КОВИЋ: Историјска самосвест је наш главни ресурс за будућност

Још нисмо подлегли и нисмо постали колонија. Упркос свему, још имамо своју, националну државу. Свету и данас дајемо велике уметнике и спортисте. Ове године обележавамо осам векова постојања Српске православне цркве, која је надживела сва туђа, непријатељска царства, све ратове, сеобе и геноциде које столећима подносимо. У ратовима с краја прошлог века Србија је свету дала пример упорног и храброг отпора пред НАТО армадом и њеном медијском пропагандом. То је та наша необична историјска и политичка самосвест. Она ће бити наш главни животни ресурс и у догледној будућности.

Овако историчар др Милош Ковић, са Филозофског факултета Универзитета у Београду, анализира позицију наше државе, између Истока и Запада, њен отпор према притисцима који долазе са свих страна. Ипак додаје да смо се опасно приближили статусу „периферије“.

— Србија је од велике обнове 1804, сматрана „полупериферијом“ „модерног светског система“, о коме пише Имануел Волерстин. У оквирима краљевине и социјалистичке Југославије, она се борила да такав статус задржи. Рекао бих, међутим, да се данас опасно приближила статусу „периферије“ – упозорава наш саговорник. – То је стање у коме више немате шта да понудите било коме, осим што капиталистичком „језгру“ дајете тржиште, сировине и јефтину радну снагу. Једноставно, у вашој земљи се више не ствара – ни деца, ни велике идеје, ни пољопривредни, ни индустријски производи. То је, у ствари, статус колоније. Одатле долази и најважнија подела која данас постоји у нашем друштву.

Ни нас није заобишао синдром неких друштава у којима је богатство у рукама неколицине људи, док је огромна већина грађана на ивици сиромаштва…
— Скоро све што данас видимо у Србији пронаћи ћемо у колонијама западноевропског и америчког, капиталистичког „језгра“ 19. и 20. века. Сиромаштво је ту ендемска болест. Богат је само онај танки слој домородаца који је постао део колонијалног система, преузео његове „вредности“ и послушно извршава његове налоге. Кључно је то што радник у колонији више не зна ко му је послодавац и од кога би требало да затражи заостале плате и дугове. Још важније је то што га уверавају да нешто није у реду са његовом традиционалном вером и историјском културом. Оне, једноставно, недовољно личе на културу колонизатора.

Јесмо ли ми класно друштво и ако јесмо на које класе се делимо?
— Слоју колонијалних управника индијске боје коже и енглеских душа, како је у 19. веку енглески либерал Томас Бабингтон Маколи описивао лојалне Индусе, припада највећи део политичке, медијске, пословне и академске елите у данашњој Србији. Они имају моћ, новац, средства убеђивања и застрашивања. Воде главну реч и у власти и у опозицији, на универзитету и у школама. Иза њих стоје Запад и НАТО. Али, у Србији су они убедљива мањина. Већина их гледа и, засада, ћути. Она се свакога дана бори за кору хлеба, да сачува достојанство своје деце и својих старих од небриге и саможивости обезљуђеног, колонизованог друштва. Иза њих стоје њихови преци, историја и традицијска култура. Мислим да су, уз све наше унутрашње деобе које се ни пребројати не могу, то две основне класе на које смо данас подељени.

Где је данас левица у Србији, да ли је дошло време да она поврати стари сјај?
— Потребно је да се сетимо да се појам левице изворно односио на јакобинце у Француској револуцији. Они су, поред осталог, били изразити патриоти. Са тог извора у 19. веку напајали су се српски радикали. Тај спој патриотизма, антирасизма и социјалне правде карактеристичан је за данашње левичарске покрете у Латинској Америци. У Европи, Корбин и Меланшон нису подлегли НАТО пропаганди, па ни антисрпској хистерији. Левица је, дакле, жилава и борбена. Питање је времена када ће бити обновљена и у Србији.

И данас је у западним друштвима подела на класе једна од најважнијих и класе се између себе тешко мешају…
— Реч је о историјски врло хијерархизованим друштвима, у којима је основ поретка вековима била раса, односно разлика између белих колониста, црвених староседелаца и црних робова. Унутар беле заједнице, имовинске разлике одувек су биле огромне. Такво историјско искуство САД проистекло је из традиција Велике Британије. Привилегије европског племства столећима су се заснивале на веровању у „плаву крв“, на уверењу у његову расну, биолошку супериорност. Богатство ту чак није било суштински важно и на њему ће инсистирати тек скоројевићко грађанство.

Уверење по коме су плави и високи људи са севера рођени да владају свима осталима, вековима су исповедале управљачке елите од Лондона до Санкт Петербурга и од Стокхолма до Атине. Због тога су европске земље наметале расистичке поретке својим америчким, афричким и азијским колонијама. Чак и Романови су се позивали на своје шведско порекло, док су скоро све балканске нације у 19. веку увозиле своје династије из Немачке и Скандинавије. Скоро све, јер само су Срби имали три своје, националне, српске династије – Петровиће, Карађорђевиће и Обреновиће.

МОЋ И НОВАЦ У РУКАМА МАЊИНЕ

Колико је европско и америчко друштво подељено?
— Подела на богате и сиромашне, на послодавце и запослене само је једна од подела које постоје у хетерогеним европским и америчким друштвима. Светски тренд, који намећу САД, а за њима иду Велика Британија и водеће земље ЕУ, налаже прикупљање моћи и новца у рукама све мањег броја људи. Данас се са ужасавањем говори о концентрацији богатства у рукама најужих кругова у САД, што би тобоже било нечувено у историји те велике демократије.