Константин Бондаренко: КАКО ПРЕЛОМИТИ МОЗГОВЕ МИЛИОНА
Како је за кратко време могуће репрограмирати историјско памћење читавог народа? Врло једноставно. То ће захтевати време, новац (релативно мали) и правилан технолошки приступ.
Замислимо да сте суочени са задатком: да узмете народ (на пример, украјински, али иста технологија функционише у било којој земљи и у било ком друштву) и преокренете његово разумевање прошлости за 180 степени. Морате, током ограниченог временског периода (на пример, 25–30 година – уобичајено време између две генерације) да преобликујете мозгове милиона људи, приморавајући их да напусте своје претходне ставове и усађујући им нешто директно супротно.
Прва фаза: доводимо у питање претходне догме.
Примењене поруке:
– „од нас су скривали праву историју“
– „то што смо учили није права историја“
– „у посебним складиштима чувају документе који су доступни само неколицини одабраних“.
Главни инструменти који се користе у овој фази:
– фокусирамо се на далеке историјске епохе – Кијевска Русь, Велико војводство Литваније, козачка историја, „Руина“. Постепено долазимо до историје УНР-а и грађанског рата. Препоручљиво је избегавати теме као што су Велики отаџбински рат или подвиг совјетског народа, достигнућа касног периода СССР-а (космички летови, научна открића, изградња индустријских гиганата);
– уводимо нове чињенице и нове личности у свакодневни живот – кажемо да су то од нас активно скривали бољшевици;
– пишемо нови курс историје за школе и универзитете у који убацујемо нова знања.
Друга фаза: сецирање митова и стварање нових митологија.
Главне поруке:
– неопходно је издвојити украјински наратив од империјског;
– потребно је сагледати процесе из угла Кијева и одбацити совјетски „класни“ приступ;
– не само да је историја од нас била скривена, већ је била активно искривљена; показаћемо вам како се то заиста догодило.
Главни инструменти у овој фази:
– објава рата „митовима“ и „наративима“;
– максимална популаризација „новог знања” и „новог погледа” путем медија;
– стварање „моде за ревизију историје“;
– вештачко подстицање очито маргиналне линије наводно „научног“ истраживања („псеудоисторије“) са дугим излетима у то да су „Украјинци први људи на планети“, да је „Исус Христос Украјинац“, да је „Украјина прапостојбина Сумера и Акада”;
– исмевање „псеудоисторичара“, упоредо са клеветањем још једне „псеудоисторијске“ линије, која подразумева следбенике старе совјетске школе или оне који се не слажу са новом линијом у историјској науци;
– активна ревизија заједничких тачака у историји Украјине, Русије и Белорусије – одбацивање мита о „колевци три народа“ у корист новог мита: Украјина-Русь – Велика кнежевина Литванија као најбоље што се могло догодити Украјинцима – Пољско-литвански савез као врхунац средњовековне етатистичке традиције – почетак мрачног доба (до 1991).
Трећа фаза: преоријентација на нове вредности.
Главне поруке:
– Украјина је увек тежила да буде у Европи;
– Украјину су вештачки принудили да скрене са европског пута развоја;
– историја Украјине од краја XVIII века је „прогресивно“ Хабзбуршко царство и „тамница народа“ – Руска империја;
– главни ужас Русије је независна Украјина (и, као трешња на торти, речи Збигњева Бжежинског: „Руска империја се не може оживети без Украјине“).
У овој фази се додају нова „знања“ и инструменти:
– Голодомор као чин геноцида над украјинским народом постаје главни, централни догађај украјинске историје ХХ века;
– за злочине над Украјином и Украјинцима почињу да криве не Стаљина и бољшевике, већ Русију и руске шовинисте (кажу да је геноцид над Украјинцима традиционални систем руског понашања, без обзира на политичку обојеност и временски оквир);
– национална идеја Украјине је да буде „не-Русија“, „анти-Русија“.
– активна мржња према неистомишљеницима (на пример, академик Пјотр Толочко);
– истицање присуства у украјинској историји личности које су демонстрирале бескомпромисан став према Русији (Михновски, Петљура, Бандера);
– почетак величања ОУН и УПА; изједначавање у правима таквих појава као што су борба Црвене армије против нацизма и борба Украјинске устаничке армије, представљајући их као две равноправне војне појаве.
Четврта фаза: „одсецање идеолошких репова“.
У овој фази долази до потпуног одбацивања старих догми и погледа на историју. Од овог времена, историја Украјине се представља као апсолутна антитеза историји Русије или СССР-а.
Главне поруке:
– Украјина никад није имала ништа заједничко са Русијом;
– Украјина је била искључиво колонија Русије у саставу Руске империје и СССР-а;
– Украјина је жртва руског империјализма;
– Црвена армија није ослободила Украјину, већ донела ново ропство.
Инструменти:
– делимична рехабилитција (са постепеном жељом за потпуном) фашизма и нацизма;
– величање не само ОУН и УПА, већ и колаборациониста који су сарађивали са нацистима;
– „отказивање“ команданата Другог светског рата – њихово искључење из пантеона хероја;
– фактички благослов „отказивања“ подвига Црвене армије у Другом светском рату; припрема терена за рушење споменика херојима;
– проглашавање историје Русије „подисторијом“ („Кад је Кијев био европска престоница, на месту Москве су крекетале жабе“, „Русија је наследница не Русьи, већ Златне Хорде“, „Русија је увек била не-држава” итд.);
– проглашење културних личности из времена Руске империје „Украјинцима“ које је империја незаконито присвојила (Репин, Ајвазовски, Маљевич, Сикорски и други).
Четири фазе рада на историјском памћењу доводе до тога да се људи који су раније били поносни на своје дедове који су погинули на фронтовима Великог отаџбинског рата изненада запитају: да ли треба бити поносан? На крају крајева, прави херој је комшијин деда, који се борио у УПА и био у совјетским логорима. И већ спокојно (а неки и задовољно) прихватају рушење споменика ослободиоцима. Историја се препарира, а логори смрти и план „Ост“ више се не помињу. Немци су представљени као потенцијални савезници Украјине, који се нису на време оријентисали и нису правилно оценили савезничке намере Украјинаца.
А историјски процеси се посматрају на сасвим другачији начин. Историја стиче потпуно нове боје. Вакум је испуњен новим митовима – о „првом у свету Уставу Пилипа Орлика“, о „Ивану Сирку, који је предавао историју Украјине на Сорбони“, о стрељаним бандуристима и о неколико хиљада украјинских девојака удављених у мочварама Колиме, о Ани Јарославни, која је донела у Париз Рејмско Јеванђеље… Мало ли је?
Четврта фаза се развила управо између 2014. и 2022. године. Сад долази до „додатног чишћења“ претходних фаза, „консолидације обрађеног материјала“, кад се сва сећања на елементе руске историје и културе потпуно уклањају из украјинског националног памћења. Отуда жеља да се Украјина ослободи Булгакова, Паустовског, Иљфа и Петрова, Лава Толстоја, Малиновског, Ковпака, Рибалка… Учвршћује се „расно чист” пантеон историјских хероја, који немају апсолутно ништа заједничко са Русијом – углавном су из Галиције. Историја једног краја проглашава се историјом целе земље.
Објаснио сам најбоље што сам могао како технологија функционише. Корак по корак. Сад се поставља питање: да ли је могуће да се друштво врати у претходно стање? А мој одговор је: не! Стари концепти се тешко могу обновити. Али то не значи да је немогуће „историјске технологе“ потући њиховим сопственим шемама и сопственим оружјем, показујући погрешност њихових нових догми и нестабилност њихових идеолошких структура. И понудити свој концепт историје.
У принципу, то је управо оно чиме ћу се позабавити у блиској будућности. Што би се рекло: „Manu facta, manu destruo“. „Оно што је створено рукама, рукама се уништава.“
(Телеграм канал К. Бондаренка; превео Ж. Никчевић)
