Крађа избора, или: Ко подмеће фотокопиране гласачке листиће

Да ли је Запад запретио Вучићу да ће постати нови Лукашенко, и да ли управо томе служе тврдње о изборним нерегуларностима?

Избори у Србији прошле недеље нису били покрадени. Али то не значи да крађе нема. Она је, наиме, управо у току.

Но, кренимо редом.

Када је немачка шефица дипломатије Аналена Бербок, којој у Бриселу опремају луксузну резиденцију од 15.000 квадрата са тениским тереном и затвореним базеном, пре око годину дана поручила да ће бити уз Украјину „без обзира шта немачки гласачи мисле“, на савршено је јасан начин показала и шта мисли о мишљењу тих својих гласача – не мисли ништа. Што значи да јој је до мишљења гласача у Србији и наше демократије стало још и мање.

Ово је оквир неопходан за разумевање онога што нам се догађа а Марија Захарова описује као исказ „огромне жеље“ Запада да се у Србији догоди Мајдан, „како би се остварили циљеви који нису у складу са демократским процесима, а у циљу промовисања западних интереса“.

Другим речима: кад (год) се са Запада побуне око стања демократије у Србији, не буне се зато што им је стварно стало до демократије у Србији – није им стало уопште, признала је сама Аналена Бербок – него им то дође као згодан изговор под којим нећемо ни приметити да нам подваљују неке своје интересе. Који су, наравно, по правилу супротни нашим интересима, од Косова и Метохије до увођења санкција Русији.

Елем, већ смо на овом месту упозорили да се припрема сценарио постизборних протеста поводом изборне крађе и пре него што су избори, па стога и наводна крађа, уопште и одржани; „Дојче веле“ нас је 10 дана пред изборе обавештавао да се у Србији „избори краду пре избора“ те да би ”могли да избију протести за ’одбрану народне воље’“, а путем истог немачког медијског сервиса је спољнополитички стручњак њихове владајуће партије, такође пре избора, признао да „циљано радимо на јачању оних снага које се залажу за европску перспективу Србије“ јер је „Вучић премало испоручио“. Исте снаге, из Србије против насиља, у том су смислу биле примљене и у Бундестагу код Зелених Аналене Бербок.

Занимљиво је, из ове перспективе, и подсећање на оне фалсификоване потписе подршке неким изборним листама – јавне личности, новинари, активисти из невладиног сектора – који су, сумњамо, тамо убачени само да би били пронађени. С идејом да се унапред баци сенка сумње на регуларност избора; уосталом, ако се неко заиста бавио овом незаконитом радњом без жеље да у томе буде ухваћен, није ли било много разумније да је фалсификовано потписао било којег грађанина мање познатог јавности. Па читав случај до јавности не би ни доспео, и превара би прошла из простог разлога што је нико не би ни приметио.

И ово сведочи колико је читава операција била опсежна и приљежно припремана, да одмах после избора загрми, најгласније, путем медијског сервиса Јунајтед групе. Која је, да подсетимо и овом приликом, у приватном, корпоративном (су)власништву инвестиционих фондова који управљају имовином вредном на десетине милијарди долара. Те сходно томе немају ама баш никакву обавезу према јавном интересу Србије и њених грађана. А да и не подсећамо да неки од тих медија из Јунајтед групе ни уређивачки одбор немају у Србији него у Луксембургу и у њему седе неки странци а не Срби.

И тако они оданде све знају па јављају да „резултати (избора) не одражавају стварну вољу грађана“, да је „неопходна инострана истрага“ јер „посматрач Европског парламента Андреас Шидер каже да нигде није доживео оно што је видео на изборима у Србији“, да је „читав процес контаминиран и делегитимисан“, да „дух Фелипеа Гонзалеса опет лебди над Србијом“ и отуда питање „да ли ће, на крају, о регуларности избора пресудити међународни фактор“…

А Клемен Грошељ, шеф мисије Европског парламента, објашњава и како су „изборне неправилности овог пута биле отворене и бруталне“, док је његов колега Аустријанац Стефан Шенах, шеф мисије Парламентарне скупштине Савета Европе, у прилог тој отвореној и бруталној крађи открио и да је било фотокопираних гласачких листића, каже сугестивно, „истина је шокантна“.

Е, сад, што се тиче тих међународних посматрача што тврде да су избори у Србији покрадени – о фотокопираним листићима ускоро – РТ Балкан већ је скренуо пажњу да то нису неки незаинтересовани, дакле, објективни и беневолентни посматрачи овдашњег изборног процеса, него политичари с врло јасно израженим ставовима у погледу наших унутрашњих политичких питања – од Косова и Метохије до односа с Русијом – и, као такви, ем незадовољни досадашњом политиком Србије у овом погледу, ем заинтересовани да се та политика промени. Забога, један од њих седи у управи „Друштва аустријско-косовског пријатељства“, и то са оним НАТО егзибиционистом Гинтером Фелингером који тражи да се у Београду уместо споменика Милице Ракић подигне споменик Мадлен Олбрајт; ваљда нам та гнусоба говори све што треба да знамо о добронамерности свих њихових опсервација и захтева.

А захтев је, укратко, поништавање избора у име свих пронађених неправилности, то јест онога што већ поменути посматрач из Европског парламента „нигде није доживео“. Па је у том смислу Србија против насиља и поднела одговарајуће захтеве изборним комисијама. Истоветни – copy/paste – захтеви поднети су најпре у Београду, а затим и редом, широм Србије.

Уз обиље уопштених, начелних примедби о „повреди права на слободну и једнаку изборну кампању“ и томе сличним темама које су све одреда изгубиле сваки значај још када су сви пристали да изађу на изборе под постојећим условима – а још мање сад могу да представљају правни основ за поништавање избора – наведени су, међутим, и неки конкретни случајеви, примери неправилности на бирачким местима забележени у записницима о раду бирачких одбора, који једино и могу да буду докази за тврдње о крађи избора. Јер само ту она и може да буде изведена.

Важна напомена: сви учесници у изборном процесу имали су своје представнике на сваком бирачком месту, захваљујући чему је свака неправилност и могла да буде уочена и забележена. И друга важна напомена: сви записници о раду бирачких одбора на сваком бирачком месту налазе се на сајту Републичке изборне комисије. Па свако може да их прегледа.

Наравно, прегледали смо свих 1.177 записника са београдских избора за које се тврди да су били и најнерегуларнији. Од 1.177 записника, 1.131 нема ништа забележено у пољу за примедбе, оверено потписима свих чланова бирачког одбора, из свих странака. Од преосталих 46 (од укупно 1.177), у 37 записника има и нешто конкретно, у смислу примедбе, да је забележено.

Али не само да 37 од 1.177 не може да се сматра довољно масовним разлогом за поништавање свих избора, него, и у тих 37 има разноразних примедби које немају никакве везе с крађом избора.

На пример, цитирамо, „непомично седење (неког бирача) на бирачком месту дужи временски период“, па се на другом месту неки бирач погрешно потписао у бирачком списку, један је одбио да му попрскају прст, једна примедба каже да се „на удаљености око 50 метара налази седиште СНС странке и слике њиховог члана који себе назива председником свих грађана“, био је и случај гласачког листића у погрешној кутији, покушај крађе листића и свађа с грађанима, једна чланица бирачког одбора као примедбу је ставила што је на њиховом бирачком месту уписано много више бирача него на другим бирачким местима па нису имали времена за паузу (док колеге ваљда јесу), једно бирачко место отворено у 7:06 уместо тачно у 7 сати, понеки мртав човек у бирачком списку али такви нису гласали, и тако даље, углавном сличне садржине.

Од кудикамо озбиљнијих примедби, једна у којој је чланица бирачког одбора из СНС-а у свој блок записивала ко је гласао, пар појединачних случајева сликања листића, на једном месту на Новом Београду „уочено груписање бирача (…) уз пратњу одређених лица која су их евидентно водила на гласање“, или је такав био утисак посматрача, те Нови Београд 76 где је неидентификовани „мобилни тим Зелено-левог фронта пренео информацију (…) да су лично видели куповину гласова испред бирачког места 76 у 11:28“, што тешко да може да има карактер доказа на суду, али, ето, и то је забележено.

Све у свему, мање од 10 од укупно 1.177 бирачких места за које може да се сматра да је било ичег више или мање спорног. Очигледно недовољно за закључак о масовној крађи.

И, да, још два врло занимљива случаја фотокопираних гласачких листића, оних које је посматрач Шенах навео као доказ изборне крађе. Не можемо а да не приметимо да је реч о озбиљној подвали, јер, из његових речи неопрезнији слушалац стиче утисак да су ти фалсификовани, фотокопирани листићи коришћени масовно чим их сматра вредним помена, те да су лажне листиће бројали као праве и тиме, је л, слагали и резултат избора.

Међутим, словима, три (3) фотокопирана листића нађена су на бирачком месту 24 на Врачару, и пет (5) на Чукарици 36. И наравно да нису убројани у резултат него су издвојени са стране, уз интересантну примедбу чланице бирачког одбора с Чукарице да су „неидентификовани бирачи покушали да оборе изборе убацивањем пет лажних фотокопираних листића. Ти листићи су уклоњени из гласачке кутије и стављени у посебну коверту са налепницом која је приложена уз ову примедбу.“

Као и они фалсификовани потписи: убачени да би били пронађени. Да би посматрач Шенах то онда могао да спомене као илустрацију оцене о покраденим изборима.

Није много другачије ни у погледу оног другог доказа тврдње о покраденим изборима, који се односи на 40.000 гласача из Републике Српске довезених у Београд да гласају и промене исход избора. Наравно да 800 аутобуса, потребних да довезу толики број људи, нико није видео.

Али није само то доказ слабе поткрепљености ових тврдњи доказима, него и евиденција МУП-а о укупном броју Београђана у последње 23 године, с променама у броју становника од године до године која не показује било какве аномалије у погледу већег броја новопријављених од уобичајеног, као и укупан број бирача с ранијих избора у поређењу с овогодишњим. Где је, онда, тих „30 одсто фантомских бирача“ на овим изборима – којих није било на прошлим изборима – о којима сад говоре „оне снаге које се залажу за европску перспективу Србије“ уз подршку Немачке и њој надређене чланице НАТО-а?

Отуда и поменута сумња у изборну крађу. Није се она догодила на бирачким местима – јер би нешто негде у том смислу морало да буде забележено у довољно великом обиму да би имало ефекта у односу на бирачко тело од 1.613.190 гласача у Београду – него се крађа избора, односно исказане воље народа одвија у овом постизборном периоду. Кроз покушај да се у садејству тих снага које се залажу за европску перспективу Србије и свих оних који „циљано раде“ на њиховом јачању оборе избори чији им исход није по вољи.

Или пак циљ свега овога и није баш Мајдан – не зато што су гадљиви на такво решење, него нису у могућности да га спроведу јер нема таквог расположења у потребној количини – него је циљ овог покушаја одузимања легитимитета српском изборном процесу садржан у координисаним реакцијама Берлина и Вашингтона и захтеву њихових овдашњих сарадника да резултат избора не буде признат. Што би у наставку могло и да доведе до непризнавања власти настале из таквих избора, нешто попут онога што смо већ имали прилике да видимо у случају Белорусије и Александра Лукашенка.

Да ли претњу оваквим белоруским сценаријем, кога је сам написао и пре него што су наши избори одржани, Запад сад користи као средство уцене актуалне и наредне власти? Да учине оно што не смеју да учине – од Косова и Метохије до Русије – како би избегли судбину Белорусије…

И таква могућност постоји. Управо зато сви сад морамо да будемо нарочито опрезни. За почетак, тако што ћемо схватити ко нам то подмеће фотокопиране листиће, и са којим циљем. Или смо, можда, довољно наивни да поверујемо да се Аналена Бербок обазире на оно што мисле (и гласају) Срби кад се не обазире на оно што мисле њени Немци? У том случају нам спаса ипак нема…