Корени нацизма: Артур Граф Ж. Гобино и његова расно-расистичка политичка теорија
Пролог
Артур Граф Ж. Гобино (Artur Graf J. Gobineau, 1818‒1882) се са сигурношћу може сматрати оснивачем модерне расне и растистичке теорије која је имала битног утицаја на касније расне теорије у следећем столећу а пре свега оне нацистичке провенијенције. Гобино и његова расно-расистичка политичка теорија је била историјски продукт реакционарног раздобља Француске за време Наполеона III Бонапарте (председник Друге републике у Француској, 1850‒1852; Император Другог Царства у Француској, 1850‒1870) као и вишевековног колонијалног искуства западноевропских земаља у Северној и Јужној Америци, Африци и Азији. Треба напоменути да су све политичке теорије засноване на расно-расистичким политичким теоријама производ западноевропске цивилизације.
У првој половини XIX века расна теорија је фактички остала безутицајна у Европи. Међутим, за време Другог царства у Француској, које је разочарало легитимно-феудалне структуре у земљи, а које су за време антифеудалне револуционарне кризе 1848‒1849, као део „партије реда“, омогућиле Наполеону III да ступи на власт како би одбранио стари поредак, долази до ренесансе расне феудалне идеологије која је убрзо добила форму модерне колонијално-расистичке политичке теорије. А. Г. Гобино је у овом процесу идеолошке транзиције представљао главну скретничарску карику. Гобино је могао да обнови феудалну расну теорију и да јој удахне нови модернистички дух расизма јер је она постала борбена идеологија реакционарне буржоазије против старог феудалног племства.
Расно-расистичка теорија и идеологија А. Г. Ж. Гобиноа
У суштини, главна поента расно-расистичке теорије и идеологије А. Г. Гобиноа је била борба против демократије, тј. против захтева за спровођење политике о једнакости људи на свим нивоима па и на расном. За Гобиноа, овакав захтев се сматрао за ненаучни али и за противприродни. Разлог је био једноставан јер је за Гобиноа сво зло у историји произлазило из идеје о једнакости. Та идеја је за њега била „атомска бомба“ која је рушила све вредности људске цивилизације у историјској перспективи. Другим речима, Гобино је средњевековној феудалној перцепцији о „прородној“ неједнакости људских раса придодао модернистичку буржоарску форму која је у многим случајевима одговарала капиталистичком систему.
За Гобиноа, идеја или бар научна хипотеза о једнакости људи, је само симптом бастардизирања нечистоће крви. За њега се у тзв. „нормалним временима“ неједнакост прихвата као феномен који је сам по себи разумљив. Једна од Гобиноових теза се у принципу може свести на слердеће: Ако у венама већине грађана једне државе тече помешана крв, ти исти грађани се због великог броја осећају позвани да прогласе као општеважећи принцип да су за њих сви људи једнаки.
Услед своје расистичке теорије о примату беле расе над свим осталим расама, Гобино је за разлику од својих каснијих следбеника, упадао у песимизам због неизбежне пропасти културе и цивилизације беле расе, која долази као последица мешања крви са другим „нижим“ расама. Сходно том историјском процесу, првобитно најчистију и највишу расу белог човека постепено су замењивали припадници „обојених“ раса што је довело на крају до тзв. „бастардизације“ белог „надчовека“ (касније у нацистичкој идеологији немачки Überman). Ипак, за разлику од каснијих (нпр., нацистичких) присталица и истомишљеника, Гобино није нудио никакве нити методе нити циљеве како би се овакво „расно“ стање на глобалном нивоу „исправило“.
Може се констатовати да је полазна тачка расне теорије Графа Гобиноа је била борба против либералне демократије, тј. против става о аутоматској једнакости људи. Гобино и његове присталице су сматрале да је овакав став био неприродан и крајње ненаучан. Иначе, по Гобиноу, сва несрећа човечанства произилази из става о једнакости људи. Гобино подржава схватања о природно-расној неједнакости људи у суштини на генетским основама. За Гобиноа је хипотеза о једнакости људи на расној основи само резултат политике бастардизације виших расних класа као и резултат нечистоће услед прљања крви. Гобино је тврдио да у „нормалним“ временима неједнакост се прихвата као нешто што је природно и сасвим разумљиво у рационалном смислу. Међутим, за њега, ако у венама већине грађана једне политичке заједнице (државе) тече помешана крв, они се због великог броја (демократија) осећају позваним да проглашавају као општеважећу истину за њих а то је да су сви људи једнаки. За Гобиноа, ово је један од основних примера „бастардизације“ више (беле) расе у односу на ниже (не-беле) расе а све у оквирима воље (демократске) већине. Овде се јасно види његов удар на основни принцип демократије (воља већине) али заснован на расним разликама у друштву. А. Г. Гобино једноставно друштвене супротности засноване на друштвено-професионалним разликама пребацује на терен расних разлика и тиме ствара одличну подлогу за даљи развитак расистичких теорија и идеологија.
Ипак, за разлику од већине својих каснијих идеолошких следбеника, А. Г. Гобино изражава крајње песимистичке хипотезе које се односе на пропаст културе и цивилизације беле расе услед мешања са другим „нижим“ расама које он назива „бастардима“. Битно је истаћи да Гобино ненуди никакве борбене циљеве нити методе како би се овакво стање „вратило у нормалу“.
Расна теорија А. Г. Гобиноа коју је он изнео у свом делу o неједнакости људских раса (Die Ungleichkeit der Menschenrassen, Berlin 1935) је рефлектовала у датом историјском тренутку положај француске феудалне аристократске опозиције која је увелико губила своју позицију на друштвеном и политичком плану Француске након револуционарних догађања 1848‒1849 а која је гледала на прошлост као на друштвено-политичко стање које треба поново успоставити а која се огледала на феудалној неједнакости. Оваква феудална неједнакост је била историјски заснована на чисто друштвено-економској неједнакости у оквиру истог локалног друштва које је поседовало мање-више исте расне карактеристике али је Гобино ову неједнакост трансформисао на релацију расне неједнакости и то на глобалном нивоу. Другим речима, старој феудалној племићкој аристократији није одговарала идеја о друштвеној једнакости јер би у том случају та иста аристократија изгубила свој доминантни положај у друштву. Сходно томе, племићка аристократија се борила свим средствима па чак и расним теоријама да задржи свој „природни“ (тј. Богом дати) привилеговани положај у друштву против демократских идеја нижих друштвених слојева о социјалној једнакости и једнаким политичким правима у истом друштву.
У сваком случају, А. Г. Ј. Гобино, је након нешто дуже историјске паузе оживео расну теорију у Француској и тако отворио нове хоризонте каснијој расистичкој теорији која је између два светска рата добила своје модерне облике. Гобино је покушао да на расној основи изгради нову историју света и пре свега расних односа на глобалном нивоу. Основу његове историје чини феудално-аристократска традиција, коју у суштини покушава да усклади са Старим заветом (Тестаментом). Гобино поставља питање расне чистоће и указује на историјски феномен да идеално стање расне чистоће није никада у историји било остварено бар у оним историјским оквирима које је он познавао (Јапан је, нпр., изразити пример остварења тоталне расне чистоће).
Гобино је тачно приметио да највећи број људских раса историјски живе у стању мешања са другим расама тако да су по њему историјски познати народи производ расних мешања. По њему, једном мешање са нижом расом (не-белих) представља бастардизацију више (беле) расе чија је неминовна последица пропаст цивилизованог света и победа анти-цивилизације. Међутим, у политичкој теорији Гобиноа (француског ортодоксног римокатолика) постоје и битне противуречности. Тако он тврди да уметност може настати само као производ мешавине са најнижом расом на његовој расној лествици – црнцима. Даље, прихвата тезу о јединственом пореклу свих људских раса, тј. човечанства. Ипак, на другом месту ову тезу замењује библијским тројством о пореклу раса које проистичу од Нојевих синова, Хемом, Шамом и Јафетом. За њега постоји физиолошка и психолошка неједнакост раса која опет има директне везе и са религијом јер је за Гобиноа хришћанство највећи домет културе. Ниже расе се по њему немогу прилагодити култури виших раса тако да могу само да им служе у овом или оном облику.
А. Г. Ж. Гобино је засигурно био један од пионира у модерној историји који је представио (псеудо)научне ставове против демократије и њеног основног (и у многим конкретним случајевима баналног) принципа једнакости стим што је он основне принципе демократије доводио у везу са расном ижмешаношћу обзиром да управо ниже расе прихватају демократски принцип једнакости и равноправности у истом друштву. Тако је нпр., Француска буржоаска револуција (1789‒1794) истакла управо принцип једнакости што је била последица константног пораста расног мешања, феномен који уосталом и испуњава историју људског рода. За њега је битно то да разноликост крви проузрокује разлику у погледима и ставовима по многим питањима у друштву. Иначе, мешање раса у крајњем случају доводи до покварености, лабавости и смушености напредних раса а пре свега беле расе која је уједно и најчистија раса и која по свим карактеристикама, а пре свега, интелектуалним и естетским, надвисује све остале расе. Бела раса за разлику од других цени живот и време. Тамо где живи бела раса је и средиште интелектуалног живота у светским размерама.
А. Г. Ж. Гобино је познат по томе што му је расна па и расистичка теорија послужила као основа да целу светску историју конструише око ње. Тако, за њега све историјске кризе као и све друштвене сукобе он једноставно своди на расну основу што је засигурно веома далеко од реалног стања ствари и пре свега историјске истине. У сваком случају, по њему произилази да је свака промена друштвене структуре противприродна, да доводи до деградације човечанства и да сходно томе никако неможе да представља прогрес у људској историји.
Што се тиче идеалног првобитног стања тврдио је да се сваки друштвени поредак заснива на три првобитне класе од којих је свака једна расна варијација: 1) Племство (аристократија) које је углавном тачна слика победничке расе; 2) Грађанство састављено из мешовитих типова који су блиски главној раси; и 3) Народ (плебс, демос) који живи поробљен или бар у веома потлаченом положају и припада некој нижој раси која је настала на југу мешањем са црнцима, а на северу са Угро-Финцима. За Гобиноа, идеална расна форма се може видети у индијским кастама и у европском феудализму и ту идеалну расну форму су остварили само аријевци.
Гобино је јасно наглашавао у својој расној идеологији неједнакост људи као природно стање тако да је залагање за једнакост људи уједно водило и до блокирања напретка и разума. За њега постоји само историја беле расе која је уједно и једино способна да изгради цивилизацију. Све остале расе су неисторијске односно нецивилизоване. За Гобиноову расну и расистичку теорију, разлике културних нивоа не значе развојне етапе кроз које један те исти народ, тј. једно исто друштво, пролази, већ се сваки ниво изједначује, тј. поистовећује, са одређеним расама и њиховим карактеристикама. Неке расе остају увек варварске, а друге никад нису ни биле као што је бела раса.
Може се закључити да је расно-расистичка идеологија Артура Графа Ж. Гобиноа класичан продукт манифестације расне препотентности западноевропских (белих) колонизатора у односу на небело аутохтоно становништво обе Америке, Африке и Азије а које су белци сматрали као неисторијске расе које нису способне да развију цивилизацију. Ипак, Гобиноова идеологија расног песимизма је у каснијим расним теоријама била одбачена и превладана борбеним активизмом новог западноевропског империјалистичког периода али је у сваком случају послужила као основа каснијој нацистичкој расној идеологији са одређеним па чак и битним модификацијама у неким сегментима.
А. Г. Ж. Гобино и немачки нацизам
Можемо са сигурношћу тврдити да је Адолф Хитлер (Adolf Hitler, 1889‒1945) темељно познавао антисемитску литературу која је након 1890 била у потпуности под идеолошким утицајем и у знаку оне гране западноевропске политичке теорије о учењу о расама или као антрополошко схватање историје како је то тврдио Ернст Нолте у својој чувеној публикацији о фашизму у својој епохи (Der Faschismus in Seiner Epoche). А. Хитлер није стваралачки развио расну идеологију Гобиноа или Чемберлена јер напросто у образовно-интелектуалном смислу за то није био способан, али као што је то пре њега урадио Шарл Морас (Charles Maurras, 1868‒1952) са идеолошким доктринама својих претходника.
У сваком случају, А. Хитлер је те доктрине познавао сасвим површно али и такво познавање истих му је било довољно да их развије из помоћ Јозефа Гебелса (Joseph Goebbels, 1897‒1945) до практичког пропагандног савршенства. Тачно оно што су етнички Немци желели да чују под окриљем тоталитарне нацистичке пропаганде. Гобино и Чемберлен (Houston Steward Chamberlain, 1855‒1927) су неоспорно били Хитлерови учитељи. Битно је истаћи да је за фашизам и националсоцијализам било релевантно само оно што је вођа (Führer, Duce) прихватио и одобрио као релативну истину која је била валидна за све грађане државе.
Код немачких нациста А. Г. Ж. Гобиноова идеологија је представљала основ њихове расистичке идеологије а то је било учење о неједнакости људских раса која је чак значила и неупоредивост међу њима, јер крви беле расе, наводно, припада монопол стваралачке снаге. Све постојеће неједнакости потичу од различите мере у којој се бело расно језгро, стварајући историју и културу, повезивало са нижим расама. У многим каснијим случајевима западноевропске деснице је прихваћено идеолошко расно учење Гобиноа да је друштвена класа једнака раси тако да се племство, грађанство и народ разликују међусобом пре свега по количини аријевске крви у својим венама која се иначе у чисто технолошком смислу неможе измерити. За Гобиноа, а што су немачки нацисти здушно примили, непријатељ германства је био француски апсолутизам који је феудалном племству одузео моћ и самосталност и тиме повео борбу против остатака германства у Француској.
За Гобиноа се германство одликује својим поносним индивидуализмом и својим одбојним ставом у вези са заједницом Римљана и Словена. Словене је Гобино презирао као нератнички народ. Идеологија коју су немачки нацисти здушно примили. Склоност ка деспотији се објашњавала семитском крвљу, тј. расним хаосом, и стога је и овај непријатељ беле расе стављен на листу моралног уништавања. Аријевска (бела) раса је по Гобиноу била у историјској деградацији услед мешања крви са другим (небелим) расама. Немачки нацисти су себе прогласили за спасиоце од пропадања беле аријевске расе и тако се у „позитивном“ смислу надовезали на расно-расистичку идеологију Гобиноа.
Немачки нацисти су здушно прихватили Гобиноово учење о томе да све што се није прикључило германској цивилизацији и њеном начину размишљања треба уклонити. За њега, германска цивилизација поседује ту моћ екстерминације, али он не помишља на то да управо ово својство германске расе и цивилизације усмери ка антисемитизму, тј. екстерминацији Јевреја. Антисемитизам је код Гобиноа присутан тек у рудаменталним зачецима али које ће немачки нацисти касније претворити у основе своје светске политике. Ипак, оно што су идеолози немачког нацизма прећутали у вези са Гобиноовом идеологијом је то да је он сматрао масу Немаца не-Германима услед мешања раса. Његове склоности у расном погледу су биле уперене ка Англосаксонцима и Скандинавцима.
Укратко, идеолози немачке нацистичке расне идеологије су како од Гобиноа тако и од других идеолога расних теорија прихватали оне делове који су им одговарали за остваривање њихових чисто политичких циљева о реконструкцији Европе у контексту „Новог светског поретка“. Све остало се није узимало у обзир. Тако је и Гобино као и други остао „очерупан“ од стране нацистичких идеолога.
Напомена: Аутор текста не сноси никакву моралну, политичку, научну, материјалну и правно-судску одговорност за тачност изнетих информација и ставова у чланку/тексту.
Др Владислав Б. Сотировић
Бивши универзитетски професор (Вилњус, Литванија)
Истраживачки сарадник у Центру за геостратешке студије (Београд, Србија)
Истраживачки сарадник Центра за истраживање глобализације (Монтреал, Канада)
sotirovic1967@gmail.com
