Комнен Бећировић: Писмо из Хиландара (1977)
Комнен Бећировић у Хиландару почетком августа 1976. (Фото: Лична архива)
У Хиландару се човек не осећа ни Божје сироче, ни сироче своје сопствене историје. Благодарећи Светом Сави
На изворима једне нације
Ићи на Свету Гору значи узићи уз ток времена за једно хиљадугодиште и наћи се у једном свету у коме су природа, као и вера, остале у првобитном стању. Предани вечитој молитви, ту се само учесници смењују док средина и обреди остају непромењени. То путовање у Свету Гору Православља има за нас Србе посебан значај, јер туда се знатним делом одвијала наша духовна судбина.
А ево како. Најмлађи син Стефана Немање, господара српских земаља у Византији крајем XII вијека, Растко, оставивши двор, тајно отиде у Грчку у Свету Гору да се закалуђери под именом Сава. Будући рођен 1175, могао је тада имати око осамнаест година. Не само да коњаници које отац похита за њим не доведоше младог кнеза у Србију, него ускоро и сам Немања, одрекавши се престола у корист свог средњег сина Стефана, ступи у монашки ред у осамдесет другој години живота и отиде код Саве у Свету Гору. Живећи у грчком манастиру Ватопеду, отац и син оснивају српски манастир Хиландар на земљишту које им уз своју заштиту дарује византијски цар Алексије Анђел Комнен чија је ћерка Јевдокија, била удата за Стефана. Бивши господар Србије умире као обичан монах у Хиландару 1200 године.
Четири године касније, Крсташи заузеше Цариград. Нереди такође избише у младој српској држави где се Вукан, најстарији Немањин син, бијаше дигао на Стефана да му преузме престо. Али монах Сава долази у Србију са костима свога оца над којима помирује завађену браћу у манастиру Студеници, главној Немањиној задужбини која постаје духовна престоница земље. Тај чин се завршава проглашењем Немање за Светог Симеона, име које беше узео у монаштву. Његова биографија коју је написао Свети Сава прво је српско књижевно дело.
Архимандрит у лаври Студеници, Сава се посвети стварању српске националне цркве чију самосталност доби од Васељенског Патријарха изгнаног од стране Крсташа у Никеју, који га уздиже у звање првог српског архиепископа. Нешто раније саграђени манастир Жича му постаде седиште и, крунисањем Стефана за краља (1217), место устоличења у средњем веку свих краљева и архиепископа српских. Осигуравши тако будућност отачаства, Сава се врати у Богом настањене самоће Свете Горе коју напушта само за повремене боравке у Србији или за ходочашћа у библијске земље. Управо враћајући се с Истока, умире у Трнову у Бугарској, 27. јануара 1235. Ускоро буде одатле пренесен у своју земљу у манастир Милешеву где ће убудуће бити слављен као светитељ. Ту на једној фрески сликаној за живота му, види се његов лик аскете погледа упртог у неку дубину иза нас. Говорио je: „Каква је корист човеку, ако сав свет добије, а души својој науди?“
Под идућим Немањићима, особито под краљевима Урошем и Милутином, Србија ће доживети велики процват и достићи врхунац своје моћи под Стефаном Душаном који ће се, господар Балканског полуострва, крунисати за цара у Скопљу 1346. Он се спремао да заустави растућу турску најезду али га задеси прерана смрт 1355, а његово раздељено царство се коначно сруши на Косову 1389. Но нација ће бити спасена. Јер током славног доба Немањића владавине, прожете делом Светог Саве који је знао да земна царства пропадају, Срби бејаху стекли своју самобит која ће им дати снаге да поднесу дуга мрачна времена што ће наступити после њиховог пораза на Косову пољу.
Тада ће манастири што их њихови владари подигоше, постати огњишта националне свести и културе. Чак и онда када освајач буде знатан дио њих претворио у рушевине, народ ће се окупљати око тих рушевина. Такође турски покушај да се, спаљивањем његових моштију на брду Врачару, ишчупа из српске душе Свети Сава, само ће га у њој још више укоренити. Истовремено велика река епске поезије кроз векове напајаће и држати непрестано будним народно сећање.
У том апсолутном у коме нађе уточиште српски дух против зла, манастир Хиландар је, већ самим својим постанком, заузимао видно место. Како је Света Гора била по страни од путева војски и уживала извесну самосталност од стране Истамбула, манастир Светог Саве није никад претрпио рушење нити знатнија оштећења, што је допринело стварању у народу легенде о његовој неуништивости. Разлог због кога народни песник сахрањује, послије његове смрти након дуготрајног живота, Марка Краљевића у Хиландар јесте да прах националног јунака на том светом и скровитом мјесту буде ван домашаја његових душмана. Прави светионик за време ропства, манастир ће то бити и за време борбе за ослобођење отпочете устанком 1804. на челу с Карађорђем, а која ће се одвијати више од једног столећа.
Дан пре нашег доласка у Хиландар, ишли смо кроз Свету Гору у друштву два брата монаха, Амфилохија и Атанасија, свраћајући код пустињака, њихове сабраће или, ако неког од њих више није било, застајући над његовим гробом над којим би два свештеника одржали кратки помен. Гроб оца Тихона крај келије старца Пајсија, био је сав грм рузмарина.
Све се сједињавало у том сјајном дану почетком августа, Бог, природа, светлост, мир, живи и мртви, кубета, чемпреси и плави видик Егејског мора надвишеног величанственим врхом Aтоса на крају полуострва. Стигосмо у смирај сунца, пред затварање капија, у манастир Ставроникиту подигнут на једној обалској литици где се поклонисмо моштима разних светаца и дивној чудотворној икони у мозаику Светог Николе Ловца Острига. Кроз мало у мирним замрклим водама, благо су се њихала озвездана небеса.
Сутрадан по сунцу настависмо пут морем, док су дахови јутра доносили до наше барке мирисе горе и сувих трава. Има као нека чаролија што избија у сваком часу из светогорских предела. Манастир Хиландар је на два километра од свога пристаништа. Прођосмо кроз једно поље старих маслина изнад кога се уздиже кула краља Милутина, затим кроз праву шуму чемпреса одгајену покољењима хиландарских монаха. „Они их саде као симбол душе која се уздиже ка Господу“, рече отац Амфилохије. Јутро под сунцем изнад брда с наше леве стране, беше такве безвремене чистоте и мира да је могло бити исто као оно у које Свети Сава дође први пут у Хиландар.
Манастир у једној шумовитој долини је прави мали утврђени град чији зидови што држе разне зграде, окружују главно здање, четворокуполну цркву Ваведења коју подиже почетком XIV века на темељима оне Немањине, његов праунук краљ Милутин, тај велики градитељ који за четрдесет година своје владавине сагради исто толико храмова. Све надвисује големи пирг Светог Саве и један џиновски чемпрес, висок тридесет пет метара, стар двеста година, огромни мач или зелени пламен међу кубетима и кроз време. У подножју пирга, цар Душан, у посети Светој Гори, сазда цркву Арханђела; кнез Лазар, уочи свог страдања на Косову, догради једну припрату цркви Милутиновој; Свети Василије Острошки, кад дође овде као ходочасник, подиже кулу-куполу Светог Ђорђа. Такође и други мање познати, допринеше да се одржи ово свето српско мјесто на грчкој земљи гостопримној.
За вечерње богослужење, залазеће сунце просуто по великом иконостасу, разоткри раскоши Хиландара. Међу њима велелепна чудотворна икона у злату и драгом камењу Богородице Трихерусе, Тројеручице, коју Свети Сава донесе из Јерусалима. Али то би само блистави увод у јутарње које отпоче у три сата по поноћи уз чујне и равномјерне ударце клепала, даске од храстовине или маслиновине о коју туче један калуђер дрвеним чекићем идући око цркве. Затим одјекнуше звона, звучни прекривач одлетевши ка предјутарњим сазвежђима. Онда у полусенци свећа и тамјанског дима, уследише дуга читања, молитве, похвале, призивања. Кад заруђе зора у прозорима највисочијег кубета, поче Литургија, највиши чин слављења што се изласком сунца, сада у олтару, завршава овим речима: „Видесмо светлост истину, примисмо духа небескога, нађосмо веру истиниту клањајући се нераздељивој Тројици, јер она нас је спасла.“
У Хиландару човек се не осећа ни Божје сироче, ни сироче своје сопствене историје. Благодарећи Светом Сави.
†††
Написано на француском и објављено у дневнику Монд од 27-28. марта 1977. Овде га доносимо први пут на српском у преводу аутора. Док су Писмо из Острога и Писмо из Студенице, такође изашла у Монду, одавно преведена и доступна на доњим линковима.
