Ковић: Православље вековима на удару

Живимо у узбудљивим временима у коме је потребно да сведочимо оно што мислимо, знамо и осећамо. И то је све. А Срби су позвани да управо тако поступају на свим кључним раскрсницама своје историје

Живимо у узбудљивим временима у коме је потребно да сведочимо оно што мислимо, знамо и осећамо. И то је све. А Срби су позвани да управо тако поступају на свим кључним раскрсницама своје историје. Историја нас учи да треба да чувамо косовски завет, али да у процени догађаја морамо да будемо веома трезвени и опрезни.
Ово у разговору за “Вести” поручује професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду др Милош Ковић.

Прошле недеље, овом универзитетском професору власти БиХ су забраниле улазак са објашњењем да “угрожава безбедност” те земље. Убрзо се огласио и генерални директор Обавештајно-безбедносне агенције (ОСА) БиХ Осман Мехмедагић који је изјавио да је професору Ковићу забрањен улаз не само у БиХ већ и Црну Гору и Северну Македонију.

Не знам да ли је та информација тачна, али ако се испостави да јесте, онда то у сасвим новом, другачијем светлу објашњава све оно што се тренутно дешава на простору Балкана, од Црне Горе до БиХ.

Отворено застрашивање

Да ли сте били изненађени подршком коју сте добили из Републике Српске након забране уласка у БиХ?

Заиста сам био позитивно изненађен, нисам очекивао толику подршку. Ипак сам ја само историчар који говори о прошлости, садашњости и будућности у мери колико о томе зна. Радује ме велика подршка коју сам добио од мојих студената из Источног Сарајева где предајем, али и из других крајева Српске, а посебно мојих колега и свих политичара у РС.

Како се догодило да се један универзитетски професор постане безбедносна претња за Босну?

– Уколико би се ствари гледале искључиво из перспективе мојих схватања, идеја и академске каријере, не би се дошло до одговора. Али живимо у времену када се забрањује један Чајковски, у Италији се забрањују предавања о Достојевском, а у Црној Гори донедавно је био забрањен улаз Матији Бећковићу. Зашто у таквој ситуацији не би био забрањен и један професор историје Универзитета у Београду и Источном Сарајеву? Живимо у времену у коме се на Западу, а нажалост и овде, све озбиљније говори о томе да би требало заборављати прошлост. У Шведској се дискутује о томе да све што је старије од 500 година више не буде део образовног програма зато што таква врста сазнања “квари нови нараштај”. Истовремено, живимо у времену у коме су страсти подигнуте на много виши ниво. Зато је и могуће да у Босни грађане Републике Српске покушавају да уплаше покретима војних трупа на Еуфор друмовима, шетњом господе из НАТО-а у маскирним униформама и са чарапама на главама. Неко се побринуо да све то видимо. Због тога је потребно да сведочимо оно што мислимо, знамо и осећамо. И то је све. А Срби су позвани да управо тако поступају на свим кључним раскрсницама своје историје.

НАТО прекршио реч

Стручњак сте за међународне односе, посебно 18. и 19. века. Може ли се правити паралела са данашњим догађајима у свету?

– Те паралеле су веома јасне. У питању су дугорочни интереси, или како је то рекао Бизмарк, условљеност географијом великих сила. И ту се ништа до данас није променило. Западна Европа, из неких својих унутрашњих разлога и потреба које имају везе и са религијом и са дугорочним плановима, с времена на време маршира на Исток. Тако је било бар од 11. века и почетка крсташких ратова. Ти маршеви на муслимански свет често су се претварали у маршеве на православне народе, шизматички свет. Тај тренд можемо да пратимо и када су угарски краљеви започели крсташке ратове против такозваних босанских јеретика у 13. веку, а подсетићу да су ти “јеретици” заправо етнички Срби. Папе су успеле да их наговоре да протерају Стефана Првовенчаног и да на његово место, на власт у Србији доведу Вукана. На истоветан начин је дошло до рушења Византијског царства 1204. или јуриша немачких и шведских витезова на Александра Невског 1242. године. Дакле, тај тренд можемо пратити кроз дуги низ векова, а историја се понавља и у походима Пољака и Швеђана на Русију у 17. веку, Наполеона 1812, Турака на Крим 1853, али и походе на Русију из 1914. и 1941. године. Сувише је сличности да би било коинциденције. Морамо да научимо да гледамо на догађаје и садашњост из перспективе дугих временских процеса. Тек онда ће нам много тога бити јасније, и тек тако можемо схватити да историјски догађаји не почињу или се не завршавају за време наших живота већ је то дуготрајан процес. На нама је да их разумемо и да на тај начин будемо достојни и својих предака и потомака. Уколико то схватимо, и историја ће нам бити много јаснија, односно упутиће нас како треба да се поступа.

Сада Русија није нападнута већ је прибегла инвазији на другу земљу?

– Русија је морала да то учини. Актуелни догађаји се најбоље могу упоредити са онима из 1812. године. Сви су тада знали да се Наполеон спрема за поход на исток. Русија је због тога морала да заузме све стратешке тачке како би ту инвазију спречила. Тако се понашају велике силе. Тако је било и 1941. године. Стаљин је пре него што је заратио са Немачком заузео Бесарабију, историјску покрајину која је данас подељена између Молдавије, Румуније и Украјине, а претходно је ратовао са Финском. Знао је шта му се спрема. Актуелна ситуација се такође сликовито може поредити и са кубанском кризом из 1962. године када су совјетске нуклеарне ракете кренуле на Кубу. Тадашњи председник САД Джон Кенеди је одмах изашао на телевизију и рекао да је спреман да покрене Трећи светски рат зато што не може то да дозволи у близини своје земље. Зар се сада не догађа исто? Русија не може да дозволи да се исте такве ракете разместе по Украјини јер у том случају престаје да буде велика сила. Притом, руско становништво у две украјинске републике, Доњецку и Лугањском, већ осам година трпи најстрашнији терор који се најбоље може поредити са оним што су Срби доживели у Крајини, Босни и на Косову и Метохији. Зато ми много боље разумемо перспективу Руса и схватамо да је Русија била натерана на војну операцију. Не треба никако заборавити да је Путин, буквално од када је дошао на власт, молио западне партнере да не марширају даље на исток. И НАТО је то обећао. Али је прекршио реч. Ушао је и у Пољску, Чешку, Словачку, разбио Југославију, заузео бивше совјетске републике… Сада је била намера да умаршира и у Украјину. Због тога је искључиви кривац за све оно што се тренутно догађа у овој земљи баш НАТО. Одатле долази сва заслепљеност. Та заслепљеност се огледа у томе што Запад данас Путина третира као што су третирали Слободана Милошевића, а руски народ као што су третирали наш. Једина, “мала разлика” јесте у томе што је Русија земља са највише нуклеарних бојевих глава у свету. Плашим се да актуелни догађаји исувише подсећају на оне из 1812. или 1941, а знамо како су се ти походи освајача завршили.

Трезвена процена

Многи ће рећи да износите русофилске ставове?

– Немогуће је одвојити балканско подручје од источне Европе. Историјски, то је један регион, једно геополитичко поље, а када читате историју Балкана видећете какву је улогу имала Русија у процесу стварања слободних држава балканских народа. Као и свака друга велика сила, ни Русија није у свим периодима историје била подједнако благонаклона према нашем и другим народима овог простора, али оно што кроз историју видимо то је њена дугорочна подршка и савезнички однос. То се показало и у два светска рата, али и данас када, уз Кину, једино још Русија разуме позицију српског народа и у Републици Српској и у Србији, укључујући Косово и Метохију, Црној Гори, па чак и у Северној Македонији.

Али последица тог односа је стигма о Србима као “малим Русима”?

– Таква поређења се јављају од прве половине 19. века и од тада нас стално прате. Србе заиста, и у Лондону, а затим и у Вашингтону, виде као “мале Русе”. То је потенцијална опасност, али и један од извора србофобије. Милорад Екмечић је рекао да је “србофобија само рукавац мора русофобије”. Други извор србофобије је веома близак антисемитизму на Западу у коме се прогоне они са чијом вером нешто није у реду, па ако хоћете и са расом. То се наравно на Западу прикрива, али видимо и да се обнавља чак и тај расни дискурс. Управо због ових опасности морамо да тачно знамо шта су наши интереси, зашто и због чега нам се догађа то што нам се догађа. Али морамо да будемо врло трезвени у процени односа снага. На истоку Европе води се рат, Руси у догледном времену, њене могућности да нам помогну, биће веома ограничене, а истовремено морамо бити свесни да смо опкољени земљама НАТО. И на својој територији имамо окупационе трупе НАТО. Ту мислим и на Косово и Метохију, али и на Републику Српску. То налаже одређену опрезност, мерење корака и врло пажљиво поступање у арени међународних односа. Наша историја нас учи да се свака грешка веома скупо плаћа. Носити завет, косовски завет у срцу, али у процени бити веома трезвен и опрезан.

У недавној Резолуцији Европског парламента Православна црква је апострофирана као узрочник “подизања тензија” и у Србији, Црној Гори и у Босни. Шта је позадина оваквих оптужби?

– И поново историја. На Српску православну цркву се практично вековима гледа као на оружје Русије и Руске православне цркве. Ми знамо да није тако, али тако нас виде у центрима моћи и то вам је објашњење зашто је окупатор кроз нашу историју прво ударао баш на Српску православну цркву. Кад је Босна и Херцеговина окупирана 1878. од стране Аустроугарске, прво је било корумпирати и поунијатити српско становништво. И 1914. године, када је окупатор почео са прогонима српског народа у БиХ и Србији, прва на удару је била Српска православна црква, а затим и укидање ћирилице уз објашњење да се Срби одричу свог писма. И 1941. прво је СПЦ подвргнута страдањима. Треба ли подсећати колико је архијереја, свештеника, монаха најбруталније убијено од стране НДХ, али и нацистичке Немачке, Италије, бугарских окупатора и албанских сарадника. То страдање је историјски пут Српске православне цркве јер је Црква била вођа српског народа у оним периодима у којима нисмо имали државу. Због тога је Српска православна црква у дугорочној, историјској свести српског народа. Црква је та која испуњава српски завет. Зато је и предмет напада.

Бојазан од “украјинског сценарија”

Митрополит Јоаникије је недавно рекао да је Црној Гори био спреман “украјински сценарио” због подела и завада у овој земљи?

– То не можемо да знамо, али знамо да је пре пораза режима Мила Ђукановића Србима прећено “тракторима” директно алудирајући на “Олују”. Срби су те претње и чули и видели. Са њима се суочавају и у Републици Српској. У Хрватској се асимилација Срба наставља и после “Олује”, али то је тренд и у Северној Македонији. Очигледно је да за неке људе само наше постојање представља проблем. Притисци су само зато што постојите, што припадате српском народу и Српској православној цркви. Исто се догађа и са Русијом и када то схватимо и када се са тим помиримо, онда ће нам многе ствари бити јасније.

Активно сте учествовали у литијама у Црној Гори. Да ли се и шта променило у овој држави?

– Тек ћемо видети шта се догађа у Црној Гори. Хајде да сачекамо, да видимо како ће се ствари кретати. Ми који смо учествовали у литијама нисмо задовољни оним што се тамо догодило после изборне победе српског народа. Али сви знамо и под којим је притиском. Увучена је у НАТО против воље својих грађана и потребно је да видимо шта је маневарски простор оних који воде српски народ и Српску православну цркву. Требало би да избегавамо да преоштро говоримо једни о другима. Нажалост, много је штете нанесено вербалном паљбом између Београда и Подгорице после те победе српског народа. То није добро.

Увод у Трећи светски рат?

Многи тврде да је интервенција Русије увод у трећи светски рат?

– То је заиста реална опасност. Али она постоји од 2014. када је НАТО почео да улази у Украјину. Русија је већ тада имала свако право да интервенише. Плашим се да идемо ка све већој конфронтацији и надам се да ће се све ипак зауставити. Западне земље окупљене око НАТО-а до сада нису знале да се зауставе, а питање је да ли сада то уопште и могу.