КОПРОКУЛТУРА СА ОРДЕНОМ: МАРИНА АБРАМОВИЋ И НЕСТАНАК СТИДА 

Савремени човек, у својој самозаљубљености, жели да истражи сваку могућност отворену његовом ‘ја’ – и зато мора да се спушта све дубље у блато, да пронађе неку прљавштину коју нико раније није желео да истражује. Све најниже могућности човека морају се истражити у овом добу, талог се мора окусити.( Јеромонах Серафим Роуз,1960. )

        Једите оно што се не једе. Зар се милиона мува варају? (Графит из моје младости) 

МИЛАН РУЖИЋ ЈЕ ВЕЋ РЕКАО

Када је Марина Абрамовић добила одликовање од државе ( постоји ли такво нешто, или нам се привиђа? ) Србије, Милан Ружић је све објаснио:“Када би неко непознат на улици учинио исто оно што је чинила Марина Абрамовић, брзо би се нашао одговорни грађанин да позове санитет и тај „перформер“ био би пребачен у установу у којој имају кошуље са неколико бројева дужим рукавима. Замислите само некога ко у брзини бодући ножевима размаке између прстију често посече прст и дичи се тиме, или гледа магарца цео дан у очи, или клекне како би голи мушкарци приносили своје полне органе његовим или њеним устима, или запушити ноздрве филтерима од цигарета и наслонивши уста на уста друге особе са филтерима у носу удисати угљен-диоксид док се обоје не онесвесте, самоповређивати се скалпелима и осталим помагалима. Звучи сумануто? Позвали бисте некога да помогне јадној особи? Зашто онда то није учињено када је Марина Абрамовић за огроман новац дошла у Србију да постави „Чистача“? Рећи ћу вам…

Зато што данашње друштво, огрезло у воајеризму, обожава мешавину људског лудила и секса који за резултат имају селебрити културу. Све горенаведено урадила је Марина Абрамовић и зато се то назива уметношћу, а да је то учинио Драгољуб из Љига, красио би насловне стране гледајући нас избезумљено из црне хронике. Ово се не би називало уметношћу да не постоје ријалитији, или чак су они можда последица оваквих уметника – свеједно је.

Углавном, одликујући Марину Абрамовић, шаљемо поруку нашој деци како и девијације могу бити добре уколико се уновче. Поручујемо им да ће бити славни уколико продају своје тело, не лече своје менталне болести или ураде нешто потпуно неморално и ненормално.“(1)

То је тајна. Када светски сатанисти, попут Џејкоба Ротшилда, све што је болеснички бестидно прогласе за уметност, и почну то да плаћају, ето нама Марине Абрамовић и одликовања државе ( постоји тако нешто, а? ) Србије.(2)

КО ЈЕ ОДЛИКОВАН?

Власт која се уби да докаже како је све – од ЕУрофилне до „светосавске“ – одликовала је, дакле, Марину Амбармовић, којој је, у Београду, уочи корона – тровања 2020, организовала изложбу „Чистач“.(3)

То се десило после свега што се о Марини Абрамовић и њеним луциферијанским симпатијама зна, и што Марко Танасковић, у свом, трезвеном и одмерном, стилу, сажима:“Многима такође упада у очи необично младолик изглед уметнице која би ове године требало да напуни 74 године. Сви који су имали прилику да је уживо виде током прошлогодишње, папрено плаћене ретроспективне изложбе „Чистач” у Београду били су под утиском да испред себе имају женску верзију Доријана Греја, с тим што, поред обавезног ботокса, зли језици њен свеж и затегнут изглед приписују адренохрому, а не магичном портрету који виси у неком подруму и скупља, као сунђер, зло и грехе. Адренохром је супстанца која настаје оксидацијом адреналина неуротрансимитера који делује стимулативно на физиолошке процесе у организму, а која се наводно екстрахује из крви деце која су подвргнута тортури и представља ултимативну дрогу за подмлађивање глобалистичке педофилско-сатанистичке елите.

Иако би овакав сценарио до скоро деловао као заплет из неког хорор филма, чињеница да је сада познато и потврђено да је постојало чудовиште попут Џефрија Епстина, који је годинама, па и деценијама полујавно и некажњено сексуално злостављао децу, при томе остајући интимус са неким од најмоћнијих људи на планети (који су такође врло блиски Марини Абрамовић) говори нам да ништа не треба а приори одбацивати.“(4)

Педофилија? Уметност? (5)

 

БАНАЛНОСТ ЗЛА И ВОЛТЕРОВА КОПИЛАД

Марко Танасковић нас упозорава да је савремени сатанизам прожео све, и да је сасвим „нормализован“ – у високим круговима, пре свега:“Све ово вероватно и нема никакве везе са натприродним, односно Нечастивим, већ са баналним култом успеха и новца изопачених и духовно посрнулих људи, опијеним од моћи, које у старости дрма паралишући страх од смрти и неизбежног полагања рачуна које након ње следи. Уосталом, бројни познаваоци материје тврде да сатанизам у свом савременом појавном облику нема превише везе са истинским веровањем у ђавола и служењем њему, колико са театралним демонстрацијама атеизма и антитеизма, односно крајњег инвидуализма и хедонизма, док се ритуали и церемоније спроводе не толико у циљу евоцирања мрачних сила и магијских моћи, већ више ради ослобађања од моралних начела и инхибиција и стварања интересне повезаности актера кроз учешће у заједничком, тајном блудничењу или, далеко ређе, злочину попут жртвовања недужних.“(4)

Наравно, све су то плодови просветитељства. Све су то дела оних што их Ралстон Сол назива „Волтеровим копиладима“. Све је то већ набачено на платно, сад се само досликава.

 

МАРКИЗ ДЕ САД УРЕДУЈЕ ОВИМ ДОБОМ

Онај који је довео превратничке идеје просветитељства до краја, и љутио се што их не спроведу, звао се Маркиз де Сад. Куда је његова мисао кренула, казује нам философ Милан Брдар:“Просветитељски разум који ординира Садовим подрумима исти је онај који је током XVIII века владао у салонима високог друштва, потом изашао на улицу 1789, да би од 1791. почео Французе да „ослобађа предрасуда” путем терора. Французи долазе у ситуацију жртве Садових јунака: као предмет јакобинске педагогије Разумом и Гиљотином. Сад инвестира цео апарат природног права у скицирање републиканског поретка који се позива на исти скуп вредности као и онај који се јавно формира у у току револуције под његовим прозорима. Поента је у томе да пародија није Садов поредак који вас запањује са сваке странице његовог текста, него онај републикански у Паризу 1793! Револуција је споља гледано трагедија и скандал. Али, разлог није у терору, него у његовој узалудности. Заступници природних права, у политици, као што су Робеспјер и остали, Садова је посредна порука, заслужују Гиљотину услед неспособности да ствари доведу до краја! Револуција, по Саду неће довести до правог републиканизма, пошто јакобинци нису способни да законодавство које долази испод паса виде као res publica и практично га реализују у размерама политичког поретка. Сад посредно савременицима упућује две поруке: прво, да је Француска револуција само крвава пародија, а да је учење природног права којом се легитимише, недоследна и непотпуно развијена. Друго, да је политичка сцена Француске, у време када пише, претворена у велики политички будоар рационалистичке филозофије! У идиому Садових јунака изражено: та филозофија се у револуционарној политици само курва, играњем између природе и конвенције, неспособна да иде до краја, што значи до стварног одбацивања конвенције у име природе.“(6)

Сада је, нарочито у доба коронократије, која не спутава, него окрилаћује Рокфелере, Ротшилде и сличну луциферијанску банду, дошао час да се победи, „у име природе“ – пале, разваљене, расточене црвима ништавила. Природе демонизоване и заточене у пролазност. Почели су они, гадови, 1789, а сад би да доврше.

Хоће, наиме, да нас вакцинишу сатаном!

То је вакцинација чије је оличење Марина Абрамовић, лажна уметница побуне, којој признање одаје Џејкоб Ротшилд ( само идиоти могу веровати у аутентичност њене побуне против земаљских моћника ) и којој се додељује  орден, у име државе ( ? ) Србије.

У којој је, тој држави (?), од почетка године, умрло преко четрдесет хиљада људи више него што их се родило.

Копрофилна ( „зар се милиона мува варају?“) копрокултура ( пронаћи и окусити сваку прљавштину, рекао би Роуз ) спојена са некрофилијом ( не рађају се деца у оваквом свету, неопагански поганом ): Београд и Србија као Некрополис.

Какав перформанс!

НАРАВНО ДА ЈЕ ТУ ЂАВО

Али, није то онај средњовековни рогоња, ни онај Милтонов горди војсковођа, ни онај Гетеов монден, ни Достојевсков чанколиз који би да се претвори у дебелу трговку и пали свеће по црквама, ни Манова спирохета у Леверкиновом телу. То је Црњансков ђаво растворен у моди, у медијима, ђаво из „Романа о Лондону“, свеприсутан као баналност, а невидљив, сасвим кикотав. И ђаво џендера, коначне луциферијанске, мртвачке андрогинизације човека и света, ђаво који мушкарце „оперише“ у жене, и обратно, ad nauseam.

О њему Мило Ломпар пише:“Овај ђаво се не остварује, дакле, на основу тајанствености, већ на основу информисања (журнали), повратног одговора (усхићење или гађење) и свеопштег стриптиза (представљачког или посматрачког). Перверзно стапање лепог и ружног, снажног и оцвалог, истинска опсценост овог пуританца, као бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља, врхуни у саблазни анатомског преображења: „та лепа жена, која Рјепнина гледа са слика, била је, до недавна, – каже се, – мушкарац. Она је недавно отишла у Казабланку, где је оперисана, и претворена у жену. Дан венчања се приближава.“ (…) У чему је ђаволова саблазан? Он показује да је немогуће зауставити преображења, иако она укидају разлику између полова, природе и алхемије, привида и стварности, па ђаво открива колико је његово опсенарство стварно, колико је оно, и непримећено, стопљено са модерношћу света, којем је неопходна ова истрајност секса унутар свеобухватних преображења, ова перверзност између метаморфоза и секса, која је, што је повратна веза, прожела свако чуло Рјепнинове узнемирености, јер је ђаво урачунао и кнежев отпор, те га, отуд, претвара у кикот: врлина не може задовољити кнежеву душу, али је може намучити, а покорена врлина, као и задовољена, ствара несрећу самог Ја које се објављује као чедо перверзности.

Ђаво, дакле, открива објективни корелат једне замрачене свести: „Модерно друштво је перверзно и то не упркос свом чистунству или као противударац своме лицемерју; оно је перверзно истински и непосредно.““

Тако Мило Ломпар.

Саздан Богом из небитија, човек је, без Бога, капија ништавила; човек против Бога – ништа на две ноге. И то ништа, јадно, има своје перформансе, после свега што је Христос учинио, распет и васкрсао за спасење рода људског, огрезлог у заборав Бога и небеса.

 

СМРТ КАО БЕСТИДНОСТ

 

Уместо да одликује вишедетне мајке, истинске сведоке Живота, и очеве вишедетних породица, носиоце препорода, држава (?) одликује Марину Абрамовић, која нам показује пут ка царству Ротшилда via ништавило.

Ваљда је та Марина узорита жена у Некрополису, па се то одликовањем мора нагласити.

А кад смо већ код жена…

Жана је суштински битна за пуноту људскости данас, као и свагда, као што каже Жарко Видовић: „Све почиње од Еве, Човечице, тј. од односа према њој: већ у томе најинтимнијем односу, од те најмање (основне) заједнице почиње чување или кидање хармоније, чување или кидање заједнице човека са Богом, чување или разарање Цркве (нације, заједнице). Она, човечица, први је и стални знак и повод човеку за Пад (тј. за кидање заједнице са Богом, за стављање искуства и знања изнад осећања, за рутину и навику изнад чувства).“

Навиком до пакла…Одликованог, додуше.

И бестиђа, такође одликованог.

Жарко Видовић улогу стида у одбрани човекове целовитости види овако: „Кад је човек бестидан, он презире себе, те позива и друге (или жена позива мушкарца) да презру његово (њено) достојанство /…/ Бестидност је знак да човек у себи гледа животињу, мајмуна: „Све се човјек брука са човјеком, /Гледа мајмун себе у зрцало!” („Горски вијенац”).

У пуком сексу жена одбацује стид, јер пуки секс одбацује личност, па према томе и стид, потребан самој личности човековој, стид као одбрану достојанства личности. Напротив, у љубави као односу личности према личности (односу који је изнад врсте, изнад либида, бића индивидуе или јединке) стид је украс љубави и личности. Кад су Адам и Ева, заведени Змијом, заборавили личност (тј. трансцеденцију, дух), они су тек том повредом сопствене личности осетили стид – страх пред Богом, страх за кидање заједнице са Богом – те су се обукли. Тиме су накнадно осетили стид због оног заборава!”(8)

Ако не буде стида, неће бити ни нас.

Тек кад се оденемо у стид, отвориће нам се Вид. Онај видовдански, којим видимо што други не виде: Небески Јерусалим, архетип сваке истинске Србије.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Упутнице ( 6.11. 2021. године ):

 

1.https://iskra.co/kolumne/molim-vas-recite-mi-da-je-odlikovanje-marine-abramovic-performans/

2.https://www.reddit.com/r/pics/comments/g0s56u/marina_abramovi%C4%87_poses_with_jacob_rothschild_in/            3.https://novimagazin.rs/kultura/258918-marini-abramovic-urucena-zlatna-medalja-za-zasluge

4.https://standard.rs/2020/05/17/skuvani-lucifer-i-drugi-recepti-za-uspeh/

5.https://www.alo.rs/vesti/drustvo/igor-juric-marina-abramovic-pedofilija-dete/306009/vest

6.https://kpolisa.com/KP2-3/KP2-3-VI-1-Brdar.pdf

7. https://www.rastko.rs/knjizevnost/nauka_knjiz/mlompar-crnjanski_c.html
8. http://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-yu/2-sr-rs/t/558-pravoslavlje-i-okultura-2.html