КРАЉИЦА, БРОЗ И СРБИ: МИ, ПУБЕРТЕТЛИЈЕ

Срби су пубертетски народ, и у најбољем и у најгорем смислу те речи. Храбри, одлучни, одани, спремни да, без личне користи, служе идеалу и да се суоче са много надмоћнијим противником, они, у исти мах, зависе од туђег мишљења, и покуње се ако не стекну признање које, како мисле, заслужују. Црњансков Вук Исакович машта да ће његовом Славонско – подунавском полку неко, са дивљењем, рећи“Гле, Срби!“ А неће, нико и никад.

Због пубертетског духа, Срби верују у некаква вечна пријатељства и савезништва, и маштају о томе да их велики народи похвале. И зато ми, чак и ако нам ти народи нису пријатељи, хвалимо њих, очекујући да ће нас некако приметити. Донедавно, српска баба је неговала децу Доналда Трампа. А сад, када је умрла краљица Елизабета Друга, опет српски узалудни заноси. Величина краљичине личности, седам деценија достојанства, кума нашег престолонаследника, и тако даље, и томе слично.

Уз поштовање према последњој фигури старог доба европских монархија, зар треба да заборавимо политику Велике Британије према српском народу и нашој монархији, чијег укидања не би било да Черчил није издао краља Петра?

 

НЕВОЉНИ САВЕЗНИЦИ: ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Да прескочимо 19. век, кад је Велика Британија свим силама радила на томе да мртвачка Отоманска империја влада и даље, да се православни – на челу са Србима – не би ослободили, и да не би склопили савез са Русијом.

Сетимо се британске улоге у Првом светском рату, коју је прецизно описао наш велики историчар Драгољуб Живојиновић, изложивши претходно све потребне доказе у својој књизи о Солунском фронту, „Невољни ратници“:“Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас. На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.“

Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, каже Живојиновић:“Одговорили су уценом – добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.“

По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И, таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Драгољуб Живојиновић нас подсећа:“Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена“.

Енглески генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Живојиновић нас подсећа:“Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.“

А ми смо веровали да су нам Енглези савезници.

 

СРБОФОБИ И КРОАТОФИЛИ

 

Између два светска рата, Велика Британија је у Краљевини СХС, потоњој Југославији, подло подржавала Хрвате. Све је рађено у складу са идејама човека бритснаке „државе у сенци“, Ситона – Вотсона, о коме Мило Ломпар пише:“Када је Ситон-Вотсон, човек који је јако много утицао на положај Срба и у Краљевини Југославији, написао – пре Првог светског рата – да би он победу српске идеје сматрао победом источне над западном културом, чиме би, као неко ко припада западној култури, био ожалошћен, онда је такав начин мишљења био оно што је предодредило положај нашег народа у XX веку. Jер, та реченица у његовом писму тачно показује улогу културолошке предрасуде, која је дубља од идеолошког слоја.“

Још 1913. тај „џентлмен“ каже да би „тријумф великосрпске идеје значио тријумф источне над западном културом“. Додао је да је то „један резултат којим бих ја, као неко ко верује у западну културу, био дубоко ожалошћен“.

Ломпар истиче да је још 1913. „регент Александар – како пише у меморандуму Ситон-Вотсона из 1914. године – гарантовао како Србија не намерава да буде руска губернија. Иако држава није ни имала уопште границу са Русијом.“

Зар је онда случајно што су између два рата Енглези увек били на страни Хрвата и што су натерали кнеза Павла да 1939. године створи Бановину Хрватску, која је постала основа усташке НДХ? Зар је случајно што су нас баш из Лондона гурали у 27. март 1941, знајући да нам неће и не могу помоћи? Баш зато ми данас, ако имамо имало мозга, у 27. марту морамо да, како каже Зоран Чворовић, пажљиво разликујемо британске паре дате њиховим агентима међу Србима од нашег народног етоса, који је устао против пакта са Хитлером, не очекујући ништа осим елементарног поштења за које „наши“ британски „савезници“ никад нису били способни.                                                                                Зар је случајно што је Анте Павелић, како је открила Смиља Аврамов, био британски агент?

Зар је случајно што је Лондон издао краља Петра Другог и ђенерала Михаиловића, а подржао Јосипа Броза?

Зар је случајно да је краљица Елизабета прва примила комунистичког диктатора 1953. године, иако су и она и сви око ње знали ко је Тито? Наравно да су знали – он је, у име НАТО пакта, окренуо леђа Совјетском Савезу, и био прва пукотина у Источном блоку. Зато су му указивали почасти – био је, суштински, њихов.

 

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ МОЛИ ЕНГЛЕСКУ КРАЉИЦУ

 

Владика Николај је, уочи Брозове посете Лондону, писао надбискупу кентерберијском, молећи га да увери краљицу Елизабету како не треба да прими гонитеља хришћана:“Ваша Милости, у америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе. Ваша Милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.

Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству ‘савезничких’ посетилаца.

Ваша Милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.

Молим се и надам да ће Ваша Милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу Хришћанства не дозволи да целива руку Њеног Величанства, која се у званичној титули својој назива ‘бранитељком вере’. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша Милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град Светих мученика Албана и Магнуса.“

Наравно, Владику Николаја није имао ко да чује.

Тито је постао фактор стабилности на Балкану.

 

ПОВОДОМ БРОЗОВОГ РОЂЕНДАНА

 

Јосип Броз Тито је 1972. опет срео краљицу Елизабету и њену породицу ( принца Филипа и принцезу Ана ). Тражио је да га посете у Београду, поводом свог рођендана. Тада је краљица први и једини пут походила неку комунистичку земљу. Титове удворице су ловиле жабе око Белог двора да би краљица мирно спавала, мада она такву сервилност није тражила. Са комунистичким диктатором Елизабета је играла голф и заједно су, пред камерама, јели поморанџу. Ниједна цена није била превисока да би се, кроз Покрет несврстаних, коме је Тито био идол, земље Трећег света држале што даље од совјетског блока.

Онда је, шест година касније, по неком нарочитом задатку, октобра 1978. у Дубровник долетео принц Чарлс, дочекан највишим државним почастима. Срео се са остарелим диктатором у вили Галеб. Обишао је и Трогир, као и Меклинову планину Макљен, где је Черчилов човек од поверења „стекао утисак“ да се баш партизани, а не ЈВУО, боре против окупатора, и да баш њих треба подржати. Чарлсу је приређен банкет у Београду.

Када је Броз умро, лично Маргарет Тачер ( љута антикомунисткиња )  је дошла на сахрану. Са бефелом британског двора, наравно.

 

ГОДИНА 2016: У ПОСЕТИ БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

 

 

Године 2016, принц Чарлс, који је већ обилазио Хрватску, БиХ и окупирано Косово,  са супругом Камилом је опет посетио рушевине Титове Југославије. Свратио је у НАТО Хрватску, где су му поново указали на „злочесте Србе“, који су у рату за југословенско наслеђе „Бомбардирали Банске дворе“.

У Београду га је по Калемегдану водила ноторна левичарка Дубравка Стојановић, која се показала као прави идолопоклоник британског престолонаследника:“ Имала сам велику трему, размишљала сам шта у двадесет минута имам да испричам, да стигнем све. Причала сам о динамичној историји Београда, шта се дешавало и како се све мењало. Показала сам му ушће Саве у Дунав и објаснила да је то место где географија објашњава историју, да је то место прожимања култура, и колико је оно суштински важно за разумевање историје Београда и Србије уопште.“

Принц, наводно, није знао да је Београд шест пута био бомбардован:“Принц је веома природан, непосредан, комуникативан, све га је занимало. Интересовао се највише и око изложбе о бомбардовању из Првог светског рата на шеталишту на Калемегдану. Посетили смо најлепше делове Калемегдана. Принца и његову супругу је импресионирао поглед на ушће“, рекла је она. Како је навела, британски престолонаследник је био изненађен тиме да је на месту где се налази ушће Саве у Дунав некада била граница са Аустријом.

У Скуштини Србије, дочекан гајдама, жвакао је стару НАТО жваку („наратив“):  имали сте тешку историју, али се окрените будућности. Помињао је Андрића, мостове међу људима, владику Николаја у Лондону за време Првог светског рата. И требало је, на принчеве лепе очи, да поверујемо да нам Велика Британија жели добро, по ко зна који пут у нашој новијој историји.

Колико поштује наш суверенитет и интегритет, показао је принц Чарлс отишавши на „независно Косово“.

 

НА НАШЕМ КОСОВУ ЊИХОВ ПРИНЦ

 

Тамо су се он и супруга срели са ноторном пресдседницом „Репубљик Косова“, Атифете Јахјхага, која је благодарила принцу на битној улози Велике Британије у борби за арбанашку „слободу и независност“:“Председница Јахјага и Његово величанство, принц од Велса разговарали су о продубљењу сарадње између Републике Косова и Велике Британије, о напретку Косова у изградњи демократске државе, као и о међународном признању Косова.“

Чарлс је одликован медаљом за мир, демократију и хуманизам Др Ибрахим Ругова, због „доприноса у подржавању мира, суживота и разумевања међу народима на Косову и шире“.

Јахјага се са војвотињом Камилом састала и са жртвама сексуалног насиља током рата на Косову, док је Чарлс посетио и базу КФОР-а, где је положио цвеће на меморијалу посвећеном британским војницима.

Затим је принц од Велса отишао у Призрен, обишао Синан – пашину џамију, српску цркву Светог Ђорђа и римокатоличку цркву. Био је и на међуверској конференцији, на којој је рекао да је први пут на Косову боравио 1999. године у време када је народ Косова прошао кроз велике патње и потешкоће. Казао је да након посећивања многих држава које су прошле кроз сличну патњу и кроз уништења проузрокована непотребним понашањем које је уништило блага различитих заједница, схватио је да смо без разумевања култура и историје „изгубљени и не знамо како да схватимо свет“.“Али, као што сам рекао у Београду, не смемо допустити да будемо заробљеници ове историје“, казао је он.“Веома ми је драго да сам имао ову могућност да посетим џамију, православни храм и католичку катедралу, где сам чуо њихове приче. Оно што сам данас чуо, и овде и у Приштини, у неколико случајева је поломило моје срце. Чуо сам неколико породица које су изгубиле своје вољене, особе које се воде као нестале. Питали су ме да ли могу да им помогнем, и ја бих желео да их помогнем. Али, чини ми се да је у свету веома много непотребних губитака живота и уништења, то видимо и на Блиском Истоку. То је бесмислено и то нам ломи срце. Имамо идеалну могућност да изградимо мостове и то требамо да урадимо како би се осигурали да они буду одрживи“, казао је принц Чарлс.

 

ЦРНА ГОРА ПУТУЈЕ У НАТО

 

Затим је принц Чарлс отишао у Црну Гору где се, током  боравка на Цетињу и Подгорици сусрео се са црногорским званичницима, културним радницима, пољопривредним произвођачима, иконописцима, обишао музеје и пробао црногорске специјалитете. Срео се и Николом, који слови за принца из династије Петровић. Икону Филермосу, отету Митрополији црногорско – приморској, у цетињском музеју му је показао историчар уметности Александар Чиликов:“Каже да је то једна од најљепших икона које је у животу видео. Иначе, он је велики љубитељ икона“. Саопш Мило Ђукановић му је „указао на динамичан економски и демократски развој Црне Горе и њен напредак ка НАТО-у и ЕУ, истичући задовољство што је наша земља препозната као поуздан партнер у учвршћивању и промоцији европских и евроатлантских вриједности у региону.“

Чарлс је, марта 2020, требало да посети Сарајево и Сребреницу, али је почеле корона, и он не оде да потврди „сребренички наратив“ иза кога стоји Велика Британија.

 

Уместо краља Петра Другог, Енглези су изабрали Броза. Главни су заговорници лажи о Сребреници, независности арбанашког „Косова репубљик“, србофобије ( као продужетка русофобије ) на Балкану. Ако је краљевска кућа гарант , између осталог, и енглеске спољне политике, зашто ми, Срби, жртве те политике, треба да се одушевљавамо њиховом монархијом, њеном прошлошћу и будућношћу?

Крајње је време да се опаметимо. Иако британска краљевска кућа кумује Карађорђевићима, треба разликовати вредности од интереса. А Енглези увек стају на страну сопстствених интереса.

Чувени српски психолог, др Драган Крстић, нам је поручио, још 1978. године:“Постављен од стране тоталитарног капитализма (социјализма) и тоталног (правог) капитализма на власт у Југославији, мали аустроугарски каплар (стварно водник) безобзирно је извршавао налоге оних који су га поставили на власт и који су га касније на њој одржавали упркос оружаном отпору српског становништва и пасивном отпору већине других делова становништва Југославије. Тај мали професионални убица међународних организација безобзирно је убијао све око себе који су се на било какав начин супротстављали извршавању налога страних сила – а он је знао да само тако може остати на власти – и сада тај окрвављени мали човек, полуписмен, са неколико фраза у свом језику, без икаквих политичких идеја, тај мали слуга великих сила, који се унапред труди да види где и када треба да буде послушан, без остатка, та историјска перверзија и фарса и фарсица бива дочекивана од тог Запада као репрезент свега, па чак и Србије и њене духовности.“

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Печату“ 23.9.2022.