КОВИЋ: НАТО у Црној Гори и Украјини брани титоизам и лењинизам

Живимо у бурном времену, на граници великих историјских епоха. Срушена су, уз тресак и ратове, велика, стара царства. Поражене су до јуче владајуће, обавезујуће идеологије, нестали су цели политички системи, покрети и странке. Људи су необичном брзином променили уверења и лојалности.

Све то изазвало је дубинске промене унутар теоријске и научне мисли. Оно што је објављено пре отварања Берлинског зида 1989, у хуманистичким и друштвеним наукама већ се сматра застарелом литературом.

Стари политички појмови, какви су „левица“ и „десница“, променили су значење и садржину. Људи који подржавају војничке походе САД и НАТО на суверене земље, они који захтевају отварање свих врата за крупни, монополски капитал са Запада, проповедници отвореног културног расизма, који се залажу за колонизацију незападних култура, без зазора се изјашњавају као левичари и, штавише, проглашавају за десничаре оне који се свему томе супротстављају.

Такву поделу на левицу и десницу прихватају најмоћнији светски медији, као и лавовски део друштвених наука. Сетимо се само оног дела америчке левице који се окупља око демократске странке Барака Обаме и Хилари Клинтон; на последњим председничким изборима придружио им се чак и Берни Сандерс. Сличан је и случај француских левичара, који су на изборима гласали за Емануела Макрона.

У Србији се ова светска појава види необично јасно. Српски медији и друштвене науке левичарима називају оне који отворено или прећутно служе америчком милитаризму, као и дивљем, неолибералном капитализму, док, у исто време, своју принципијелност показују у јуначкој борби против ретроградног и надасве агресивног „српског национализма“.

Десничарима и националистима проглашавају се они који тврде да земље као што су САД, Британија и Немачка не могу да буду ни морални ауторитети нити судије, јер су им и прошлост и садашњост препуне освајачких ратова, расистичких идеологија и планских, систематских уништавања целих људских популација. У Србији „левичари“ за „реалност“ проглашавају право јачег и друштвену неједнакост и проповедају културни расизам, док се „десничари“ позивају на права слабијих, на демократију, национални суверенитет и друштвену солидарност. „Левичари“ су, својим великим делом, транзициони победници, који живе на најбољим градским локацијама; „десничари“ су веома често транзициони губитници, настањени по селима, паланкама и градским периферијама.

Све то указује да се коначно окончала епоха започета Француском револуцијом, у којој су појмови „левица“ и „десница“ добили свој првобитни смисао. Левичари су тада били јакобинци, који су се, истина, залагали за раскид са традицијом, али су, у исто време, проповедали и демократију, национализам, народни суверенитет, политичку и друштвену равноправност. Управо ће Максимилијан Робеспјер забранити ропство у француским колонијама. У току 19. века, са појавом социјализма, појам „левице“ почеће да подразумева солидарност са најсиромашнијима и, у том циљу, спремност на радикалне имовинске промене. У 20. веку, најјачи ударац левици задала су управо бољшевичка огрешења и моралне хипотеке. Слом источноевропског комунизма омогућио је данашње поигравање појмовима „левице“ и „деснице“. НАТО је данас, у Украјини и Црној Гори, последњи и најупорнији бранилац лењинистичке и титоистичке националне политике.

Има, ипак, и сигнала да се левица данас враћа свом првобитном значењу. Први знак за то дали су латионоамерички левичарски покрети, настали и уобличени у отпору пред америчким империјализмом. У Грчкој је, на левици, Сириза потиснула проамерички клан Папандреу и његов ПАСОК. У Великој Британији је на место пророка новог западног империјализма Тонија Блера, дошао нови вођа лабуриста, Џереми Корбин, социјалиста старог кова и противник НАТО похода, од бомбардовања Србије до данашњег опкољавања и угрожавања Русије. Свима је, међутим, јасно да по доласку на власт Сириза више није оно што је била раније. Корбин ће тек морати да се за власт избори; ако у томе икада успе, тек ћемо да видимо какве су његове стварне способности и намере.

У међувремену, у Србији је раздвајање појмова „левице“ и „деснице“ од њиховог првобитног смисла имало и неке добре последице. Традиционална, вероватно најштетнија српска подела, на партизанску левицу и четничку десницу, убрзано губи на значају. У јавном простору Срби се више не деле на партизане и четнике, него на „суверенисте“ и „евроинтегристе“, или, како једни друге воле да називају, на „националисте“ и „евроунијате“. У оба табора, наиме, има идеолошких и биолошких потомака четника и партизана. Линија поделе повучена је између оних који траже да Срби сами доносе своје одлуке и оних који верују да би за њих било боље да следе вољу ЕУ и САД. Први се залажу за отпор пред страним окупатором, док други главну претњу виде у српском национализму.

У целом свету, па и у Србији, биће нам, како се види, потребна нова промишљања појмова „левице“ и „деснице“. У међувремену, пре него што им време да нов, заокружен, јаснији смисао, било би добро да ове речи користимо опрезније, не заборављајући њихово изворно значење.

Тагови: Милош Ковић, НАТО, Украјина, Црна Гора