КОРОНОКРАТИЈА КАО НАЈВИШИ СТАДИЈУМ У РАЗВОЈУ КАПИТАЛИЗМА: РАЗМИШЉАЊА НЕНАДА ЋУРКОВИЋА УОЧИ СРПСКЕ НОВЕ 2022. ГОДИНЕ

This ain’t no party, this ain’t no disco,
This ain’t no fooling around
No time for dancing, or lovey dovey,
I ain’t got time for that now

                                Talking Heads: Life During Wartime

 

КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР ЗИНОВЈЕВ НАЈАВИО СМРТ ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

 

Пре но што се вратио у Русију ( а после НАТО бомби бачених на Србију 1999 ), Александар Зиновјев је људима Запада рекао да „оде маст у пропаст“ – неће више бити никакве „државе благостања“, која је служила само као средство идеолошке борбе против совјетског социјалистичког блока:“За време Хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха Хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића. Али, у исто време, Запад се неприметно мењао. Стидљива интеграција развијених, започета у то време, била је у суштини претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако, на пример, она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од националне власти. Без успешно изведене руске контрареволуције против совјета Запад није могао да крене ка глобализацији./…/ За демократију је потребан плурализам, а плурализам предвиђа постојање најмање две мање-више равне силе, које се између себе боре и заједно утичу једна на другу. За време Хладног рата била је светска демократија, глобални плурализам, унутар којег су постојала два супротстављена система: капиталистички и комунистички. Као и нејасна, али ипак структура оних држава које се нису могле сврстати у прве две групе. Совјетски тоталитаризам је био пријемчив за критике које су долазиле са Запада. Са своје стране, Запад се налазио под утицајем СССР, посебно преко сопствених комунистичких партија. Данас живимо у свету где влада једна једина сила, једна идеологија и једна проглобалистичка партија. Све то узето заједно, почело је да се формира још у време Хладног рата, кад су се постепено у најразличитијим облицима појавиле суперструктуре: комерцијалне, банкарске, политичке и информационе организације. Без обзира на разне сфере делатности, ове снаге је обједињавала њихова транснационална суштина. Падом комунизма оне су почеле да управљају светом. На такав начин западне земље су се нашле у надређеном положају, али, заједно с тим, оне се налазе у подређеном положају јер постепено губе свој суверенитет у корист тога што ја зовем наддруштвом. Планетарно наддруштво чине комерцијалне и некомерцијалне организације, чији утицај излази далеко из оквира појединачних држава. Као и друге земље, западне државе потчињене су контроли ових наднационалних структура. И то зато што је суверенитет држава такође био неотуђиви део плурализма, а то значи и демократије у планетарном оквиру. Садашња владајућа надвласт гуши суверене државе. Европске интеграције, које се отварају пред нашим очима, такође воде нестајању плурализма унутар тог новог конгломерата у корист наднационалне власти.“

Суверенитет је, каже Зиновјев на крају 20. века, заувек умро.

 

КАДА ЈЕ БИЛА МОГУЋА ДЕМОКРАТИЈА

 

Зиновјев је био јасан и по још једном питању: демократија је, као и „држава благостања“, била могућа само у доба супарништва НАТО пакта и Варшавског уговора. Никоме се, на Западу, није гинуло у нуклеарном рату, па је требало не само медијски улепшавати западну причу, него чинити и нешто конкретно за грађане:“Западне земље су упознале праву демократију за време Хладног рата. Политичке партије су имале истинске идеолошке разлике и различите политичке програме. Органи штампе су се исто веома разликовали једни од других. Све је то утицало на живот простих људи и водило расту њиховог благостања. Сада је томе дошао крај. Демократски и развијени капитализам са социјално оријентисаним законодавством и гаранцијама безбедности био је умногом обавезан постојањем страха од комунизма. Након пада комунизма у земљама Источне Европе, на Западу је почео масивни напад на социјална права грађана. Данас социјалисти који се налазе у власти у већини земаља Источне Европе воде политику демонтаже система социјалне заштите, политику уништавања свега што је социјалистичко, а што је постојало и у земљама капитализма. На Западу нема више политичке снаге способне да заштити обичне грађане. Постојање политичких партија је чиста формалност. Сваким даном међу њима ће бити све мање и мање разлика. Рат на Балкану је био свакакав само не демократски. Ипак, њега су водили социјалисти, који су некад били противници таквих врста авантура. Екологисти, који се такође налазе у власти у неким земљама, такође су поздравили еколошку катастрофу изазвану бомбардовањем НАТО. Они су се чак усудили да тврде да бомбе које садрже осиромашени уранијум не претстављају опасност за животну средину иако при њиховом активирњу војници облаче специлне заштитне комбинезоне. Тако демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам јер наднационална структура намеће државама своје сопствене законе. Тај недемократски додатак одаје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу. Чак му се и Клинтон потчињава. Финансијски тоталитаризам потчинио је себи политичку власт. Хладном финансијском тоталитаризму туђе су емоције и сажаљење. У поређењу са финансијском диктатуром, политичка диктатура се у потпуности може сматрати људском. Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.“

Против банака је немогуће устати – сурова и горка реч угледног философа, који је био совјетски дисидент, али и порицатељ модернизације као вестернизације.

 

 

А ШТА КАЖЕ НЕНАД ЋУРКОВИЋ?

 

 

Мој пријатељ и саговорник, слободни мислилац и „хришћански анархиста“ ( у смислу у коме су то били великани попут Жака Елила ), Ненад Ћурковић, разменио је са мном неколико мисли о епохи у којој живимо ( живимо?) и прилагођавамо се новим лажима које, већ одавно, зовемо коронократијом. Пошто се одавно нисмо дописивали, прво ми је објаснио своје разлоге за нејављање:“Мучно је посматрати ово лудило, које се све више захуктава и којем се не види крај. Заправо, мислим да не постоји доња граница ипод које оно не може да се развија и шири.                                        Као социјални песимиста нисам очекивао неки позитиван обрт, али ме је брзина урушавања свих позитивних вредности запрепастила. Не само код нас, где је све то добило злокобан изглед, него у целом свету.                 Живимо у свету иза огледала, у нечему што је неко цинично назвао „нова нормалност“. Та „нова нормалност“ је потпуно ненормална.                                                                        С друге стране, као биолошки оптимиста, све то добро подносим, јер не могу да дозволим да ме људски бофл, који је завладао  свуда, избаци из равнотеже. Зато читам, пишем неке кратке текстове за своју архиву (немају облик текстова за објављивање), радим илустрације. То ме држи у равнотежи.“

Социјални песимизам и биолошки оптимизам – то је добра комбинација ( ако такве уопште постоје ) у овај час. Она омогућује слободно сазиреање свега што се збива.

А одмах затим стигла су и Ћурковићева размишљања о епохи коронократије као терминалној фази у развоју капитализма.

 

 

НЕМА ТУ НИКАКВЕ ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ

 

Коронократија, са све „великим ресетом“, јесте последица развоја канцерогеногог капитализма, о коме, ових дана, можемо читати сјајну књигу Питера Филипса, универзитетског професора из Калифорније, коју је прошле, 2021. године, под насловом „Дивови/ Глобална елита власти“ објавила издавачка кућа „Клио“ из Београда. Он јасно каже:“У овој књизи навели смо именом и презименом 389 појединаца који чине језгро политичког планирања невладиних мрежа које управљају, поспешују и штите непрекидну концентрацију глобалног капитала. Чланови глобалне елите власти су активистичко језгро транснационалне капиталистичке класе – једног процента најбогатијих људи у свету – који служе уједињујућој функцији пружања идеолошких оправдања за њихове заједничке интересе и утврђивања параметара потребних акција које спроводе транснационалне владине организације. Концентрација заштићеног богатства води у кризу човечанства у којој сиромаштво, ратови, глад, масовно отуђење, медијска пропаганда и пустошење природног окружења достиже ниво угрожавања опстанка врсте“.

Тих, како би рекао Никола Маловић, 0,666% чудовишта мегакапиталистичке глобализације, воде све процесе разарања човечанства и човештва као таквог, па и овај, „великоресетовско – коронократски“.

Нема ту никакве теорије завере. Све је рекао Зиновјев још 1999:“Каква завера? Нема никакве завере. Светском владом управљају руководиоци свима добро познатих наднационалних комерцијалних, финансијских и политичких структура. Према мојим проценама, то наддруштво које данас управља светом већ броји око педесет милиона људи. Његов центар су САД. Земље Западне Европе и неки бивши азијски „змајеви“ чине његов бизнис. Остале земље се налазе под влашћу строге финансијско-економске хијерархије. То је реалност. Што се тиче пропаганде, она сматра пожељним стварање светске владе под контролом светског парламента, пошто је свет велико братство. Све су то приче намењене публици.“

А Ћурковић одавно не спада у ту публику.

 

 

ГЛОБАЛНА ИНФЕКТИВНА МРЕЖА

 

 

Ненад Ћурковић указује на нужност појаве коронократије као покушаја решавања кризе капитализма:“Из предходне економске кризе изашли смо уз помоћ интернета, глобане информативне мреже, која је својом појавом омогућила опоравак светске економије. Очигледно да се из садашње економске кризе покушава да изађе уз помоћ “Короне” (Covid 19), глобалне инфективне мреже.

У недостатку нечег тако моћног и неодољивог као што је интернет, послужиће и пандемија, која има ту предност да се шири брже, и обухвата и оне просторе у којима људи никада нису ни чули за “Гугл”.

Срећним корисницима интернета придружиће се срећни корисници вакцина.

Уколико се вирус буде каледиоскопски мутирао и појачавао, корист од пандемије за њене произвођаче неће бити једнократна.

Садашње друшво више није у стању да одржи мит о ослобађајућем потенцијалу технике, науке и технологије, и све бољем животу људског рода, па онда (пропагандно) мистификује ствари, инсистирајући само на њеном спасилачком потенцијалу. Техника више не обећава људима бољи живот, него једино спас од могуће природне катаклизме. Од сада, пеживети како-тако, по сваку цену и под било каквим условима, највише је са чим људски род може да рачуна. Овај неумољиви (технички) систем сада нуди само физичку заштиту (наравно, онима који то могу да плате).         Једино техника, наука и технологија – то се стално пропагандно сугерише – може да нас спасе од евентуалног impact-a, удара астероида, метеора, или комете, чиме нас стално плаше, и од пандемија, које ће очигледно постати део нашег свакодневног преживљавања, у све горим и горим “животним условима” (ово важи само за “обичан свет”).        Све друго је испало из игре, једностраном променом услова прогреса. Данас више власт не слуша “глас народа”, који када проговори може само да добије добре батине од већ “свемоћне полиције”, која сада делује без икаквих обзира и без опасности да ће за то (евентуално) бити кажњена.  Глобална инфективна мрежа, коју ће исплести “Корона” (Covid 19), обједињује две теме којима су Американци, водећи произвођачи свих врста злоћудних вируса, опседнути, а то су смрт и глорификовање спасилачког, не више и ослободилачког потенцијала нових техника, научних достигнућа  и савремених технологија.“

И тај филм траје и траје, са све рекламама и паузама за испијање кока-коле, фанте, пепси мехурића и других вакцина за ум и тело, јер „здравље на уста улази“. Уосталом, како рече аутор „Дивова“, „глобална елита власти је потпуно свесна свог постојања као веома ситне мањине коју чини један проценат богатих у огромном мору осиромашенног човечанства“.

Зато сиротињу треба побити. „На фињака“, али ипак…

Каква „златна милијарда“! И то је превише на планети којом би да заувек влада оних 0,666%!

Али, пошто је реч о „учтивим Западњацима“, све треба да буде маскирано у правну форму – униформу!

Пендрек и униформа – то је правна форма.

 

 

НАВОДНА ЗАШТИТА СЛОБОДЕ И ЗДРАВЉА ЉУДИ

 

 

Ненад Ћурковић истиче:“Самовоља власти, под изговором заштите слободе (као колективног принципа), има потребну законску форму. Врло једноставно и лако, „све је по закону“.                                                                                       Када је реч о слободи, у модерном (демократском) друштву, говори се искључиво о њеном угрожавању, чиме се правда увођење све сложенијих механизама контроле. Тиме се наводно обезбеђује да слобода других не буде угрожена. То се ради тако што се она правно ограничи свима, јер потенцијално свако – на основу таквог тумачења ствари – представља претњу слободи свих других. Свако је наводно претња другима (свако свакоме; сви свима). Због тога су имагинарни „други и другачији“ у суштини, провидан изговор за ограничавање (укидање; одузимање) слободе (потенцијално) свакоме и изговор за увођење (селективног) механизма контроле друштва.                                                Међутим, овде није реч о убедљивости аргументације, него о сили којој је добар било какав изговор.“

Кратко, јасно, једноставно – СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО.

Зар се Совјетски Савез у доба Стаљина није величао као најдемократскија земља на свету? Чак се, плеонастички, звао „народном демократијом“!

У шта се претворило право човека? У кавез. Ево Ћурковића:“Право је, наводно, наметнуто „у интересу свих“ (да слобода једних не би угрожавала слободу других), а заправо у интересу обезбеђивања моћи контроле (власти) појединаца и интересних група, упркос (и насупрот) свеопштем интересу и заједничкој добробити.                    Људи су на основу права пасивизовани таман толико да својом слободом (која следи из тог права) не представљају претњу, не „другима и другачијима“, него постојећем друштвеном поретку, систему, односно привилегованој касти, оној шачици експлоататора на врху друштвене пирамиде (да може бесконачно остати неометанa у свом уживању).                                                                             Људи морају бити толерантни (поштовати право и испуњавати своје обавезе) да својим понашањем не би угрозили „права и слободу других“ (у супротном следи казна, предвиђена законом).                                                 За апстрактног „другог“ свако представља „потенцијалну опасност“. Тако је створена ситуација општег неповерења у „ближње“ (на тај начин се атомизује друштво и разара потенцијално опасна друштвена солидарност). У случају „заштите људских слобода“ и „захтева за толеранцијом“, угрожена је наводно слобода других, а у ситуацији ове „пандемије“ угрожено је њихово здравље. Зато се захтева „социјална дистанца“ (и законски намеће, под претњом најстроже казне).                                                          У оба случаја не дозвољава се спонтаност, претходно слободно понашање, а сада (у време епидемије) и слободно кретање.                                                                                              И једно и друго своди се на минимум и дозвољава само у обиму који одговара систему, његовој „ефикасности“.        Једном укинуто право, никада се више не враћа у претходно стање.“

Почело је „правима елџибитника“, а сад су на реду „права угрожених короном“. Али, правих права, каква су право на рад и социјалну заштиту, нема – или их је све мање. То је, наравно, смрт сваког либерализма. Опет Зиновјев:“Нема више либералног друштва. Либерална доктрина никако не одговара реалности епохе концентрације капитала без преседана у историји човечанства. Кретање колосалних финансијских средстава никако не одговара интересима појединачних држава и народа, којег чине индивидуалци. Либерализам подразумева личну иницијативу и преузимање финансијских ризика на себе. Данас за сваки посао треба новац, којег пружају банке. Те банке, чији број се постепено смањује, воде политику која је, по својој природи, диктаторска и диригентска. Власници предузећа су им предати на милост јер се све потчињава кредиту, значи налазе се под контролом финансијских организација. Важност индивидуалаца – основа либерализма – смањује се из дана у дан. Данас нема значаја ко управља овим или оним предузећем, овом или оном земљом: Буш или Клинтон, Кол или Шредер, Ширак или Жоспен, која је разлика?“

Шта тек рећи о Борису Џонсону званом Боџо или о Емануелу Макрону званом Микрон?

 

КАКО ЈЕ ТО РЕКАО ТОМАС ХОБС?

 

А сад да се вратимо „вирусократији“. Опет Ћурковић:“Са овим мисаоним и вербалним триком о слободи и здрављу „других“, свако може да угрози здравља било кога (зарази га „потенцијално смртоносмим вирусом“).                     Зато се одузимањем слободе и третирањем свих као могућих преносилаца  заразе, наводно „најефикасније штити здравља људи“. Јасно је да се не штите људи, него систем (чији је интерес увек изнад интереса народа, а систем су најбогатији појединци и интересне групе, они који имају власт и у чијим је рукама моћ експолоатације).                               Сва ова хуманистичка реторика је лицемерна, јер су у овом капиталистичко – демократском систему људи сведени на „људске ресурсе“, пуко средство, јефтин и лако измењиви потрошни материјал.                                                               Уосталом, све је ово због експлоатације и користи привилеговане мањине                                                                         У случају захтева за толеранцијом, искључено је спонтано понашање, а у другом (у случају проглашене „пандемије“) нико није добродошао у било чију непосредну близину, и свако је принуђен да се држи подаље од осталих, а да једини контакт између њих буде преко „мреже“.        Таква ситуација је идеална за реализацију тоталног посредовања и потпуне контроле.                                      Право и постоји због обавеза, а не због праведности и слободе (а најмање због здравља) људи, због моћи контроле (власти) и што ефикасније манипулације огромном људском масом.                                                                                  „Право није оно што је праведно, него оно што је наређено“. (Томас Хобс)                                                         Ово јасно указује на то каква је „слобода“ која нам је путем закона „додељена“.                                                                       Поред тога, формално сви једнако подлежемо закону, али је он према некима блажи, а према другима оштрији (селективно, већ према прилици), према томе на којем месту се неко налази у постојећој друштвеној хијерархији.             Они на врху не подлежу закону. Уосталом закон и није донет због њих, него су га они донели због свих других, којима друштвеном стратификацијом следује нижи положај. Мањина (каста) је привилегована, а већина (народ; грађани), „људска маса“, је принуђена да „ужива“ (трпи) њену правну заштиту.                                                                            Организација друштва је релизација таквог „правног оквира“.                                                                                             Све друго је идеолошко-пропагандно пренемагање. Лажни хуманизам.                                                                            Законске одлуке се ничим не могу довести у питање, јер су формално донете „по закону“ и према томе потпуно су „легалне“ (ма колико такав скупштински поступак био лош и у многим случајевима „криминалан“).“

Ко је заборавио, Хобс је написао „Левијатана“. Држава је Левијатан који прождире појединца. Маске су за стоку, а не за управљачку елиту. Шприцање такође.

Елита влада док је гледају „широм затворених очију“.

Или, како рече Питер Филипс:“Бројеви које је сакупила Међународна организација за развој Оксфам сада су добро познати: најбогатијих 1 одсто човечанства, током 2017. године контролисали су више од половине светског богатства;  најбогатијих 30 одсто становника  контролисало је више од 95 процената светског богатства, док је преосталих 70 одсто морало да се снађе са мање од 5 процената светских ресурса“.

Зато је дошла коронократија.

 

 

У ОЧЕКИВАЊУ КРАЈА

 

 

Ненад Ћурковић је човек без илузија. Зато и пише:“Деведесетих година прошлог (XX) века, Жбигњев Бжежински је изјавио да ће XXI век бити век малих националних држава и локалних ратова. Овом пророку сам, за разлику од Нострадамуса и баба Ванге, одмах поверовао, јер он није био загледан у будућност као ово двоје „видовитих“; он је будућност стварао. Ми смо били први – на почетку овог века – који смо искусили истинитост његовог „предвиђања“.                                                              Сасвим супротно од идеолошке бајке која нам се контунуирано сервира, у стварности све се одвија потпуно другачије; реално, ствари иду у сасвим супротном смеру. Појмови који се користе у идеолошком дискурсу имају потпуно другачије значење, од оног које се одомаћило у јавности. Прогрес је парола, иста као и она о слободи, правди и једанкости, или праву на срећу … Она се не односи на људски напредак, него на напредак нечег сасвим другог, економије, технике, науке, технологије… А човек – заправо – назадује, његов свакодневни живот постаје (технички) све компликованији и бруталнији.                                                   Они који ово виде, сигурно нису очекивали да ће XXI век бити бољи од XX. Само је питање било, колико ће бити убитачнији од претходног?“

Ћурковић нас подсећа:“Жбигњев Бжежински је и ту помогао отворено изјављујући – отприлике у исто време – да ће Робеспјер и Лењин изгледати као неодлучни и млаки реформатори, према реформаторима који тек долазе.         Ево, присуствујемо првој у том низу.                                               Рекоше: ”У будућем новом светском поретку, биће и побеђених и победника. Број побеђених, наравно, биће неупоредиво већи. Они ће тежити томе да добију шансу да достојанствено живе, али им она по свој прилици неће бити пружена. Такви ће бити натерани да се погуше у затрованој атмосфери (зар вам ова атмосфера не личи на такву?), а на њих нико неће обраћати пажњу, просто због потпуне равнодушности. Сви ужаси XX века избледеће у поређењу с оним што тек долази”.                                                               Нема разлога да томе не верујем. Верујем да ће догодити оно што је Бжежински најавио. Ево, већ се догађа.“

 

То се, овако или онако, зове социјалдарвинизам.

 

О СОЦИЈАЛДАРВИНИЗМУ

 

Идеја „преживљавања најспособнијих“ одувек се допадала банкстерским монструмима типа Рокфелера.  Уосталом, Британија је свој колонијализам правдала ‘‘борбом за опстанак’‘. Сам Дарвин је велики део својих идеја добио од Малтуса, који се бавио растом популације, и чије су идеје нашле одјека у британском друштву под паролом ‘‘Сломи сиромашне’‘. Деца од осам и девет година приморавана су да раде по 16 сати дневно у рудницима угља, а на хиљаде људи је умирало у беди и прљавштини – зато што је Малтус устврдио да се бедници брзо множе, и да на свету неће бити места за све. Дарвин је „борбу за опстанак“ видео у природи тек пошто ју је, као „опстанак најспособнијих“, Малтус видео у друштву. Пре него се прстом упре у Хитлера, сетимо се да је амерички председник Теодор Рузвелт, у свом делу Победа Запада социјалдарвинизам прогласио философијом Америке. У тој књизи тврдио је да је расни рат са Индијанцима неизбежан, и то до истребљења. Рузвелт је сматрао да америчку државу не обавезују никакви уговори према Индијанцима јер су они „примитивна раса“. Хенри Ферфилд Озборн, еволуциониста, тврдио је да је интелигенција одраслог црнца на нивоу једанаестогодишњег детета homo sapiens-а (белаца). Године 1875, у јужним државама САД донети су закони о апартхејду, одвајању белих и црних свуда – по болницама, затворима, гробљима; било је апартхејда у школама и лифтовима. Од 1890. до 1901. око 1300 црних људи било је линчовано, а амерички ‘‘научници’‘, попут Р. Б. Бина мерили су људима лобање да би доказали савршенство беле расе.                                 Међутим, злочини над Абориџинима у Аустралији права су хитлеровска прича. Дарвинизам је буквално оправдао покољ ових несрећника. Социјал-дарвиниста X. К. Рузден је 1876. тврдио да убијањем Абориџина и Маора белци испуњавају „неумољиви закон природног одабирања“ док је 1890. потпредседник Краљевског друштва Тасманије, Џејмс Бернард, рекао да је „процес истребљивања аксиом закона еволуције“.Абориџини су ловљени као дивље звери. Одсецане су им главе, и трована храна. Користили су их као експерименталне животиње. Едвард Ремзи, надзорник аустралијског музеја у Сиднеју, објавио је музејски каталог у коме су Абориџини били престављени као „аустралијске животиње“, а он сам се бавио хватањем „примерака“ за „научне огледе“. Мисионар из Новог Јужног Велса гледао је покољ групе Абориџина, одраслих и деце, после чега је „десет најбољих лобања“ послато преко океана, ‘‘научницима’‘. Од 1910. до седамдесетих година 20. века око сто хиљада абориџинске деце одузето је од родитеља; белопута деца давана су на усвајање белцима, а тамнопута стављана у сиротишта.                                                                             Први еугенички закон донет је 1907. у Индијани (САД). До 1930. године 31 америчка држава имала је еугеничке законе који су у репродукцији спречавали „умоболне, пијанице, епилептичаре, дегенерике“. До јануара 1935. присилно је стерилисано 20.000 људи. На претпоставкама еугенике стварани су тестови за имигранте, по којима је 80% имиграната из источне Европе (Пољака, Јевреја, Руса) сврстано у малоумне, и на основу тога 1924. донет закон о ограничавању усељења Источноевропљана с њихове генетске инфериорности. Закон је важио до 1965, двадесет година по Хитлеровој смрти.                                                               Године 1904, еволуциониста-истраживач Семјуел Вернер ухватио је у Конгу Пигмеја Ота Бенгу, ожењеног и оца двоје деце. Бенга је окован у ланце, да би на светској изложби у Сент Луису био приказан као „карика еволуције“ најближа човеку. Затим је, са горилом и орангутаном, био изложен у зоо-врту Бронкса у Њујорку, као представник „најстаријих људских предака“. Око 40.000 посетилаца зоо-врта седмично понашало се према Оту Бенги као према мајмуну. Он им је био главна атракција. Директор зоо-врта, др Виљем Хорнадај, еволуциониста, на питање новинара да ли би баш тако требало поступати с јадним Бенгом, одговарао: „Ако је мала особа у кавезу, то је зато што му је ту најудобније, и зато што не знамо шта друго да радимо с њим. Он није ни у каквом смислу затвореник, мада би тешко ко могао рећи да би ваљало дозволити му да лута по граду а да га нико не надгледа“.                                                                      И амерички истраживач Арктика, Роберт Пири, довео је са свог пута групу Ескима, које су изложили у Америчком природњачком музеју. Једном дечаку, Минику, умро је отац, чије су кости остале изложене као „примерак врсте“. Миник је тражио посмртне остатке свог оца, да би их сахранио, али је управа Музеја то одбила. Еугенику су ценили и први „планери породице“. Маргарет Сејнџер, „мајка сексуалне револуције“, залагала се за кастрирање свих ментално заосталих, али и црнаца. Америчким еугеничарима је сметало што се у Немачкој под Хитлером ипак рађа много више деце него што бе требало, па је челник Америчке федерације за контролу рађања упозоравао: „Ми смо такође свесни проблема изградње једне расе, али ми се бринемо о квалитету наших људи, не само о количини“. То јест, ми нисмо против расистичке еугенике, него само против метода које нацисти примењују – популација у Немачкој ипак расте пребрзо.

Глобални капиталисти, злочинци са Вол Стрита који су својим крвавим парама помагали и хитлеровце, одавно цитирају Дарвина као своје оправдање. Својевремено је професор са Јејла, Грејем Самнер, говорио да дарвинизам у друштву значи “да бисмо уздигли једног човека, гурамо другог надоле“ а социјал-дарвиниста Вилијем Милнер је тврдио да су милионери победници борбе за ‘‘опстанак најспособнијих’‘.                                                                  Капитализам је у дарвинизму нашао своје оправдање. Амерички „научник“ Е. А. Рос је тврдио да је и „религијски култ милосрђа“ створио „склониште под којим су се идиоти и кретени скривали и множили“. Чувени богаташ Ендру Карнеги (’‘миротворац’‘ – Карнегијева фондација за светски мир) тврдио је да закон конкуренције можда јесте незгодан за појединца, али је одличан за расу, јер обезбеђује „опстанак најспособнијих“, а један од Рокфелера је тврдио да је капиталистичка конкуренција „закон природе који се не може избећи“. Карнегијев институт и Рокфелерова фондација и даље дају велику новчану помоћ научницима-еволуционистима.                                                                  Људи су увек били и грешни и зли и немилосрдни. Али, знали су шта је грех и зло, и именовали их. Но Дарвин им је за све то дао ‘‘научно оправдање’‘ – побеђују најспособнији. А најспособнији су најсуровији, најнечовечнији.                              Од НАТО дарвиниста су страдали и Срби. Када је Америка са својим сателитима 1999. бомбардовала Србију, професор социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Џон Хјуер, тврдио је да је америчко друштво – друштво будућности, а српско – прошлости. По Хјуеру, Американци улазе у постхумано доба „када ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, а све нијансе међуљудских односа претворене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа“. По Хјуеру, „Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости“.

Зато нас треба побити, зар не?

 

 

БИЋЕ ГОРИ ОД НАЦИСТА

 

 

И зато Ненад Ћурковић не сумња:“Овде видимо неумрли социјалдарвинизам на делу, који ће сигурно, у поређењу са нацистичким, бити неупоредиво гори. Можда је ово поређење (разликовање) бесмислено, јер је заправо на делу наставак спровођења нацитичких идеја, њихова реализација до краја, и не само над Јеврејима, него над свима који не припадају богаташкој елити?                                          То се уклапа у ону извикану теорију о „златној милијарди“ (заправо само о пола милијарде), која може бити „теорија завере“, коска бачена масама да се држе у страху, или просто израз осећаја супериорности владајуће „елите“, која отворено говори о таквом плану за будућност. О чему се ту ради, то не можемо са сигурношћу рећи, али несумњиво да ћемо одговор добити врло брзо. Заправо, уста звери су већ отворена. Рећи ће нам тако што ће нас појести, или то неће урадити … или ћемо – неким чудом –  „аждаху“ убити?            Ово прво је вероватније, као што је вероватније да нас „вакцине“ неће излечити (то и нису вакцине), него да ће нам дотатно погоршати тренутно нимало завидно стање здравља .“

Они нису хуманисти, они су глобонацсити, нарочити наднацисти, крволоци пуни новца и жедни убилачке моћи над људима:“Ко верује у то да је овом систему стало до људи, грдно се вара. Да је тако, „Ковид“ са не би ни појавио (сигурно да није „случајно побегао из лабораторије“), нити би претходно Бжежински правио будалу од себе, то је сигурно.                                                                                Може ли се прича о депопулацији Планете посматрати као само још једна суманута теза теоретичара завере? Свако на ово питање мора сам да нађе одговор, а ако то није у стању, врло брзо ће му се „само касти“. Процес ће бити непрекидан и дуготрајан.“

То је оно Орвелово – рат је мир.

 

 

„ХАРД ВАРИЈАНТА“

 

 

Гледамо, и не верујемо – у демократским земљама Европе, од Аустрије, преко Немачке, до Француске и Белгије полиција немилосрдно туче народ који протестује против коронократије. Аустралију и Канаду претварају у праве логоре. Зар је то могуће?

Мада је, ако ћемо искрено, и то најавио Зиновјев, управо кад нас је НАТО савез бомбардовао:“Да је била донета одговарајућа одлука, Србија би престала да постоји у наредних неколико часова. По свему, руководиоци новог светског поретка изабрали су стратегију перманентног насиља. Један за другим ће сада избијати локални конфликти како би их машинерија „мировног рата“, коју смо већ видели на делу, гушила. У суштини, то може бити технологија управљања читавом планетом. Запад контролише већи део природних ресурса Земље. Његови интелектуални ресурси милион пута превазилазе ресурсе остатка света. Та огромна супериорност условљена је хегемонијом Запада у области технологија, уметности, средстава масовних информација, информатике, науке, а сада следи и превладавање у свим осталим сферама. Било би сувише просто само завладати светом. Они требају да управљају њиме. Управо овај фундаментални проблем покушавају сада да реше Американци. Сетите се, у време Христа на Земљи је било само сто милиона људи. Данас само Нигерија има толико.“

И прешло се на тоталитарно насиље. Чак и на Западу. Контрола мора бити жестока, и масовна.                           Ненад Ћурковић нам отвара очи:“Говорећи о томе да ће XXI век бити век малих националних држава и локалних ратова, Бжежински је изричито нагласио да глобализација никако не подразумева идеју космополитизма, нити да ће тај процес искључивати сукоб капитала са заједницама које му се одупиру. Погледајте само какав је одговор система, онима који му се одупиру. Систем је прешао на хард варијанту. Да ли сте видели како су капиталистичке полиције бруталније него икада, како заврћу крагне, бију, чик убијају, и полиције које су до сада интервенисале у границама нормале? Војне интервенције и да не помињем!                                                  То јасно показује да систем није спреман на било какве преговоре и компромис. На делу је једнострано постављање услова, уз отворено, брутално насиље. Оне који се (још увек) не одупиру, систем масовно разболи, па вакцинише. Давно, једном приликом, Едвард Алсворт Рос је захваљујући свом једнако проницљивом либералистичком мозгу, у најбољу традицији модерних демократских друштава, изјавио да је „религијски култ милосрђа (…) склониште под којим се идиоти и кретени скривају и множе“.                                                То су сви они који немају мозак књиговођа и рачуновођа и глодарско-скупљачке амбиције богаташке елите. Сада ће сви они бити извучени из својих приватних рупа, постаће државно и корпорацијско власништво (добиће бар код) и биће стерилисани („вакцине“ ће пре свега служити за то).        Ово је једна истински револуционарна промена. А колико ће бити тиха, видећемо…                                                   Све зависи од тога да ли ћемо у овом планетарном логору пристати да, као Јевреји у нацистичким логорима, мирно одемо на „туширање“? Огромна маса људи је већ отишла, стајући у ред за „вакцинацију“.“

Ћурковић не би да се „тушира“ у планетарном Аушвицу. Као ни већина проницљивих.

 

 

МИ, ПОСТЛОГОРАШИ

 

 

“То је смисао (сваке) револуције – јачање капитал односа, још већа подчињеност људи и њихово далеко ефикаснија експлоатација, уз елиминацију „вишка радне снаге“, каже Ћурковић, и додаје:“То је зло које нам је донело модерно време, грађанско друштво, израсло на рушевинама оног традиционалног. Модерно доба је резултат револуционарне промене у односу на дотадашњи систем вредности. У традиционалном друштву универзалне етичке вредности су имале нормативни карактер у свим сферама живота, па и у економији. Добар пример злоћудности ове промене је и идеолог либерализма, економиста Фридрих Хајек, икона свих оних који су у свом једном и једином животу одлучили да буду либерали (и проћердају га у таквом идеолошком амбијенту)?!                                                           Овај „теоретичар завере“ је предложио најједноставније решење – елиминацију свих који су сувишни, који нису ближњи, јер не припадају слоју супер богаташа и њихових лакеја (оних који се богате издајом своје земље, омогућавајући им да их пљачкају).                                              Нацисти су прибегли једном (коначном) решењу, које су реализовали маљем и о државном трошку, а ово ће бити дугорочно, лековима, храном и водом, и о приватном трошку сваког постлогораша. Трошкови наситичког холокауста су били велики и поред тога што је циљна група била релатвино мала у односу на садашњу, на којој ће – с обзиром да је сада Аушвиц цела планета – зарада постнациста бити огромна. Радиће се и медицински експерименти, да од неких неупотребљивих хуманиста, у најбољем случају – уколико их не елиминишу – створе нехумане и ефикасне киборге?“

Или ликвидација или киборгизација – такав нам свет нуде.

 

ПОРУКА ИЗ 1995.

 

Ћурковић нас опомиње:“Треба се присетити шта је 1995. Унабомбер, у свом Манифесту („Индустријско друштво и његова будућност“), написао: „Захваљујући напредним техникама, елита ће имати још већу контролу над масама; а пошто људски рад више неће бити неопходан, масе ће постати сувишан, непотребан терет за систем. Ако је елита бескрупулозна, она може одлучити да просто истреби масу човечанства. Ако је хумана, можда ће употребити пропаганду или неке друге психолошке или биолошке технике да би смањила наталитет, све док већи део човечанства не ишчезне, остављајући свет елити. Или, ако ту елиту чине либерали мека срца, она може одлучити да преузме улогу добрих пастира људске врсте. Они ће се постарати да физичке потребе свих људи буду подмирене, да сва деца одрасту у психолошки хигијенским условима, да свако има добар хоби којим ће бити потпуно окупиран и да сви они који могу постати незадовољни прођу кроз „третман“ који ће „излечити“ њихов проблем. Наравно, живот ће бити бесмислен, тако да ће људи морати да буду биолошки или психолошки обликовани како би се уклонила њихова потреба за стицањем моћи (коју Унабомбер схвата не како моћ доминације над другим људима, него као човекову контролу над условима сопственог живота), или навели да тежњу ка (таквој) моћи „скрену“ у неки безазлени хоби. Та измењена људска бића би у таквом друштву могла бити срећна, али сигурно не би била слободна. Била би сведена на ниво домаћих животиња.“                                                            Како год да буде, „добро бити неће“, и зато треба имати у виду ова два – три пасуса, па нек свако одлучи „шта му је чинити“…“

А они знају шта чине. Питер Филипс каже:“Хронична глад је углавном проблем расподеле, пошто се једна трећина произведене хране у свету баци или уништи. Дакле, док милиони људи пате, чланови транснационалне капиталистичке класе концентришу се на профите од трилиона долара који заправо укључују шпекулисање са подизањем цена хране и земљишта“.

That’s all, folks, рекли би творци Looney Tunes, чији духовни потомци су медијски могули уклопљени у глобонацистичке наративе и праксу.

 

 

КО ВИДИ, НЕКА ГЛЕДА

 

 

Ћурковић своја размишљања окончава опоменом:“Као што неки виде, а многи не виде, штити се систем (привилегована елита, најутицајнији појединци и интересне групе), на рачун људи. Систем је битан, људи су неважни (осим неколицне најутицајнијих). Систем се мора сачувати, по сваку цени и по цену масовног изумирања човечанства.  Само са вас подсетим да је у модерном времену, одувек било тако. Навешћу вам пример, који помиње Луис Мамфорд у „Пентагону моћи, Мит о машини 2“: „ (…) светској изложби у Чикагу припала је 1933. част да своја врата поносно окити грбом на којем је та утопијска тема била представљена овим речима:»Наука истражује: технологија реализује: човек се прилагођава.«                                                                                Памет која је сковала ову крилатицу несумњиво је мислила да је тај закључак сасвим очигледан, а резултат тако благотворан, да неко оправдање и објашњење није ни потребно. Изложба се, фине ли ироније, звала: »Век напретка«.                                                                            Велики напредак! Човек се прилагођава.“                Прилагођавање сада подразумева пристанак људи да масовно нестану. Можда се неки (привремено) и „измигоље“ пристајићи да их модификују у киборге за рад и забаву?             Зато треба добро размислити, можда још увек има времена за другачија, повољнија решења?                                         Не треба се свему прилагођавати, као што не треба ни све пробати у животу.                                                                     Ко је спреман да се свему прилагоди, ово је право време за то, а ко мисли да треба све пробати у животу, нека крене од турског затвора …“

ТО ЈЕСТ, ПО АЛЕКСИ ШАНТИЋУ: И КАД НАМ МУШКЕ УЗМЕТЕ ЖИВОТЕ, ГРОБОВИ НАШИ БОРИЋЕ СЕ С ВАМА.

И победићемо, глобонацистички олошу. Јер с нама је Бог.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

ЛИТЕРАТУРА:

• https://www.ceopom-istina.rs/globalizam/politicki-procesi/snaga-vizije-aleksandra-zinovjeva/
• Питер Филипс: Дивови/ Глобална елита власт, Клио, Београд, 2021, превео Мирослав Будимир