Константин Крилов: ДРУГИ МАЈ: ДАН РОЂЕЊА УКРАЈИНСКЕ НАЦИЈЕ
Нацију ствара догађај који изазива свеопште одушевљење. Управо одушевљење и управо свеопште. Приватне радости остају приватне ствари. Заједничка туга уједињује, али не одушевљава. То јесте нектар или мртва вода која може ујединити делове једне целине, али јој не може удахнути душу. Потребна је још и амброзија, жива вода живота, у сваком смислу инспиративни почетак. Ако се то не догоди, нација остаје само голем, идол, пројекат који је реализован, али не покренут.
И само опште одушевљење, само одушевљење целине, која се и сама рађа у том крилатом тренутку – само та наслада истински ствара национално тело.
Украјинска нација рађала се мучно и тешко управо зато што није могла да се напије ове живе воде. Два Мајдана, уз сав узлет који су некад изазвали, нису изнедрила Догађаје. Нешто се није поклопило, нешто их није зграбило, гласови се нису спојили у један хор. У душама Украјинаца није се родило оно осећање тренутне ликујуће самоспознаје – „О, да! Да! Управо то смо желели, то смо сањали, и слава нама што смо урадили ТО.“
Али дуго очекивани Догађај ипак се десио. И десио се управо 2. маја 2014. године, кад су Украјинци успели да живе запале четрдесет шест људи. Што је изазвало опште ликовање у целој украјинској нацији.
Шта се заправо догодило? Украјинци су спалили Русе – или људе које је новонастала украјинска нација сматрала Русима. Спалили су их, односно подвргли најмучнијем погубљењу познатом човечанству. Штавише, било је могуће уживати не само у мукама жртава, већ и у њиховим узалудним покушајима да се спасу. То је Украјинцима пружало и пружа посебно задовољство – да са безбедног растојања посматрају људе како се копрцају у ватри. Посебно јако одушевљење изазвала је ова сигурност, односно потпуна немогућност да убијени људи бар пљуну према убицама. Не, то није било узбуђење у борби у којој непријатељ има шансу – то је управо одушевљење садисте који мучи беспомоћну жртву док је он у потпуној сигурности. И коначно, то је прилика да се докрајче осакаћени и спаљени људи, неспособни за било какав отпор, чак ни да замоле за помоћ – то је последња, најслађа нота која Украјинца дирне у срж његове душе.
Напоменимо: није ствар у обиму догађаја. У другим временима и други народи су убијали више, па и сами Украјинци су од тада значајно напредовали. Био је важан тај срећни тренутак препознавања: ЦЕЛА УКРАЈИНСКА НАЦИЈА СЕ ПРЕПОЗНАЛА У ОВОМ ЗАИСТА ОПШТЕНАРОДНОМ ПОСЛУ. Сви Украјинци су схватили своју суштину, своје жеље, погледали у магично огледало и тамо видели себе. Украјинци су добили ДЕФИНИЦИЈУ: „Ми смо они који су спалили Русе; ми смо они који су се радовали и уживали у мирису спаљеног руског меса“. И то је тачно: чак и ако нису сви Украјинци могли директно да учествују у спаљивању Руса, сви су у томе уживали.
А бујица одушевљења – чистог, непомућеног усхићења која је захватила мужеве и жене, децу и старце, простаке и интелектуалце, уопште све Украјинце, баш свакога, колико год их било – била је легитимна награда за тај тренутак самоспознаје.
Од тада, ова бујица одушевљења није пресушила – и, највероватније, неће пресушити. Тако су оштре или потајне шале о „прженим колорадским бубама“ и „мајском шашљику“ постале симбол, начин на који Украјинци препознају своје. Свако ко је у мајској ноћи пробао тај шашлик од руског меса постао је део украјинизма– и то разуме, са поносом, са ликујућим одушевљењем, па чак и са осећањем да је закорачио на други онтолошки ниво. Били су руља, пројекат, гомила – а сад су једна целина, и то веома успешна. Укључујући ту и наше руске проукрајинце, који су део истог народа, додуше другоразредног, али је ово и за њих част.
Па, можемо им на томе честитати, макар из учтивости. И зато што је јасноћа увек добра. Украјинска нација је коначно настала – и она је управо онаква каква је била тог 2. маја 2014. године.
И таква ће остати – ниње и присно и у векове векова.
