа да спроведу налог Међународног суда правде, који је још у фебруару 2023. захтевао да Азербејџан прекине блокаду.

Та неактивност је јасно охрабрила Азербејџан да нападне — баш као што ће охрабрити и друге да учине исто негде другде. Важно је разумети улог ове врсте културног брисања: ови споменици и камење сведоче о генерацијама Јермена који су их обожавали и бринули о њима. Уништити их, значи избрисати не само културу – већ и народ. Као што је историчар уметности Бери Флуд приметио 2016. о уништавању културног наслеђа од стране тзв. Исламске државе од 2014, „физичко уништавање заједничког везивног ткива – архива, артефаката и споменика у којима су инстанциране сложене микроисторије – значи да сада постоје ствари о прошлости које се не могу и никада се неће знати.” Гробље Џулфа (на слици изнад) је трагичан пример таквог губитка.

Ако је историја било какав показатељ, етничко чишћење обично прате све врсте културног разарања, од вандализма до потпуног брисања пејзажа. Ова друга тактика ће се користити на мањим, односно мање познатим црквама. Биће то злокобни начин да се уклоне мање познати јерменски споменици – који ће послужити наративу да тамо у раном модерном периоду није ни било Јермена .

Доћи ће и до фалсификовања, у коме се јерменским споменицима дају новостворене историје и контексти. Манастири из 13. века Дадиванк (у округу Калбајар) и Гандзасар (у провинцији Мартакерт) – величанствени и карактеристични примери средњовековне јерменске архитектуре – већ су преименовани у „древне кавкаске албанске храмове”. Очекујте да ће ове и друге локације постати места за конференције и радионице на којима ће се истаћи „древна кавкаска албанска култура”.

Што се тиче небројених јерменских натписа на овим зградама, хачкарима и надгробним споменицима: ово је – како је председник Азербејџана, Илхан Алијев, најавио у фебруару 2021. године – јерменски фалсификат и биће „враћен” у свој „оригинални изглед” (вероватно дубљењем, пескарењем , односно уклањањем јерменског камена, као што је урађено 1980-их).

Коначно, биће прослава „мултикултуралности” Азербејџана. „Дођите у Карабах, дом древних хришћана”, рећи ће људи. „Молим вас да занемарите издубљена слова на том каменом зиду, јер то није јерменски натпис. Овде никада није било Јермена!” Осим војника и освајача, попут оних који су приказани у музеју у Бакуу, на којима се налазе воштане фигуре мртвих јерменских војника — призор који је толико дехуманизујући да су међународне организације за људска права, укључујући азербејџанске активисте, тражиле његово затварање.

Овако се одиграва културни геноцид. Пре нешто више од 100 година, био је геноцид над Јерменима који је спровело Османско царство, праћен пљачком великих размера, вандализацијом и уништавањем јерменских локација широм данашње Турске. Сада је изгледан други културни геноцид. Само што ће овог пута Јермени на интернету гледати како се одвија овај спектакл, трпећи трауму, место по место, споменик по споменик.

У 2020. години, јерменски активисти позвали су на међународну заштиту угрожених локација у Нагорно-Карабаху од стране УНЕСКО-а и других организација за очување културне баштине. Ништа се није десило. Време је да свет заштити оно што је од остало од јерменске културе у Нагорно-Карабаху.

Ако то не учинимо, која ће култура бити следећа?

Превод: А.Ж./Журнал.ме

Кристина Маранци је професор јерменских студија на Харварду

Извор Тајм

Насловна фотографија: STANISLAV KRASILNIKOV\TASS VIA GETTY IMAGES