Конклава: Бели дим и збланути кардинал

Смрт папе Франциска и очекивани избор за новог поглавара Римокатоличке цркве готово да су се поклопили са промоцијом новог филма Едварда Бергера Конклава (његов филм На западу ништа ново добио је пет „Оскара“ у 2023).

„Амазон“ је ставио филм на програм само дан после смрти Светог Оца, 22. априла ове године, пошто је Конклава већ зарадила преко сто милиона долара у првих шест месеци приказивања и била награђена овогодишњим „Оскаром“ за најбољу адаптацију романа (Питер Строфан за адаптацију истоименог дела Ричарда Хариса) и још десет других номинација, између осталих и за најбољи филм у целини и за режију.

Редитељ филма Бергер, међутим, нема разлога да буде незадовољан јер је за своје дело награђен на бројним другим фестивалима (награде БАФТА и прегршт других признања) што убедљиво сведочи да је Конклава заиста један од два или три најбоља филма у прошлој години.

И ми бисмо са тим могли да се сложимо, јер се ради о једном од бољих политичких трилера у последњих десетак година иако не делимо готово неподељено одушевљење светске (углавном англосаксонске) критике када се ради о многим својствима филма.

Овако нешто могло се очекивати од Енглеза, иначе мајстора овог жанра, јер је филм заиста политички (а не релиогиозни) трилер, замишљен као детективска драма, са низом умесних дигресија социјалне, психолошке, етичке и дакако, политичке нарави. Иако је Бергер редитељ немачко-швајцарског покрекла изгледа са се сасвим одомаћио на Острвима после неспорног успеха његовог претходног филма, који је и сам носио извесне особине „енглеске школе“ у најбољој традицији Корде, Рида и Дејвида Лина.

Објава тајни

Супериорни Раиф Фајнс (у улози Лоренса, декана колегијума више од 130 кардинала који бирају новог папу) држи се свих замршених процедура које прописује компликовани и не баш најјаснији кодекс избора за поглавара Ватикана. Бергер гради нимало једноставан лик човека који се нашао у ковиту међусобних зависти, амбиција и аспирација „принчева цркве“ који беспоштедно кидишу на место новог папе.

Закључани у Сикстинској капели (од чега долази и назив тела које се састаје „con clave“. итал.  „под кључем“) све док не донесу одлуку о наследнику католичког трона, кардинали срљају у отворену отимачину за велики плен, насрћући колико један на другог толико и на моралне и јеванђелске норме цркве, не поричући, него напротив потврђујући да се иста налази у дубокој кризи и безилзазном сукобу са симболима вере.

На видело излазе сексуалне злоупотребе, „симонија“ (трговина високим звањима унутар цркве, класични вид црквене корупције која се сматра неопростивим грехом), сваковрсне подлости, чак и сумануте идеје о верском рату против других конфесија (италијански кардинал Тедеско позива на нешто попут католичког џихада у тренутку у коме се догоди напад бомбаша-самоубице на Сикстинску капелу!).

Лоренс при свему томе открива да је Свети Отац за све то знао, чак и сам учествововао у недоличним делима, шпијунирајући водеће кардинале и смишљено користећи сукобе интереса међу њима. Као одважни детектив у некој крими-драми, Лоренс напокон одлучује да сломије печат на вратима и претресе собу у којој је умро папа, свестан да и сам поступа незаконито, али на том месту проналази довољно писмених доказа о злоделима водећих кардинала.

Прокламујући сумњу у врхунску сакралну врлину (о чему одржи уводну проповед о чијем би се садржају могло нашироко расправљати и са религијског и са етичког аспекта!), енглески кардинал одлучује да све те ружне тајне објави и тада настаје русвај у коме се гласање враћа на почетак.

Ради се о једном од бољих политичких трилера у последњих десетак година

При свему томе открива да ни он није имун од греха – гласа сам за себе – што је најстроже забрањено и бива кажњено миракулом, који у првом моменту делује као божја стигма. У овом свету, дакле, нема морала, што је објављено управо у Енлеској још у XVI веку, али траје и данас; то је опште место, мада се, ту и тамо, јављају позиви на повратак изворној чистоћи цркве. Зато се још на почетку филма појављује лице које слути велики преокрет –  класичну перипетију,  као кључни моменат античке трагедије.  

Habemus papam!

Све време, дакле, ову драматургију компликује појава једног младог, потпуно непознатог кардинала у статусу in pectore (што значи да га је папа произвео у кардинала без уобичајене објаве, о чему овај млади човек, Мексиканац Бенитез, има писмени доказ потписан папином руком, па тиме и право да бира и буде биран), који изазива подозрење свих јер не припада ниједном од моћних кланова.

На врхунцу сукоба Бенитез својим старијим колегама одржи неубедљив „мотиванциони говор“ о повратку чистоћи цркве, дакле праву аристотелску „перипетију“ пуну општих места и стереотипа, која, међутим, доиста „преокрене“ радњу противно очекивању, како и захтева писац Поетике. То се нарочито односи на одговор младог кардинала заговорнику покретања верског рата против ислама.

„Ви не знате шта је рат!“ Као надбискуп Либана, Мосула и Кабула, Бенитез је видео и искусио пошасти рата и позива цркву да се супростави сваком облику нетолеранције или верски мотивисаном насиљу. Овде се аутор сценарија није баш прославио нечим оригиналним и неочекиваним, чему следи још проблематичнији крај ове мрачне драме. Кад младог Мексиканца, заиста противно свим очекивањима, ганути збор кардинала изаберу за новог папу, доследни Лоренс открива страшну тајну, која може дисквалификовати овог аспиранта (Нећемо, наравно, сасвим открити у чему је тајна из поштовања према будућем гледаоцу овога филма).

Завршићемо, међутим, утиском да је драма закључена „не по вероватности или нужности“ како тражи Аристотел (па даје пример из Софокловог Едипа) , него једном шашавом тезом, која збиља доводи у питање смисао Католичке цркве и природу постојања њеног поглавара. Такође по једном старом правилу из технике драме, („моменат последње напетости“) сазнајемо, наиме, шокантну истину да је нови папа од рођења андрогин што је сасвим на линији „џендер агенде“ и духу ЛГБТ+ догми, нарочито у либералној Енглеској, старом критичару папске доминације.

Али, историја Ватикана познаје и „женске папе“ па и ово није неко изненађење, нарочито после класичнх теза К. Г. Јунга о улози андрогина у историји Запада. Аутори овог филма остављају тако гледаоца у чуду и неверици, што можда све скупа хоће да ствар доведу до апсурда. А можда и неће, јер се ипак позивају на какву-такву логику и траже од нас и веселог Лоренса – који остаје збланут – да се поклонимо белом диму који се диже из Ватикана: habemus papam!.

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург, сценариста, филмски критичар, редитељ, професор анализе филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Courtesy of Focus Features