КОНСТАНТИН АКСАКОВ – ПРОРОК СЛОВЕНСКЕ СЛОБОДЕ И РУСКЕ МИСИЈЕ

Како је Константин Сергејевич Аксаков, један од водећих мислилаца словенофилског покрета и писац руске фантастике, изложио цару Николају I своју визију о историјској улози Руске империје у ослобођењу словенских народа од вековне доминације

Промена руског спољнополитичког курса након Кримског рата, окретање ка Балкану, тесно се повезује са концепцијама словенофила, који су се залагали за активну помоћ словенским нацијама. Мисао тог покрета била је прожета уверењем да Русија има посебну мисију међу православним Словенима.

Чувена и царском двору блиска, грофица Блудова је Аксакову помагала у преводу текстова са српског, писама и чланака из његове сопствене архиве, како би се те идеје обликовале на начин прихватљив за царски двор. Та белешка, коју је она предала протојереју Рајевском, оцењена је као „православна и руска у духу“, што је подстакло цара да се с њеним садржајем у потпуности сагласи.

Аксаков се у својим филолошким расправама снажно противио утицајима који су тежили да руску граматику уобличе по узору на западноевропске обрасце. Бранио је тезу о самобитности руског језика и његовој органској повезаности са националним духом. Истовремено, као критичар такозване „натуралне школе“, истицао је да Гогољ не разобличава друштвене недостатке, већ ствара дела у епској традицији, обновљеној у руском контексту.

Политичко приближавање балканским народима, посебно Србима и Бугарима, било је последица геополитичке ситуације после пораза у Кримском рату (1853–1856). Нови министар иностраних послова, Александар Михаилович Горчаков, представио је нови правац у дипломатији, повратак утицаја на Балкану и подршка националним покретима за слободу. Подстицаји за такву политику били су и процеси уједињења у Италији и Немачкој, који су служили као пример за буђење балканске свести у шездесетим и седамдесетим годинама XIX века.

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ МОСКВЕ И СЛОВЕНСКА ИДЕЈА

Горчаковљев програм сарадње укључивао је и словенофилски круг у Москви, који је у другој половини XIX века имао значајан утицај у друштву. Московски словенски комитет је био организација са циљем пружања подршке словенским народима, најпре онима под османском влашћу, а касније и онима унутар аустријског царства. Та помоћ обухватала је културне, духовне, економске и политичке аспекте.

Комитет су основали интелектуалци повезани с Московским универзитетом, махом словенофилске оријентације. Једна од најзначајнијих фигура у том кругу био је управо Константин Сергејевич Аксаков (1817–1860), писац, песник, драмски аутор и мислилац.

Као син познатог књижевника Сергеја Аксакова, Константин је одрастао у интелектуалној породици. Његова сестра Вера била је књижевница, а брат Иван новинар. Током младости био је под снажним утицајем немачког романтизма, посебно Шилера и Хофмана, што је одговарало његовој сањарској и осећајној природи. Савременици су бележили да „још увек живи у свету привиђења“, док је писац Николај Станкевич истицао: „Аксаков мисли да је он – сама машта!“

У том раздобљу, романтичарска идеја да се живи у складу са књижевним узорима прерастала је у животну филозофију. Сањање није било бег од стварности, већ њено обликовање у складу са духовним вредностима.

НАРОД И ПУБЛИКА – РАЗЛИКА КОЈУ ЈЕ АКСАКОВ ПРАВИО

У анализи публицисте Владимира Димитријевића, Аксаков је описан као дубоко религиозан човек и мислилац, који је разликовао истински народ од „публике“ — западњачки оријентисаног, површног слоја. У његовом виђењу, публика је пролазна, а народ вечан. Сваки покушај имитације Запада сматрао је бесмисленим, а руску културу, самосвојном и независном. Био је и противник смртне казне, коју је доживљавао као моралну декаденцију.

Током Кримског рата, руске власти су активно рачунале на подршку словенских народа на Балкану, што потврђују и дипломатске мисије попут оне Феликса Фонтона у Србији, Јегора Коваљевског у Црној Гори, Најден Герова у Бугарској и Константина Базилија у Грчкој, све са циљем покретања ширег устанка против Османлија.

СЛОВЕНСКИ ПРОГРАМ КАО ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА

У свом ауторском раду Московски словенски комитет и српско питање (1858–1875), Јована Ч. Блажић Пејић наводи да су 1854. године тројица словенофила предали своје анализе цару Николају I.  У Аксаковљевом тексту, Европа је подељена на романско-германски и словенски део. Према његовој визији, већина Словена је била православна све до западне мисије у Пољској, а фокус Запада на словенске народе долазио је из страха од њихове повезаности с Русијом.

Аксаков закључује да је потребно спречити покушаје Запада да отуђи Словене од Руса, јер би то представљало губитак за обе стране. Стога, усред рата, позива на храбру акцију: Русија мора да предводи ослобађање словенског света од османске власти.

У истој белешци се констатује да је Аустрија раскинула савез са Русијом, чиме је Русији „развезала руке“ за деловање на Балкану. Према Аксакову, ослобађањем словенских народа требало је кренути у заузимање Цариграда. Словени би потом живели у аутономним кнежевинама, под протекторатом руског цара, док би Молдавија и Влашка биле прикључене Русији. Преводи и припрему овог материјала поново је водила грофица Блудова, а цар је, читајући белешку, исказао пуну сагласност.

ФИЛОЛОГ, ПОЕТА И ЗАГОВОРНИК САМОБИТНОСТИ

Као филолог, Аксаков је био доследан у одбрани аутентичности руског језика и културе. Одбацивао је западне лингвистичке моделе и сматрао их непримереним за руску стварност. Још 1842. године, био је први који је објавио рецензију Мртвих душа, упоређујући Гогоља са Хомером и Шекспиром. За њега, Гогољ није био сатиричар, већ епски писац, што је изазвало бројне расправе међу савременицима.

Од дела преведених на српски, најзначајнија је приповетка „Валтер Ајзенберг“ (Живот у машти), објављена у антологији „Руска фантастична приповетка“ у издању „Рада“ (1987), коју је приредио Петар Вујичић.  У тој збирци Аксаков је уврштен међу књижевне великане попут Пушкина, Достојевског, Гогоља и Тургењева.

САН О ЉУБАВИ И МАШТИ

„Валтер Ајзенберг“ је дело које прати романтичну, али забрањену љубавну причу. Аксаков је био заљубљен у своју даљу рођаку, Марију Григоријевну Карташевску, али је њен отац забранио ту везу. Марија је овековечена и у песми „Мој Марихен“. Аксаков јој је написао посвету: „Ту нећете наћи високог света, већ унутрашњи свет, онај у којем ја живим, свет маште, где ми је добро.“

Ово дело је описано као врхунац руског романтичарског прозног стваралаштва. Совјетски критичар В.И. Сахаров је „Валтера Ајзенберга“ назвао „аутопортретом идеалисте из тридесетих година XIX века“. У пару са приповетком „Облак“, ово дело означава крај једног раздобља у руској књижевности, након чега су наступили нови, реалистички тонови.

После смрти оца Сергеја 1859. године, Константиново здравље је нагло ослабило. Преминуо је од плућне болести на грчком острву Закинтос 1860. године. Сахрањен је у Симоновом манастиру у Москви, оставивши за собом идеале који и даље надахњују.

Душан Опачић