Игор Ивановић: Коментар о књизи „Војска Недићеве Србије“

Транспарент са ликом Милана Недића

Односи између Недићеве владе и војно-четничких јединица (равногораца) којима је руководио Драгољуб Дража Михаиловић највећим делом рата су били односи између две супротстављене политике, често и две непријатељске војске. Недићевци су базично били за сарадњу са Немцима због патриотских разлога, а равногорци су били против немачке окупације, због истих, патриотских разлога. Ови односи, и поред много меандара и ситуационих гибања, прошли су кроз три начелне фазе: кратки контакти на почетку рата у циљу формирања заједничке политике или бар координације деловања на терену; након пропасти договора због супротних гледишта следи током скоро читавог рата међусобно војно непријатељство; и на самом крају рата следе покушаји националне консолидације услед заједничке опасности од комуниста. Ипак, требало би подвући да равногорци нису имали исти борбени жар према „недићевцима“, као што су имали према „љотићевцима“.

О овом преломном времену аутор Бојан Димитријевић износи следећи став: „Почетком септембра 1941, како изгледа, учињена је судбоносна грешка: пуковник Михаиловић је одбацио предлоге о заједничком рату против комунистичких снага и одбио да са својим снагама пређе на територију Независне Државе Хрватске ради заштите српског живља од усташких злочина. Тиме је комунистима дат замах да наставе устанак, али и да касније створе своју главну базу на подручју српских крајева ван матице Србије. Насупрот пуковнику Михаиловићу и његовим војно-четничким снагама које су већ учествовале с комунистима у устанку, Коста Пећанац је одлучио да се супротстави комунистима“.

Идеју о синхронизованом пребацивању равногораца на територију НДХ, као и Босне и Херцеговине, заступао је генерал Недић, првенствено у циљу одбране српског живља које је већ тада подвргнуто покољу, а никако због устаничког чишћења српске територије. За то време, Недић би са својим трупама очистио Србију од комунизма, који је највећа опасност за српски народ у садашњости и, још више, у будућности – стоји у књизи Бојана Димитријевића – Недић је понудио да финансијски и оружјем помогне Михаиловићеву акцију у оквиру свог договора с Немцима. Сличну поруку, по мајору Палошевићу, послао је епископ Николај Велимировић из манастира Љубостиња.

Дража Михаиловић одбија Недићев предлог о селидби његове војске ван Србије, али одбија и да обустави устанак у Србији. У даљем и трагичном току рата, немачки окупатор одлучује да увођењем сурових репресија према невином становништву испуни простор до консолидације окупационих снага. Димитријевић пише: „Масовне репресалије су биле вододелница у односима две идеолошки непомирљиве устаничке групе: војно-четничких одреда и комунистичког покрета“. Дакле, за Бојана Димитријевића не постоји дилема око разлога због кога су четници Драже Михаиловића зауставили или успорили многе устаничке акције против окупатора. Разлог је био стрељање недужних српских цивила по формули: 100 за једног убијеног Немаца и 50 за једног рањеног Немца. С друге стране, како доказује Бојан Димитријевић, износећи низ историјских чињеница, ова сурова формула немачких окупатора код партизанских устаника није произвела сличан осећај. Већ крајем 1941. године протеран је главни део комунистичких снага ван граница Србије, док су против мањег дела који се стационирао на југу и југоистоку државе акције владиних снага настављене и током 1942. године. Када се ради о четничком покрету пуковника (касније генерала) Михаиловића, ове акције су биле мање успешне.

У периоду од почетка 1942. године, па све током окупације, генерал Недић је био жестоки противник свих позива на устанак и свих устаничких акција. Изједначавао је по погубним последицама обе устаничке активности, како комунистичку тако и равногорску. Говорио је да су они „гробари српског народа, плаћени агенти Москве и Лондона, одроди без отаџбине и националног осећања, трговци месом и крвљу“. Ситуација се политички, као и на војном терену, непрестано заоштравала између „недићеваца“ и равногораца. Већ 4. априла Недић издаје наређење официрима СДС које Димитријевић преноси у књизи и које гласи „да ће сви они који јавно или тајно подржавају Михаиловића, или буду у било каквој вези с њим и његовим људима, бити изведени пред преки суд“. С друге стране, у извештају од 10. маја 1942. године, пише Димитријевић, „генерал Михаиловић је оштро напао Недића зато што ‘унапређује официре и обасипа их парама и уверава народ да су Немци наши пријатељи и да треба да будемо мирни’. Известио је да Љотић образује наоружане банде које су у немачкој служби и заједно пљачкају народ, а носе кривицу за масовна стрељања у Крагујевцу и Краљеву“.

Односи између Недићеве владе и војно-четничких јединица (равногораца) којима је руководио Драгољуб Дража Михаиловић највећим делом рата су били односи између две супротстављене политике, често и две непријатељске војске. Недићевци су базично били за сарадњу са Немцима због патриотских разлога, а равногорци су били против немачке окупације, због истих, патриотских разлога. Ови односи, и поред много меандара и ситуационих гибања, прошли су кроз три начелне фазе: кратки контакти на почетку рата у циљу формирања заједничке политике или бар координације деловања на терену; након пропасти договора због супротних гледишта следи током скоро читавог рата међусобно војно непријатељство; и на самом крају рата следе покушаји националне консолидације услед заједничке опасности од комуниста. Ипак, требало би подвући да равногорци нису имали исти борбени жар према „недићевцима“, као што су имали према „љотићевцима“.

О овом преломном времену аутор Бојан Димитријевић износи следећи став: „Почетком септембра 1941, како изгледа, учињена је судбоносна грешка: пуковник Михаиловић је одбацио предлоге о заједничком рату против комунистичких снага и одбио да са својим снагама пређе на територију Независне Државе Хрватске ради заштите српског живља од усташких злочина. Тиме је комунистима дат замах да наставе устанак, али и да касније створе своју главну базу на подручју српских крајева ван матице Србије. Насупрот пуковнику Михаиловићу и његовим војно-четничким снагама које су већ учествовале с комунистима у устанку, Коста Пећанац је одлучио да се супротстави комунистима“.

Идеју о синхронизованом пребацивању равногораца на територију НДХ, као и Босне и Херцеговине, заступао је генерал Недић, првенствено у циљу одбране српског живља које је већ тада подвргнуто покољу, а никако због устаничког чишћења српске територије. За то време, Недић би са својим трупама очистио Србију од комунизма, који је највећа опасност за српски народ у садашњости и, још више, у будућности – стоји у књизи Бојана Димитријевића – Недић је понудио да финансијски и оружјем помогне Михаиловићеву акцију у оквиру свог договора с Немцима. Сличну поруку, по мајору Палошевићу, послао је епископ Николај Велимировић из манастира Љубостиња.

Дража Михаиловић одбија Недићев предлог о селидби његове војске ван Србије, али одбија и да обустави устанак у Србији. У даљем и трагичном току рата, немачки окупатор одлучује да увођењем сурових репресија према невином становништву испуни простор до консолидације окупационих снага. Димитријевић пише: „Масовне репресалије су биле вододелница у односима две идеолошки непомирљиве устаничке групе: војно-четничких одреда и комунистичког покрета“. Дакле, за Бојана Димитријевића не постоји дилема око разлога због кога су четници Драже Михаиловића зауставили или успорили многе устаничке акције против окупатора. Разлог је био стрељање недужних српских цивила по формули: 100 за једног убијеног Немаца и 50 за једног рањеног Немца. С друге стране, како доказује Бојан Димитријевић, износећи низ историјских чињеница, ова сурова формула немачких окупатора код партизанских устаника није произвела сличан осећај. Већ крајем 1941. године протеран је главни део комунистичких снага ван граница Србије, док су против мањег дела који се стационирао на југу и југоистоку државе акције владиних снага настављене и током 1942. године. Када се ради о четничком покрету пуковника (касније генерала) Михаиловића, ове акције су биле мање успешне.

У периоду од почетка 1942. године, па све током окупације, генерал Недић је био жестоки противник свих позива на устанак и свих устаничких акција. Изједначавао је по погубним последицама обе устаничке активности, како комунистичку тако и равногорску. Говорио је да су они „гробари српског народа, плаћени агенти Москве и Лондона, одроди без отаџбине и националног осећања, трговци месом и крвљу“. Ситуација се политички, као и на војном терену, непрестано заоштравала између „недићеваца“ и равногораца. Већ 4. априла Недић издаје наређење официрима СДС које Димитријевић преноси у књизи и које гласи „да ће сви они који јавно или тајно подржавају Михаиловића, или буду у било каквој вези с њим и његовим људима, бити изведени пред преки суд“. С друге стране, у извештају од 10. маја 1942. године, пише Димитријевић, „генерал Михаиловић је оштро напао Недића зато што ‘унапређује официре и обасипа их парама и уверава народ да су Немци наши пријатељи и да треба да будемо мирни’. Известио је да Љотић образује наоружане банде које су у немачкој служби и заједно пљачкају народ, а носе кривицу за масовна стрељања у Крагујевцу и Краљеву“.

Након свега следи пар година жестоких обрачуна међу њима. Посебно је била крвава 1943. година у овим сукобима, када су се оружане снаге Недићеве владе интензивно сукобљавале са снагама Дражиних равногораца. У посебном поглављу у књизи, аутор Димитријевић се детаљно бави свим сукобима широм земље, а закључује га на следећи начин: „Немачки органи су сумирали учинак снага СДК: оне су у овом периоду водиле борбу са снагама ЈВуО у зонама Таре, Копаоника и Јастрепца, потом код Лесковца и Лебана, односно у рејону Ужице – Чачак. Добровољачке снаге су у овим акцијама дејствовале са снагама немачке полиције и бугарске војске. Немци су оценили да се СДК све више исказивао као значајна трупа за борбу против мобилних банди Д.М. (Дража Михаиловић – прим. аут.) и комунистичких банди“.

Ово су само још неки од безброј доказа о антинацистичком (антифашистичком) карактеру равногорског покрета. Покушаји његовог уједињења на самом крају рата са разбијеним „недићевцима“ у циљу стварања српског патриотског штита од комунистичке опасности биће само траљави и закаснели покушаји спречавања националне трагедије.

Недић и партизанско питање

Од првог дана од када је Комунистичка партија Југославије донела одлуку о подизању устанка у Србији, њене главне мете ће бити јединице и објекти жандармерије, снага које ће ускоро чинити темељ Недићеве војне силе. Бојан Димитријевић објашњава да су ове акције прожете елементима грађанског рата, јер су прве и највеће жртве комунистичких напада били припадници српске жандармерије, још од догађаја у крупањском селу Бела Црква 7. јула 1941. године. Он пише: „Током лета 1941, партизански одреди су нападали готово искључиво органе српске власти: жандармеријске станице и жандарме, општине и локалне чиновнике. Печат класног обрачуна био је доминантан. Затваране су катастарске управе, срески судови и начелства, спаљиване земљишне књиге: ‘Нема више твоје или моје, него је све наше’. На селу је вођена систематска борба против тзв. пете колоне и ‘кулака’: пљачкани су угледни домаћини, неретко и убијани, па се већ у овом периоду може говорити о почетној фази грађанског рата у Србији. Комунисти су све те снаге изједначавали са ‘слугама окупатора’, и ту борбу проглашавали за ослободилачку.“

Димитријевић се позива на низ истраживача, као и сведока, који су оставили писане трагове, а који пишу о партизанским злочинима у Србији у почетној фази рата. Један од њих је дневник Драгојла Дудића, истакнутог комунисте Ваљевског округа са завидним стажом у партији. И сам Дудић примећује да међу његовим саборцима има „другова са извесном дозом анархизма“, мислећи на злодела. Димитријевић каже: „Дудићев исказ посебно вреди за област северозападне Србије, где су се на листи погубљених уз жандарме нашли и сви други који нису хтели да помажу овакве устанике: свештеници, угледни домаћини, сеоски одборници, резервни официри. Поједина убиства од лета 1941. изведена су с невиђеном бестијалношћу. Неки од извршилаца тих убистава, иначе партизански руководиоци (командир, командант, комесари), нису били родом из Србије или нису били српске националности: С. Борота, Ј. Мајер, Ст. Филиповић, А. Леви, а неки од њих учествовали су у Шпанском грађанском рату (Борота, Ж. Јовановић). Они су били посебно немилосрдни према жртвама – пише Боривоје Карапанџић – убиства која су извршили на готово ритуалан начин над председником општине Дивци, као и нека друга, тешко да се могу оправдати било каквом револуционарном мисијом.

Партизански покрет у Србији је осетно ослабио на самом крају 1941. године, након слома Ужичке републике, због чега је главница њихових снага напустила Србију у коју се није враћала све до друге половине 1944. године. Остале су још неке партизанске формације у Србији, углавном на подручју источне и јужне Србије, као и неке разбијене групе по Шумадији и западној Србији. У овом периоду следе жестоке акције Недићевих оружаних снага против партизана, које се резултирале даљим осипањем покрета са петокраком на челу. Димитријевић пише: „Жесток притисак којем су партизани били изложени од оружаних одреда генерала Недића трајао је све до њиховог коначног уништења или прогона из западне Србије у марту 1942. године. Партизани су били у великој невољи“.

Занимљиво је да су 27. марта у Ваљеву, Убу и Обреновцу пред народом обешене комунистичке вође, које су по свирепости које су починили заслужили да буду названи ратним злочинцима (Борота, Мајер и неки њихови саборци). Након ових прогона, преживели комунисти прелазе у пасивност и најдубљу илегалу. После свега, немачки окупатор усмерава своје активности снажно против припадника четничких јединица генерала Михаиловића. Бојан Димитријевић износи веома прецизну опсервацију у вези комунистичке психологије: „Из своје перспективе прогоњеног, партизани су развили стереотип непријатељски настројеног типа четника, углавном више не разликујући Михаиловићеву организацију од оне која је била део Недићеве оружане структуре. Тај стереотип пренет је у потоњу српску/југословенску историографију, где су ове борбе везане за уништење преосталих снага у Србији без разлике приписане често ‘недефинисаним’ четницима“.

Димитријевић се у више наврата разрачунава са последицама комунистичког погледа на историју. Он бележи: „Ранија историографија је утемељила мишљење да су се снаге Недићеве владе ‘свирепо’ обрачунавале с комунистима и њиховим присталицама. Како није идентификован ниједан већи злочин ових снага у борбама у Србији, сугерисано је да су главна злодела ове војске била везана за логоре – пре свега Бањички логор и Завод за преваспитавање у Смедеревској Паланци. И поред драматичног, често лажног и преувеличаног описа овог завода од стране комуниста, сматрамо да је Српска влада и на тај начин покушала да спасе делове становништва од немачких репресалија. Са друге стране, указали смо да је главну улогу у логору на Бањици имао немачки окупациони апарат“.

Британска улога у трагичној судбини

Након пораза снага ЈВуО на Копаонику у августу 1944. године долази до иницијативе за стварањем јединственог српског фронта, али ова иницијатива никада није заживела. Димитријевић пише: „Осим што је донета касно, ова одлука о уједињењу српских националних снага није могла да избрише трогодишње сукобе. Такву ситуацију су користиле партизанске снаге које су напредовале на западу у југоистоку Србије“. Ускоро следи један од најтрагичнијих дана током рата за српске оружане формације, када 12. септембра 1944. године краљ Петар II Карађорђевић сасвим неочекивано позива све њих да се ставе под команду Јосипа Броза. О овим тешким временима Бојан Димитријевић каже: „Националне снаге у појединим областима једноставно су почеле да се распадају понете конфузијом краљеве поруке да приступе партизанима. Још драматичнија од тог говора и партизанског продора у западну Србију, све до саме Саве, била је нова и неочекивана опасност за националне снаге у Србији – совјетска армија која је избила на источне границе земље. Немачка команда саопштила је 1. октобра 1944. генералу Недићу да престају функције Српске владе, као и да је подручје Београда проглашено за оперативну зону. Генерал Недић је потом напустио Београд“.

Након овога следи трагична одисеја свих српских оружаних снага, од којих већина није преживела. Већ 2. октобра Милан Недић – како пише Петар Мартиновић – позива у свој кабинет генерале Јонића, Мушицког и пуковника Погачара, где им саопштава да је ситуација у земљи неодржива, као и да ће се са неким члановима владе склонити у Беч. Затим их информише да су „добровољци“ одлучили да се склоне у Словенију, а да ће СДС и СГС предати своју судбину Дражи у руке. Само после четири дана, 6. октобра 1944. године, генерал Милан Недић је напустио Београд, да би касније пребегао у Аустрију. Током 1945. године тамо га хватају савезници и предају га органима нове југословенске државе, који га затварају у истражни затвор Озне. У београдском издању листа Борба од 6. фебруара 1946. године, објављено је да је два дана пре тога генерал Недић извршио самоубиство скоком кроз прозор, тако што се отргао стражарима који су га водили на ислеђивање. Никада није пружена на увид документација која би доказала веродостојност ове тврдње. Опште је уверење да је генерал Милан Недић убијен у истражном затвору.

Ни његова војска није била боље судбине, Британци су многе њене припаднике који су се дочепали запада вратили комунистима на клање (као и самог генерала Недића). Најпознатија је кланица у Кочевском рогу у Словенији, где је побијено без икаквог суђења око 3.100 војника, махом „љотићеваца“ и Ђуришићевих четника, поред више хиљада словеначких домобранаца. Бојан Димитријевић поставља у књизи следећа питања: „Како објаснити ову предају? Да ли су Британци мислили да се реше непотребног терета заробљеника из Аустрије која се делила из више окупационих зона? Да ли су очекивали да заробљеници буду третирани на фер начин? Да ли су могли да претпоставе да ће Титови партизани извршити масовну ликвидацију заробљених? Када су први бегунци са стратишта побегли из Југославије, већ је све било готово. Хладни рат још није био почео и судбине оваквих формација у том тренутку нису биле интересантне. Зла судбина многих заробљеника и улога коју је британска армија одиграла у томе нису биле у то време познате широј јавности у Британији и Сједињеним Државама“.

Подједнако је трагична судбина и оних припадника српских наоружаних формација који су били током рата на разне начине легализовани од стране Недићеве владе, а који нису желели да напусте земљу. На великом састанку који је одржан 4. октобра 1944. године у Београду у великој ратној сали Генералштаба на коме је требало донети одлуку о даљој судбини борбе, био је присутан Миленко Соларић који пише о томе: „Општи утисак код свих присутних, пошто су се чули поменути говори и одлуке, био је чудан. Да не кажем, мучан. Код великог броја официра осећало се колебање, неверовање у ново воћство и његова обећања. Тиме се једино може и објаснити да је велики број тих људи, међу којима је било врло исправних и честитих патриота, радије остао у Београду и Србији, стављен пред алтернативу: да ли ићи са таквим ‘воћством’ и за таквим ‘циљевима’ или се предати на милост непријатељу. Трагична судбина није их мимоишла: имена највећег броја ових могла су се прочитати већ на првим списковима стрељаних народних издајника“.

Дакле, несумњиво је да је Недићева војска била трагична, пошто је велики број њих побијен без борбе и без суда. Да ли је ова легализована наоружана сила била екстремна током рата? Да ли је била борбена, немилосрдна, свирепа, агресивна? Да ли је Недићева војска била фашистичка или идеолошка по било којој другој основи?

Већ су наведене речи Бојана Димитријевића, које аргументовано потврђују да је Недићева војска била најумеренија од свих у рату, као и да није била антисемитска. Било би упутно да их поновимо, сада у проширеном обиму: „Ранија историографија је утемељила мишљење да су се снаге Недићеве владе ‘свирепо’ обрачунавале с комунистима и њиховим присталицама. Како није идентификован ни један већи злочин ових снага у борбама у Србији, сугерисано је да су главна злодела ове војске била везана за логоре – пре свега Бањички логор и Завод за преиспитивање у Смедеревској Паланци. И поред драматичног, често лажног и преувеличаног описа овог завода од стране комуниста, сматрамо да је Српска влада и на тај начин покушавала да спасе делове свог становништва од немачких репресалија. С друге стране, указали смо да је главну улогу у логору на Бањици имао немачки окупациони апарат. Ове снаге такође нису учествовале у немачким акцијама везаним за прогон и ликвидацију Јевреја у Србији. Све постојеће статистике страдалих у Србији указују на релативно мали број жртава које су Недићеве снаге нанеле противницима или становништву. По томе су на зачељу лествице свих ратних страна у Србији. Насупрот томе, ове снаге су поднеле велике сопствене жртве у борби с комунистичким или равногорским снагама 1941-1944. у Србији, који често нису имали милости према њима. Снаге Српског добровољачког корпуса посебно су страдале после ликвидације њихових заробљеника у септембру 1944, односно мају 1945. од стране партизана“.

Улога у немачким репресалијама

Ако се из овог дела Бојана Димитријевића јасно видело да Недићева војска није била агресивна или злочиначка, као и да Недићева влада није имала утицај на дешавањима у београдским логорима, преостаје тумачење око утицаја Недићеве владе на сурове немачке репресалије по Србији, да би се употпунио суд о његовој историјској улози. Комунистичка историографија идеолошки оптужује Милана Недића, а данашња јавност по аљкавој инерцији површно прихвата ове оптужбе без удубљивања у фактицитете, као и без сагледавања „духа времена“ у коме је генерал прихватио улогу марионетског премијера.

Дакле, по плану немачког генерала Бемеа, у сламање устанка укључује се после 20. септембра 1941. године 342. дивизија, када отпочиње голгота српског народа у западној Србији. Бојан Димитријевић пише: „Паљевине, пљачке, масовна хапшења и стрељања били су одмазда за устанак. Ова дивизија је добила наређење од генерала Бемеа да по преласку у Шабац, 24. септембра, изненада прикупи и евакуише сво мушко становништво од 14 до 70 година и спроведе га преко Саве у логор Јарак код Сремске Митровице. Требало је одмах стрељати све који су учествовали у борби или се супротстављају, мушкарце у чијим становима је пронађено оружје или муниција или који хоће да се бекством спасу од хапшења“. Немци показују у пракси да не постоји граница у репресалијама да би „увели ред“, било да се ради о убијањима било да је реч о уништавању. Међутим, ситуација није била тако упрошћена како су замишљали, устанички жар није лако гаснуо. Димитријевић пише: „Ситуација у Србији се показала далеко сложенија него што су првобитно генерал Беме и његови сарадници сматрали. Ширина устанка, а понегде и очајнички отпор који су без обзира на цену пружали устаници, натерали су генерала Бемеа да за њихово дефинитивно уништење сачека још једну (113. пешадијску) дивизију као појачање. За то време, његове снаге изводиле су мање акције, као и репресалије над цивилним српским становништвом. Овај систем, као и устаничке међусобице, показаће се успешнијим у сламању устанка“.

Генерал Беме доставља 25. септембра писмену наредбу својим јединицама, где се између осталог каже: „Ваш задатак је да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв усред подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво“. Ово немачко дивљаштво одвија се упоредно са стрељањима по формули „100 за једног убијеног и 50 за једног рањеног“, али устанички занос још траје. Димитријевић пише: „Ове одмазде и даља ескалација устанка биле су повод да генерал Недић одржи драматичан говор, у којем је између осталог рекао: ‘У последњој секунди, последњег часа, дођи к себи, заблудели српски роде’“.

Међутим, у заједничком четничком и партизанском нападу на немачку колону код села Љуљаци на путу према Крагујевцу убијено је 10 и рањено 26 немачких војника. Због тога Немци одмах хапсе увече 18. октобра, по претходно направљеним списковима, све комунисте и Јевреје у Крагујевцу, што износи 70 особа. Сутрадан крећу са масовним хапшењем мушког становништва по граду и околини, да би допунили монструозни број од 2.300 за стрељање. На крају, изводе ђаке из школа и стрељају их заједно са наставницима. Познат је случај директора Друге мушке гимназије у Крагујевцу Лазара Пантелића који је био издвојен из групе за стрељање. Када је видео где воде његове ђаке, добровољно се прикључио колони која је поведена на стрељање, оставивши код куће петоро своје деце. Бојан Димитријевић прецизно објашњава улогу Марисава Петровића, Љотићевог добровољачког команданта, пошто су касније кроз ову епизоду били трасирани главни напади на улогу Димитрија Љотића у крагујевачкој трагедији, а често и напади на генерала Недића

Димитријевић пише: „Ове снаге нису узимале учешћа у акцији одмазде. Док је трајало хапшење грађана, ове две јединице су биле блокиране од немачких снага, без објашњења (Димитријевић мисли на Петровићеву и Војиновићеву јединицу – прим. аут). Потом, када је деблокада скинута, Војиновић и Петровић су у Крајскомандантури са запрепашћењем сазнали шта се ради у вароши. Нису помогла Петровићева убеђивања немачког мајора Кенига који је руководио припремама одмазде, чак ни нуђење својих добровољаца као замене. Потом се умешао командант места капетан Бишофхаузен, који је предложио да се направе спискови људи за које би Петровић могао да гарантује“. О овим данима пише и Боривоје Карапанџић, који каже: „У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани и да се они, у замену за Србе, предају Немцима“. Аутор Мирко Бојић, кога многи истраживачи радо цитирају, каже следеће: „Ухватили су и довели 200 Цигана и заменили их Србима“. Очигледно је да ни Марисав Петровић, ни други органи марионетске власти, нису учествовали у одлуци о стрељању и у самом крвавом чину. Коначно, добровољци нису могли никако да утичу на бројку нити одлуку о стрељању за одмазду – закључује Бојан Димитријевић.

Какво је било понашање генерала Недића у вези са крагујевачком трагедијом? Као одговор на ово питање стиже један од кључних пасуса у књизи Бојана Димитријевића, који гласи: „Интересантно је, са становишта разумевања ратних прилика, да се у влади у Београду о овим драматичним догађајима ништа није знало, јер су све телефонске везе биле у прекиду. Једино што се знало јесте да су претходно немачке трупе биле нападнуте и да имају губитке. Када је стигла вест, Недић (и Љотић) похитали су код виших немачких званичника у Србији, па и шефа немачког управног штаба др Турнера. Он им је показао фотографије измасакрираних немачких војника на разбојишту код Љуљака, што је додатно учврстило Немце да спроведу одмазду. Очајан, Недић је понудио и сопствену оставку и целе владе, али ни то није помогло. Немци су били неумољиви. Недић и влада су тек 22. октобра добили потпуну информацију: пуковник Бошко Павловић, који је у име владе одлетео немачким авионом до Крагујевца да установи шта се дешава, донео је спискове преко 2.300 стрељаних талаца, што је добио од немачког команданта мајора Кенига. Сазнавши за трагедију, Недић је сазвао најближе сараднике и рекао им да не види више сврху опстанка ни њега ни његове владе у тако беспомоћној ситуацији“.

Недић ће некако остати на власти уз много унутрашњих потреса, а устанак у Србији ће слабити због немачких одмазди над невиним српским цивилима, као и због протеривања устаничких војски. Међутим, бригу над страдалим Србима нису показала оба устаничка покрета. О овоме пише у књизи Бојан Димитријевић следеће: „Масовне репресалије су изазвале поделе међу устаницима. Равногорски војни четници су доводили у питање смисао наставка устанка који оставља такве последице по српски народ. Комунисти су сматрали да нема разлога за престанак дејства, као и да ће пале жртве провоцирати становништво да још масовније прилази њиховим снагама“.

Недић и немачко питање

Данас тешко да постоји аутор који држи до себе, а који би генералу Недићу приписао теоријско-идеолошке подударности са идеологијом Трећег рајха. У случају идеологије Димитрија Љотића, који је био чврсти и свеобухватни идеолошки политичар и мислилац, ствари стоје супротно. У крајњем случају, генерал Недић није био идеолог током живота већ војник – по чему је сличан генералу Михаиловићу. Он је своју партиципацију у политици доживео као нужно зло: онда када ти судбина покаже само путоказе које те воде у сопствени амбис, али са којих ћеш моћи да посматраш васкрс своје отаџбине. Недић сигурно није био идеолошки и романтичарски Југословен као скоро читава српска елита, а сигурно није био ни расиста, посебно није био антисемита. Само се прилагођавао суровим немачким захтевима колико је могао, водећи рачуна да се не ремете њихови круцијални ратни интереси на овом простору који се тичу светског рата, а да услед тога српска штета буде што мања.

Бојан Димитријевић пише да је још 16. септембра 1941. године у Београду дефинисано пет основних задатака за Команду Србије, на саветовању команданта Југоистока фелдмаршала Листа и др Турнера (цивилног управника Србије). Они су били геополитички аксиом читавог рата на нашим просторима, на основу којих су Немци доносили одлуке у циљу заштите истих: 1. одржавање бродског саобраћаја Дунавом; 2. заштита железничког саобраћаја од Београда преко Ниша до Солуна; 3. чување мира у Београду; 4. заштита рудника у Бору; 5. чување рејона око Лознице.

Основни задатак који је себи поставио Милан Недић као председник владе био је чување српског народа као биолошког фактора, уз поштовање основних немачких интереса. Зато је био чврсти противник устанка против окупатора, јер су крваве репресалије сурово смањивале биолошки потенцијал српског народа. Остао је доследан и када су му Немци затражили српске војнике за Источни фронт против Совјета: резолутно је одбио овај захтев. С друге стране, чињеница је да су и Недић и Љотић у Совјетском Савезу видели Русију, према којој су имали пуно поштовања и блискости. Чак и у периоду када је „Совјетија“ поништила Русију на њеној територији, чак и када је тамо владао комунизам против кога су се и Недић и Љотић бескомпромисно борили на српском простору.

Бојан Димитријевић пише о овој историјској роли: „Мајснер је тражио од Љотића да се из састава СДК пошаље једна јединица на Источни фронт и тако симболично манифестује српска борба против комунизма. Према сећању Бошка Костића, који је преводио овај разговор, Мајснер је истакао да би СДК и добровољци имали од тога директне користи, јер би били храњени и снабдевани по нормама СС јединица. Љотић је објаснио да Срби, па ни добровољци, ‘нису немачки савезници’ већ ‘робови’. Он је нагласио да су Совјети савезници ‘наших савезника, а самим тим и савезници нашег Краља и његове владе у Лондону’. Стога се српске снаге нису могле борити на Источном фронту, иако је Љотић истакао да је свестан опасности која долази од Совјета. Како је генерал Недић био носилац политике и председник владе, под чијом командом су се налазиле и снаге СДК, он је Мајснера за таква питања упутио на Недића“

Овај податак баца сасвим ново светло на идеологију Димитрија Љотића, где он не само што одбија да подржи слање српских војника против Совјета (Руса), већ јасно ставља до знања да себе не сматра немачким савезником, већ само окупираним бирократом. Љотић чак идеолошку (комунистичку) компоненту подређује политичкој, где се солидарише са политиком југословенске владе у избеглиштву. Димитријевић даље пише: „Мајснер се убрзо обратио Недићу, са истом идејом и истим аргументима, али је и генерал Недић то одлучно одбио“. Ову историјску чињеницу су прећуткивали многи комунистички историчари, а неки су, попут Младена Стефановића, покушали да је релативизују. Стефановић тврди да је ова Љотићева изјава „демагошка и наивна“, јер је „војнички сасвим свеједно на ком фронту се налази једна војска (…), она врши исту функцију и бори се у оквиру истог савезништва“. Димитријевић наводи реакцију Милутина Пропадовића који у одговору на ове Стефановићеве тврдње каже: „У овом случају за Немце није био важан војнички моменат, пошто једна чета на Источном фронту није значила ништа. Она би, међутим, за Немце, имала политички и пропагандни значај“, закључује Димитријевић, „коме су се и Недић и Љотић супротстављали“.

Данас тешко да постоји аутор који држи до себе, а који би генералу Недићу приписао теоријско-идеолошке подударности са идеологијом Трећег рајха

Недић и Љотић су у Великом рату ратовали против Немаца, нису могли имати никакве љубави или илузија према њима. Прошли су највеће ратне голготе и били сведоци великих српских страдања – искуствена чињеница која је формирала њихово касније понашање. Свакодневно су им стизале информације у почетним годинама Другог светског рата о броју српских жртава услед устанка, махом стрељаних. Тако је педантна немачка статистика забележила број од 49.724 убијених лица, скоро сви због одмазде. Недић је грозничаво покушавао да заустави биолошко затирање српског народа, као и да спаси животе многобројних избеглица које су бежале од каме.

Наслеђе Милана Недића

Милан Недић је несумњиво био српски патриота и православни верник. Ратовао је за Србију у Балканским ратовима и у Великом рату, прошао је све ратне страхоте и био је храбар човек. Несумњиво је у Другом светском рату био колаборациониста, али се не види никакав његов лични мотив за влашћу, сем бриге за очување биолошког потенцијала српског народа. Већ је био у пристојним годинама када је почео рат, а после војног слома под стражом у кућном притвору, када му је понуђено да стане на чело српске државе. Дубоко потресен губитком сина, снахе и унука у великој експлозији у  Смедереву, уморан од живота и сопственом вољом скрајнут од света, изненадило га је сазнање да су га многи предлагали за српског премијера у „Влади националног спаса“, како би се спасила национална катастрофа. Испрва није прихватио понуду др Турнера да преузме марионетску владу и поред чињенице да је 330 угледних Срба подржало ову иницијативу као апел за народни спас.

Сломио се када му је др Турнер показао карту будуће раскомадане Србије од стране нацистичких суседа из Мађарске, Бугарске, Хрватске и Албаније, у случају да одбије ову понуду. Прихватио је, једино и само због страха од нестанка српске државе и сакаћења српског народа. Знао је да ће његова повесна рола бити упамћена као издајничка, није гајио илузије да би га историја могла помиловати. Генерал Недић није имао никаквих личних амбиција, није био ни славољубив, ни среброљубив; није имао ни вољу за политичком моћи, ни синдром месије. Завршио је живот у крајње сумњивим околностима, а сумње је додатно појачала чињеница да је јавност у његовој смрти обавештена тек два дана касније на опскуран начин, преко обичног новинског чланка. Нема сумње да је генерал Милан Недић био несрећан човек, као што нема сумњи да је био богобојажљив човек и српски патриота.

Милан Недић сигурно није био антисемита, нити је његова влада прогонила Јевреје. Није ни најмање био идеолошки сродан са нацистичком идеологијом. Бојан Димитријевић подсећа на следеће, када говори о времену настанка Недићевих оружаних снага: „О овоме сведочи и чињеница да такве снаге нису биле образоване по доласку окупатора с којим се могла пронаћи извесна идеолошка блискост, већ када је опстанак Србије у којој је пламтео устанак угрозио њено постојање“. Историчар Коста Николић пише о томе да су немачки окупатори дошли у Србију са већ оформљеним тимовима за спровођење антисемитских мера. На челу су били СС пуковник Вилхелм Фукс, руководилац Оперативне групе полиције и службе безбедности; СС мајор Ханс Хелм, шеф Гестапоа за Југославију; СС поручник Фриц Штраке, шеф Реферата за јеврејска питања у саставу Гестапоа у Београду. Коста Николић подсећа да је Валтер Маношек у књизи Војна окупациона политика и уништавање Јевреја 1941 – 1942. убедљиво доказао да не постоји одговорност српских марионетских власти за уништавање Јевреја.

Што се концентрационих логора у Београду тиче, један од важних детаља који се тенденциозно прећуткује, подсећа Николић, јесте да је логор на Старом сајмишту био формално-правно на територији НДХ и припадао је њеној јурисдикцији. Када је реч о логору на Бањици, Коста Николић подсећа да је тамо по статистици било више утамничених равногорских симпатизера него осталих затвореника. У завршном поглављу књиге, аутор Бојан Димитријевић експлицитно тврди да Недићеве снаге „нису учествовале у немачким акцијама везаним за прогон и ликвидацију Јевреја у Србији“.

Генерал Милан Недић је први у српској историји који је учинио званични раскид са југословенском идејом (ако изузмемо неколико међусобно неповезаних интелектуалаца који су поставили питање сврхе југословенске идеје, попут Милоша Црњанског или Јаше Томића), а супротно од његовог сарадника Димитрија Љотића који је до смрти био интегрални Југословен. Недић је оправдано сматрао је да је Југославија била „велика заблуда српског народа“. Недићева Србија је била окупирана држава, али се стиче утисак да је и таква, окупирана, била српскија држава у неким важним сегментима везаним за српске националне интересе, у поређењу са претходном и будућом југословенском државном заједницом.

Димитријевић пише: „Раскид с југословенском политичком праксом и идеологијом једна је од одлика владе генерала Недића и њеног функционисања у раздобљу 1941-1944. године. То се видело делимично и у њеним оружаним одредима. Ипак, због конзервативности војске као институције и њених дуготрајних процеса, делови раније форме и садржине су опстајали, али су често добијали нов садржај. То се види највише у симболици и униформама Недићеве војске“. Недић није имао илузије о суседним народима као братским, попут скоро читаве српске елите. Док је ова елита преузела у историји месијанску улогу да те суседне народе ослободи од окупације – коју ови народи нису ни тражили ни желели – Недић је своју делатност свео на „ужу“ помоћ српском народу. Веровао је да је српски народ нејак да се на његовим леђима „сломи“ бреме светске историје, као и да треба бити мудар и да треба пасивно чекати разрешење обрачуна тих светско-историјских гиганата. Зато је био противник било каквих војних активности против окупатора, сматрајући да се непотребно сатире српски народ, у светском рату који није његова судбина. Комесаријат за избеглице Недићеве владе обезбедио је и збринуо око 600.000 избеглих Срба, махом из НДХ, што је далеко највећи број Срба којима је пружена судбоносна помоћ у историји свих српских или југословенских владајућих апарата. Ова племенита тековина ће сигурно до памтивека бити кључни аргумент за моралну рехабилитацију Милана Недића, ако на ствари гледамо са српског становишта.

Велики значај генерала Недића за почетке ресуверенизације Србије лежи у насловној теми књиге Бојана Димитријевића, односно у стварању српске оружане силе као важног сегмента постојања  суверености. Основна мисија постојања војске Недићеве Србије била је враћање и очување мира и реда у окупираној српској држави. Димитријевић каже: „Ове снаге су формиране тек пошто су окупираној Србији запретили унутрашњи хаос и територијално распарчавање“. У закључном поглављу у књизи аутор износи чињенично стање у прилог овој тези о пасивној и превентивној улози Недићеве војске, када каже: „Све постојеће статистике страдалих у Србији указују на релативно мали број жртава које су Недићеве снаге нанеле противницима или становништву. По томе су на зачељу лествице свих ратних страна у Србији. Насупрот томе, ове снаге су поднеле велике сопствене жртве у борби с комунистичким или равногорским снагама 1941-1944. у Србији, који често нису имали милости према њима“.

Тачно је да су Недићеве оружане снаге послужиле за обуздавање устанка у Србији, али је тачно и да је њихово постојање било гарант очувања бар постојеће српске територије, окружене традиционалним непријатељима жељним пљачке српског простора. Све време рата над Србијом ламентира страх од новог распарчавања, приказаног генералу Недићу на мапи приликом сусрета са др Турнером, када га је овај убеђивао да прихвати понуду председника марионетске владе. Генерал Недић је као услов пристанка поставио формирање и контролу српске војне силе, јер је добро знао да тиме спречава даље цепање српских територија. Знао је за ову чињеницу и онај део немачког окупационог апарата предвођен генералом Мајснером, који се залагао за укидање српског војног апарата.

Генерал Милан Недић је први у српској историји који је учинио званични раскид са југословенском идејом

Данас, после свега, када живимо у епохи која по инерцији одбацује помисао чак и за моралном сатисфакцијом генерала Милана Недића, дужни смо да уочимо како многе одлике Недићеве власти (које се њему приписују као колаборација), власти у савременој Србији копирају и славе као државне успехе „на европском путу“. Оно што наше покољење књижи генералу Недићу као издају, данас се понавља у актуелној српској власти, само се овога пута уписује као врлина. Са горчином морамо да кажемо да је Недићева Србија била више суверена и више слободна држава – чак и формално окупирана – него наша данашња држава, која је формално слободна и независна. Недић је невољно прихватио окупацију и на такав начин је идентификовао, свестан сопствене срамоте и неповољног положаја Србије; данашње српске власти деценијама еуфорично хрле у окупацију, само је идентификују као евро-интеграцију. И да парадокс буде већи, и Недићево и савремено време, имају исте идеолошке пароле сабране у покличе о јединственој Европи. Можда зато што имају исте корене?!

Судбина је била немилосрдна према генералу Недићу, што је и сам предвиђао да ће га снаћи, када је прихватио понуду да стане на чело окупационе владе. Генерал Недић није гајио никакве илузије какав ће му бити политички и животни крај: све је добро знао. Само није могао да зна да ће у Србији дуго владати острашћена секта југотитоиста, која ће опструирати сваку намеру убирања плодова историјске науке, као и сваку философско-теолошку расправу о духу Недићевих времена. Бојан Димитријевић пише, закључујући своју драгоцену књигу: „Пораз Недићеве владе и њене војске је био неминован – без обзира на то да ли би власт у Србији (Југославији) после слома Немаца преузели равногорци или, што се десило, комунисти. Ове чињенице био је свестан и сам генерал Недић, који је знао да га после рата чека некаква врста суда, без обзира на то ко буде победник“.

Неки од најпаметнијих Срба у историји, попут академика Дејана Медаковића, академика Владете Јеротића и владике Николаја Велимировића, изнели су позитивне ставове о историјској улози генерала Недића. Ова чињеница посебно добија на тежини ако се узме у обзир да ова тројица спадају у наше најплодоносније ствараоце. Академик Медаковић уврстио је Милана Недића 1993. године у књигу Сто најзнаметијих Срба, чиме је учињен колосални корак према моралној рехабилитацији генерала. У оваквој југотитоистичкој Србији не може бити говора и о правној рехабилитацији, јер је савремена Србија добровољна бриселска колонија са вазалним властима на врху. Њени путокази нису вредносни судови њених најбољих синова попут владике Николаја, академика Јеротића или академика Медаковића. Њени путокази воде према „Кући цвећа“, изнад које се надвија плаво небо српске будућности, обасјано жутим звездицама поређаним у круг. Ипак је хрватска мајка родила српског маршала…