Коначан удар на Србију да окрене леђа Русији: Историјска шанса да се Вашингтону поручи – „Њет“!

Пробудили се ових дана у Србији бројни аналитичари, невладини сматрачи, евроатлантски играчи, да по телевизијама и у текстовима докажу да је „Русија агресор“ и да је прави тренутак да Београд коначно раскрсти са Москвом.

Повод је, наравно, потпаљена криза у Украјини и глобално исконструисана лажна парадигма да се руска војска спрема за инвазију на ту дубоко подељену и осиромашену државу.

Том опасном хибридном неистином, на основу које се од Русије вештачки ствара планетарни баук, Вашингтон и НАТО очигледно покушавају да медијским и параобавештајним методама окрену читав свет против Владимира Путина.

Тотални удар на Балкан – окренути леђа Русији

У том специјалном рату, Балкан је, као тачка са многим отвореним политичким и међунационалним кризама, меко ткиво и географски важан регион да се дефинитивно инсталира жестоко антируско расположење.

Током те тоталне акције, већ су као лојални евроатлантски штребери из прве клупе, подигли два прста политички лидери из Приштине и Северне Македоније да саопште како су њихови војници спремни малтене да ударе и на Русију.

Ево их, као запете пушке, само што нису умарширали у Подмосковље.

Ти бурлескни изливи невиђеног полтронства, вероватно изазивају подсмех чак и у кулоарима Стејт департмента, али, са друге стране, откривају и да је на Западу некоме и те како стало да се „државе партнери“ јасно и гласно престроје и изјасне против Москве.

Србија и Република Српска имају централну улогу у тој кампањи јер њихове власти једине у окружењу нису увеле санкције Русији и непрекидно развијају најбоље односе са Москвом.

Агенда провидна, аргументи изанђали

Током евроатлантског освајачког похода за инсталирање „антируских база“, очигледно су пробуђене и подигнути и сви расположиви и добро плаћени табори и батерије у Србији.

Агенда им је провидна, аргументи изанђали и танки, циљеви више него јасни, а тезе наивне и смешне.

Тако ових дана можемо чути епске небулозе да није крив НАТО што нам је 1999. године разарао државу, него Русија јер нас „није бранила“.

Тако можемо чути да је за хибридне и пропагандне лажи крива Русија која овде има и буквално један медиј (Спутњик) и да на десетине западних медија, НВО организација, института, форума, не могу да парирају у том хибридном рату.

Тако нас гледају право у очи и убеђују да нам нису пријатељи они који бране Повељу УН и истину да је Косово део Србије, већ управо они који подржавају бесправно отимање јужне српске покрајине.

Верглају идиотску премису да не можемо да се реформишемо све док нам је савезник Русија, иако су буквално све реформе од школства, заштите људских права, па до правосуђа и изборног процеса овде увезене са Запада, а не из Москве.

Изводе и паранормалну паралелу засновану на бруталној лажи да Русија жели да освоји Украјину, па ће, ето, желети ваљда да настави агресорске намере и на Србију и Балкан.

Само, евроатлантски кругови имају један велики проблем у склапању тог суманутог мозаика.

Ни Запад не верује у „западни сценарио“

У те хладноратовске матрице да су Американци представници светлости, а Руси таме, не верују више ни многи на самом Западу.

Такве баналне клишее многи су већ прочитали. Тој поставци, да је Русија спремна за велики рат коме сви морамо да се супротставимо, већ се „западни савезници“ отворено супротстављају.

Немачкој, као централној сили Европе не пада на памет да удара у ратничке добоше против Русије, чак је и начелник њихове ратне морнарице поручио да је Крим део Русије, а да „Путин можда заслужује поштовање“.

И хрватски председник Зоран Милановић најавио је повлачење и последњег војника своје земље из Украјине јер са тим сукобом – немају ништа.
Све то ипак не значи да током кулминације кризе између Америке и Русије око Украјине, Вашингтон неће извршити коначан удар како би Београд и Срби поново Москви рекли:
„Њет“!

То ће бити и идеална прилика да Србија као суверена земља која жели партнерства и на истоку и на западу, на те захтеве евроатлантских кругова и њихових домаћих војника са јутарњих програма, дефинитно и на српском одговори:

„Не“!