Коментар о књизи „Војска Недићеве Србије“

Дефиле Српске државне страже (Недићеваца) у Београду 1944.

Када се давне 1991. године појавио млади историчар Бојан Димитријевић са књигом-првенцем под насловом Авиони америчког порекла у југословенском наоружању 1953-1974. године, читалачка и стручна публика могла је препознати ново име у историјској науци – име које ће се опсесивно интересовати за војну тематику. И ова књига, о којој сада говоримо, објављена у четири издања а први пут 2011. године и насловљена Војска Недићеве Србије, која већ у наслову садржи мушку именицу женског рода „војска“, јасно показује тај милитаристички континуитет у истраживачком раду Бојана Димитријевића.

И збиља, све што је овај угледни историчар радио од прве књиге, па до данашњих дана, некако је мирисало на оружје и барут, и некако се простирало све до граничних стања војничке судбине која пркоси егзистенцијалном, и све је писано у прецизном ритму стројевог корака. Међутим, централна тема Димитријевићевих истраживања биће поринута попут подморнице која се наизглед спушта испод хоризонта видљивог у неистражене дубине равногорске историје. На ово подвижничко путовање препуно замки и изазова, аутор Бојан Димитријевић се запутио у потрази за четничким коренима у његовом породичном стаблу. Трагајући попут Телемаха за изгубљеним оцем – у случају Бојана Димитријевића ради се о рођеном деди Николи Адамовићу уз кога је одрастао – аутор се храбро отиснуо током научне каријере кроз скривене равногорске брзаке и вирове. Осећајући зов сопствене крви кроз судбину деда Николе, који је био припадник Трећег батаљона Космајске бригаде у корпусу Горске гарде (надређени му је био Миливоје Барајевац), историчар Димитријевић бира ризичну горску стазу за научни успон: стазу која га води вијугавим путељцима све до склоништа на Равној гори.

Пет година након прве књиге, аутор Бојан Димитријевић објављује своје друго дело Генерал Михаиловић – биографија, убацујући се у историјску науку попут диверзанта на слободну, четничку територију. Од тог дана, па све до данас, биће препознатљив у широј јавности управо као „равногорски историчар“ и поред чињенице да је у свом стваралаштву имао и других поља интересовања. Деценије које је посветио изучавању „четничког питања“ – колико год да звучи парадоксално – отвориће за Бојана Димитријевића скривени, уски пролаз до историјске фигуре генерала Милана Недића, с обзиром на чињеницу да су током рата ова два југословенска (српска) генерала – Милан Недић и Дража Михаиловић – били предводници супротстављених војних формација. Други парадокс биће у томе да је Бојан Димитријевић платио пуну политичку цену баш на теми историјске улоге генерала Недића, за коју се сматрало да је некако скрајнута и секундарна у нашој јавности. Показало се да му је наизглед много ризичније и за дубоку „удбашку“ државу далеко интересантније подручје равногорске историје, којим се животно бавио и написао више дела о овоме, донело много мање личних проблема, као и много више јавних признања.

Како је све почело

Бојан Димитријевић, уроњен током каријере у прашњаве и циљно скрајнуте архиве четничких покрета, долази случајно и успутно до неких других занимљивих података. Све време, Димитријевић уочава јасне фалсификате званичне историје, као и много контрадикторности, али пролази неко време док ова прљава киша лажи која ромиња над истраживачем закопаним у архивску грађу код њега не покрене нагон да стане под заклон истине која не мора бити само равногорска. И тамо, у заклону истине, хладне  главе и погледа окренутог у далеке повесне чињенице, Бојан Димитријевић, бавећи се првенствено четничком темом, сагледава нове и тужне истине из српске прошлости. После свега што је успутно пронашао и што га постепено тишти, наилази на два податка код државних комунистичких историчара Младена Стефановића и Милана Борковића, који му преливају чашу толеранције.

Први од ових података говори о повлачењу Љотићевих добровољаца са територије Срема према Словенији на крају рата, када они успутно, крећући се кроз ратне страхоте, отварају и поправљају уништене и спаљене богомоље Српске православне цркве. За традиционалног православца попут Димитријевића, ове делатности „љотићеваца“ биле су трачак светлости у мрачним и крвавим ратним временима, али на његово запрепашћење историчари Стефановић и Борковић о овоме пишу као о негативној појави. Други податак, који је још снажније утицао на ставове Бојана Димитријевића, говори о даљој судбини неких од ових Љотићевих добровољаца. Они су похватани и побијени од стране усташа – што Стефановић и Борковић подржавају. Тако историчар Бојан Димитријевић, постепено и кроз историјску грађу, уочава трагичност и других југословенских и српских војних покрета. Сагледава да њихова трагична судбина личи по обиму несреће на Равногорски покрет, којим се претежно Бојан Димитријевић бавио током историјских истраживања. Биће то сенка трагичности која ће у добром делу оставити централни траг у његовој научној каријери, сенка која ће се надвијати изнад његовог рада и онда када ће се он бавити сувопарним, ускостручним темама.

На старту своје каријере, почетком деведесетих година прошлог века, историчар Димитријевић долази у посед књига Митра Џаковића, секретара патријарха Гаврила Дожића. Ове књиге које му предаје у Београду тада већ веома стари Џаковић постају иницијална каписла у многим каснијим интересовањима младог историчара. Касније чита Станислава Кракова и схвата да он није само сведок, већ и креатор историје: писац, родољуб и авантуриста који оставља дубоки отисак на мисао Бојана Димитријевића. Посебно памти део књиге када Краков описује како сломљени Недић посматра на улици обешене обичне људе. Касније у књизи пише о томе Бојан Димитријевић: „Случај је хтео, како пише Станислав Краков, да првог дана после напуштања вишемесечне конфинације, у шетњи из стана у Немањиној улици ка Теразијама, обешене види и генерал Милан Недић, будуће невољни председник Српске владе“.

Потом, Бојан одлази у Звездара театар где гледа драму Синише Ковачевића „Ђенерал Милан Недић“. Димитријевић зна да је ова драма преко десет година у сивој, идеолошкој фиоци чекала да буде постављена. Надахнут искреношћу и енергијом којом Бата Стојковић, „власник глуме“, како га је назвао Богдан Тирнанић, „растура“ сцену позоришта на Звездари, Бојан Димитријевић преплављен емоцијама одлази кући. Схвата да је управо драмски писац Синиша Ковачевић најбоље „ухватио“ дух времена у коме је завршио свој трагични живот Милан Недић. Годинама и деценијама касније, у реминисценцији на препуну и замрачену салу Звездара театра, на дугачки и громки аплауз национал-грађанске позоришне публике, на сваку грашку зноја која се са лица Бате Стојковића сливала на под од дасака, Бојан Димитријевић ће се сигурно сетити како према Милану Недићу није осетио ти трунку мржње или презира, већ само једну велику и трагичну упитност према несрећној судбини ђенерала и његовог народа.

Јер Бојан је, ипак, дете с почетка седамдесетих: васпитавано у школама које су училе да је Милан Недић издајник и васпитавано у популарној култури уз генерације „из педесет и неке, што за заклетву Титу сад певају стих“. Он је припадник оних генерација које су морале да носе црвене пионирске мараме, које су одрастале уз Штафету младости и које су групно вођене да конзумирају филмове Вељка Булајића. Идеолошки чип који је тим генерацијама уграђиван у памћење најбоље би илустровао званични наратив из Мале енциклопедије Просвете, који говори о генералу Недићу: „…По капитулацији, ставио се у службу окупатору и као председник тзв. ‘српске владе’, под маском ‘оца’ и ‘спасиоца’ српског народа од ‘комунистичке немани’ штитио интересе крупне буржоазије, саучествовао и помагао у злочинима над народом, напредним људима, присталицама и борцима НОП; из страха и одговорности за почињене злочине извршио самоубиство док се налазио под истрагом“.

Ипак, Димитријевић се тих година интензивно бави трагичном судбином другог српског ђенерала, Драже Михаиловића, који је био у много чему супротстављен Милану Недићу и који ће у каснијим годинама, гротескно и срамно, бити оптужен за исте ствари, за које је био оптужен и генерал Недић?! Димитријевић се Милану Недићу у својим истраживањима враћа после школовања у Великој Британији с почетка новог миленијума, када упознаје Владимира Љотића, уредника Искре и сина Димитрија Љотића (историјски куриозитет је да су Димитрије Љотић, Станислав Краков и Милош Масаловић, кога ће убити 1944. равногорски илегалци у атентату, заједно служили у Великом рату, у Другом батаљону 5. пешадијског пука, којим је командовао Љуба Максимовић, и који је први ушао у Ријеку да спречи долазак Италијана). У контакту са овим примарним сведоком многих збивања и власником многих знања и архива, Бојан Димитријевић доноси преломну одлуку о координатама историјске равни кроз коју ће се простирати његова будућа истраживања.

У годинама које следе, Бојан Димитријевић ће као историчар и јавна личност бити заокупљен питањима кривице или невиности ђенерала Недића, питањима његове евентуалне издаје почињене из квислиншких уверења, или његовог евентуалног прихватања баш овакве историјске улоге само због патриотске одговорности. Због тога ће бити активни учесник у врло осетљивом процесу јавне  рехабилитације Милана Недића: јавни ангажман који ће Бојану Димитријевићу донети пуно отворених рана на срцу.

Ране на срцу

Бојан Димитријевић је историјску улогу генерала Недића посматрао као целокупни мозаик генераловог живота, где је све до прихватања улоге председника владе под окупацијом неспорна његова величина. Милан Недић је био учесник оба Балканска рата и Великог рата, а након тога начелник Генералштаба, као и  министар војни: нико од истраживача нема других речи сем похвала на овај део живота генерала. Онај део у мозаику који осликава период Другог светског рата и Недићево вођење „марионетске“ владе, Димитријевић је посматрао у духу Кисинџерове формуле, која каже да је политика увек избор између мањег зла од два могућа. Тако, генерала Недића никако није видео као идеолошког „квислинга“, већ као невољног колаборационисту који прихвата нужно да би умањио зло.

Заправо, Димитријевић је покушао да нашој јавности, препуној чипованих предрасуда, рационално објасни разлоге Недићевог пристанка на историјску улогу, за коју је и сам генерал често говорио да је спорна. Недић 12. октобра 1941. године потписује речи: „Лако је дати живот за отаџбину, јер то боли секунд-два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја ‘издаја’.“ Историчар Димитријевић добро разуме философску и теолошку поруку коју овим речима преноси на нова српска покољења генерал Недић и схвата да је немогуће оцену његове историјске улоге структурално одвојити од „духа времена“ у коме је живео, као и од психолошке драме коју је носио у себи.

Димитријевић на Недићеву одлуку да 29. августа 1941. најзад прихвати место колаборационог премијера Србије, после неколико одбијања, првенствено гледа као на патриотски чин којим се поништава право на личну судбину када је отаџбина угрожена. Понекад благородне матице судбине од људи праве хероје због одлука које доносе, а понекад „комедијант случај“ због истих ствари од људи чини издајнике. Недић показује да познаје ову апсурдну једначину живота, да разуме ову неправедну законитост историје, али он између себе и Србије бира – отаџбину. Зато од самог почетка, од када је потврдно одговорио на захтев да преузме цивилну команду окупиране отаџбине, генерал Недић добро зна да је мртав човек: уплашен је једино да ли ће Србија преживети. Зато Бојан Димитријевић одлучује да пружи искрени и стручни допринос у процесу рехабилитације Милана Недића, јер овај историчар добро зна да нису постојали никакви идеолошки, лукративни или славољубиви мотиви код генерала да прихвати ову неславну улогу. Ову вишу димензију истине у којој супротност једној тачној тврдњи често може бити друга тачна тврдња – која је несхватљива многима који стварност виде кроз црно-бела сочива – заступа у јавним наступима Бојан Димитријевић.

Тако се 2015. године на Јавном сервису грађана Србије, у емисији коју води Оливера Ковачевић и која говори о историјској улози генерала Недића, овај „равногорски историчар“ јавно залаже за генералову рехабилитацију. У том тренутку, Димитријевић већ има иза себе објављену књигу о којој данас говоримо у овом штиву. Дакле, иза њега је бар неколико година научног истраживања ове тематике, због чега се може рећи да Бојан Димитријевић спада у неколико десетина српских грађана који потанко познају овај проблем. Они који су против рехабилитације Милана Недића – ако изузмемо леве идеолошке радикале – као главни аргумент износе чињеницу да је он ипак био окупациони сарадник.

Димитријевић је покушао да нашој јавности, препуној чипованих предрасуда, рационално објасни разлоге Недићевог пристанка на историјску улогу, за коју је и сам генерал често говорио да је спорна

Међутим, Бојан Димитријевић рачуна на ову логичну аргументацију против рехабилитације и упркос свему изводи закључак да је рехабилитација оправдана. Али не очекује „нож у леђа“ од стране његове, „жуте“ организације којој је лојалан 26 година. Члан је Демократске странке (ДС) још од пре њеног оснивања, односно од 15. јануара 1990. године. Искључен је из исте због залагања за рехабилитацију генерала Недића 15. јануара 2016. године, у дан, тачно 26 година касније. Пре тога, на Главном одбору ДС, оштро га критикује др Драгољуб Мићуновић, чија екипа касније покреће иницијативу за Бојаново искључење из странке. Вероватно да је професор Мићуновић као страначки симбол отпора према Брозовој диктатури, као и према култу личности „друга Тита“, последња особа код демократа за коју би Бојан Димитријевић претпоставио да може бити његов страначки џелат. И то само због јавно изнесених стручних ставова, поткрепљених низом научних чињеница! Бојан се брани Статутом ДС (у чијој изради је учествовао и професор Мићуновић) и који каже да „чланови ДС имају право на различито политичко мишљење“.

Узалуд, Извршни одбор ДС на челу са Гораном Ћирићем из Ниша и данашњом напредњачком песницом Радославом Милојичићем „Кеном“ избацује га из „жуте“ странке. Неки чланови овог страначког органа су по годинама млађи од Бојановог страначког стажа – што доказује приступница из 1990. коју им он даје на увид, али њихова задата улога нема поштовања према овом фактицитету. Могао је Бојан да каже шта год хоће, да изнесе још хиљаду нових доказа, да доведе све сведоке на овом свету – опет би био искључен. Његово „жуто“ предузеће није показало жељу да поцрвени због ове одлуке. На крају, ни савремена Србија није била другачија: републичко правосуђе је одбило да рехабилитује генерала Милана Недића, кога је српски народ због свега што је учинио за његове избегле кћери и синове прозвао „српска мајка“.

Победничка рехабилитација

Нису све рехабилитације у животу Бојана Димитријевића оставиле горак укус неуспеха. Био је један од кључних сведока одбране у процесу рехабилитације команданта „Горске гарде“ – Николе Калабића. Иако се Бојан Димитријевић као научни истраживач залаже у књигама и у јавним наступима за истинитост тврдње да је Никола Калабић одиграо издајничку улогу у процесу хватања ђенерала Драже Михаиловића, његова сведочења су одиграла важну улогу на више судских рочишта у случају Калабићеве рехабилитације. Посебно је важна ова чињеница у светлу сазнања да су историчари Бојан Димитријевић и Немања Девић написали заједничку књигу о животу Николе Калабића у којој су изнели тврдње о Калабићевој издаји, па су због ових тврдњи ушли у јавни сукоб са другим истраживачима који сматрају да је Калабићева издаја „чиста удбашка подметачина“.

Нису ни многи равногорски поклоници који цене и понекад митологизују команданта „Горске гарде“ остали равнодушни на Димитријевићеве (и Девићеве) ставове, било је и пуно прекомерних емотивних реакција. Али, Бојан Димитријевић је раздвојио чињенични од моралног карактера током доношења сопствених судова. Он пише: „Судска рехабилитација Николе Калабића посматра се одвојено од историјске рехабилитације, која се формира у складу са историјским чињеницама у којима је деловао.“

Зато је Бојан Димитријевић дао максимални допринос у процесу судске рехабилитације бившег команданта „Горске гарде“, сукобљавајући се на суду са ставовима тужилаштва наше државе, које је за главног сведока против рехабилитације довело хрватског историчара Милана Радановића! Овај хрватски држављанин је током јединог сведочења на којем је био присутан у суду у Ваљеву 16. маја 2022. године (Бојан Димитријевић је долазио четири пута) у свом исказу себе окарактерисао као „пропартизанског историчара“. Овиме је себе дисквалификовао као релевантног и неутралног сведока (односно истраживача) у овом конкретном случају, али за српско тужилаштво оваква искреност, која поништава објективност, није представљала никакав проблем. На страну што је међу свим историчарима и Радановићева стручност веома упитна: он иза себе скоро да нема озбиљних књига и пише са навијачких позиција. Чудне су и његове везе са немачким комунистима, које немачка држава плаћа да се преко њих одвија минимизирање немачке кривице из Другог светског рата.

У сваком случају, српска држава се на овом просецу држала „авнојевских“ принципа и гледала на ствари са југотитоистичких позиција. Бојан Димитријевић је заступао српско становиште, али са научним аргументима као потпором за рехабилитацију Николе Калабића, невезано за његово уверење о Калабићевој улози у хватању Драже Михаиловића. Димитријевић пише: „Чињеница да против Калабића није вођен никакав судски поступак и да је својом сарадњом са органима ‘Озне’ за Србију био већ неформално рехабилитован, сматрамо да у неком правном смислу ништа није спречавало рехабилитацију Николе Калабића. Посебно што је на крају и сам постао жртва и пострадао од комуниста – победника у грађанском рату у окупираној Србији и Југославији.“

Дух учмалих времена

Убрзо након издања књиге Војска Недићеве Србије, Бојан Димитријевић је на сопственом искуству осетио сву баналност духа постмодерних времена, које непрестано тоне у блато прозаичности и које је вечито гладно јефтиних а гламурозних спектакла. Присећа се времена с почетка деведесетих година прошлог века, када је као млад човек запамтио позитивну перцепцију јавности према генералу Недићу, упркос малом броју позитивних сазнања о његовој историјској улози. Како је време пролазило и како је тој истој српској јавности бивало све више чињеница доступно, тако је опадало интересовање за ову тематику.

У књизи, аутор Бојан Димитријевић објашњава ово стање: „Постоји више разлога за овакво слабо интересовање. Чињеница је да су Недићева влада и њени органи у ранијем политичком животу у историографији били дефинисани као колаборационистички, дакле потпуно негативни. Будући да се у савременој српској историографији научник често ‘политички’ изједначава с темом којом се бави, колеге из наше генерације, а још више млађи историчари, нерадо су се бавили овом темом… Тако су остали неистражени многи аспекти функционисања Недићеве владе и живота Србије под окупацијом“. Данас, када постоји много аргумената у прилог генерала Недића, сматра Димитријевић, данас се нико не интересује, а још мање удубљује у правилну оцену његове повесне роле. Уместо тога, завладала је нека банална инерција у јавном наративу око судбине Милана Недића, која је својом злокобном површношћу довела до тога да елита по Србији има углавном негативно мишљење о Недићевој историјској улози. Дакле, сасвим супротно од масе доступних чињеница које је обезбедила историјска наука на читање, и која несумњиво упућују читаоца да се радило о веома сложеном и деликатном времену, па због тога не може постојати „црна“ или „бела“ перцепција овог дела историје.

Међутим, закључује Димитријевић, таква правила не важе у српском народу који живи изван граница државе Србије: Република Српска, Црна Гора, остале југословенске државе и посебно дијаспора. На овим просторима постоји озбиљно интересовање за историјску мисију генерала Недића, као и за превредновање неких учитаних предрасуда. Можда зато што у овим просторима изван српске државе где живи српски народ на власти није југословенска елита као у држави Србији?!

Ово учмало стање у нашој јавности, наслоњено на идеолошку матрицу из времена Брозове владавине, Бојан Димитријевић описује у књизи следећим речима: „Последњих неколико година поново су оживели стереотипни погледи на Недићеву владу и њега самог. Настали углавном у новинарству, понекад и у политици, појачани су коментарима или тумачењима историчара који у својим библиографијама не бележе ни један научни рад из историје Србије у Другом светском рату. Ранијим оптужбама идеолошких историчара и јавности за колаборацију Недићеве владе и њега самог придодате су оптужбе за фашизам (супротстављен њиховом антифашизму), идејни утицај на данашњу тзв. екстремну десницу, клерофашисте, па чак и за учешће у холокаусту у Србији. Широко схваћен појам антифашизам постављен је као својеврсни критеријум истине. Језик осуда често је ближи стаљинистичкој ратној пропаганди него језику чињеница. О Недићу и његовој влади се у доста случајева не расправља и не расуђује, него им се само упућују оптужбе. Овакве оптужбе, што посебно забрињава, нису износиле ни послератне комунистичке власти које су судиле појединим актерима Недићеве владе. Оне су то, без сумње, могле да чине имајући у виду тоталитет последица своје ратне победе и неспорну власт у тадашњој Србији“.

Дакле, аутор Димитријевић се кроз садржај књиге не чуди много фалсификатима комунистичких власти око Недићевог случаја, јер је током каријере непрестано наилазио на сличне злоупотребе историјске науке. Разочаран је необјективношћу „идеолошких историчара“ који су своје радове ипак писали знатно након краја рата. Димитријевић заступа поглед на историјску грађу који би био само подлога „духа времена“ који се истражује, где историјска наука нужно представља подлогу за мозаик могуће истине. Он пише о трагичним временима у којима је генерал Недић невољно прихватио улогу председника марионетске владе: „Готово је невероватно да су каснији прокомунистички историчари и публицисти који су описивали овакво трагично стање, све поступке остатка српских власти означавали као акте колаборације. Поједини од њих, који су се посебно бавили тзв. квислинзима у Србији (М. Борковић, М. Стефановић и други), уопште не помињу катастрофално стање у другој половини априла 1941. године – разрушен Београд, хиљаде жртава бомбардовања, распад сваке организоване југословенске власти од врха до локалне средине, прилив реке избеглица из крајева ван Србије, преко 300.000 војних заробљеника, највећим делом Срба, који су тих дана сабирани и одвођени у Рајх.“

Међутим, ако Бојан Димитријевић некако може и да разуме идеолошки острашћену власт из прошлости и њихове „црвене“ историчаре, никако му није јасна данашња јавност које нема потребу да су удуби у ову веома осетљиву националну тематику. Као да савремена Србија не разуме да се историја понавља уз мутације, и као да је незрела да закључи да нема те светле будућности коју сања без детаљног преиспитивања и правилног вредновања прошлости. Вероватно да би и ситуација међу интелектуалном елитом Недићеве епохе, уз неке ситуационе измене, могла бити упоредива са данашњицом, уз подвучену констатацију да је Недићево време било тешко и трагично, а савремена ера банална и површна. Ратко Парежанин пише о интелектуалцима у Недићевој епохи, а Димитријевић преноси у књизи: „Знатан део интелектуалног света у окупираној Србији радио је испод жита, директно или индиректно за комунисте. Други део интелектуалаца држао се бедно, кукавички, опортунистички, тих се мало тицала судбина земље и народа. Најмањи део интелектуалаца отворено је наступао против комуниста и касније био у служби владе генерала Недића“.

Укратко о књизи

Да се разумемо на самом почетку, књига Војска Недићеве Србије није биографско штиво о животу Милана Недића, а још је мање његов идеолошки профил. Ово је књига управо о овоме како је и насловљена: стручна историјска литература о настанку и пропасти легалистике војске у окупираној Недићевој држави. И ова експертска, сувопарна и чињенична материја чини сигурно више од половине садржаја књиге, можда чак и три четвртине. Неспорно је да се ради о милитаристичком научном материјалу, препуном техничке идентификације, као и официјелних назива. Неспорно је да је Бојан Димитријевић овим први у историји заорао ову уско-стручну бразду, као и да је овај мукотрпан посао обавио крајње систематично и свеобухватно. Али та материја неће бити основни фокус у овом штиву, већ ће се интересовање „шуњати“ кроз половичне или четвртинске „остатке“ књиге које нису ускостручни, у намери да неопажено ухвати „дух Недићевих времена“, као и његову историјску истину. Пошто је књига писана хронолошки, уз строго поштовање свих научних стандарда и у ритму историографског времена, овај посао ће бити олакшан у намери де се некако „иза леђа“ сагледа лик генерала Недића. Дакле, иако у књизи, вољом аутора, нема много ни идеологије ни карактерологије, ипак се види довољно да се бар покрене питање моралне рехабилитације заборављеног генерала Милана Недића.

Књига Војска Недићеве Србије је подељена, поред уводног и закључног поглавља, у још шест хронолошки поређаних целина. Почиње од периода после априлског слома из 1941. године, а завршава се поразом Недићеве владе и војске, на самом крају Другог светског рата. Између тога, у хронолошком редоследу су описани почеци стварања Недићевих оружаних одреда, њихово учешће у сламању устанка, каснија реорганизација и активности, затим читава анатомија Недићеве војске и њено детаљно наоружање, њена нова симболика и традиција, па све до потпуног краха и изгона. Оно што је историјско и на основу чега би се могао нацртати повесни лик генерала Недића и вредносни суд о његовој улози, могло би се по Бојану Димитријевићу прецизно хронолошки поређати кроз неколико ратних година. У извођењу кључних закључака аутора о којима ће бити речи у завршном делу овог штива, он цитира и многе друге ауторе који су прецизно идентификовани у његовој књизи, а који у овом штиву неће бити на сваком месту посебно наведени.

Ова књига историчара Бојана Димитријевића показује како је оружана формација владе Милана Недића била сегментирана по моделу свих државних творевина. Постојали су чувари граница, чувари реда и поретка, тајне полиције, специјалне формације и мобилне добровољачке јединице за борбе на терену. Њихова основна улога је била одржавање унутрашњег реда, било да се ради о спречавању устанка, било да се ради о редовним активностима заштите грађанства и имовине. Наредбом пуковника Јонића од 7. јуна 1942. године у којој је објављено постојање „Српске оружане силе“, прецизирано је да се она састоји од „Српске државне страже“ (СДС), „Српске добровољачке команде“ (СДК) и „Четничке команде“. Са позиција најуже војне струке посебно је драгоцено поглавље у књизи „Анатомија војске Недићеве Србије“, које језиком бројки прецизно прати стање свих ових војних формација, као и њихове мутације.

На пример, читаоци могу да табеларно прате по свим окрузима у Србији тачан број официра и војника којима је располагао СДС. Рецимо, читамо и о преформирању СДК у корпус са пет батаљона са прецизним подацима о њиховим командама. Можемо да се упознамо са структуром и квалитетом наоружања снага Српске владе до танчина. Ова материја неће пуно занимати врсту хомо-историкуса, али ће за многе будуће стручне истраживаче бити драгоцена базична материја.

Недићев невољни пристанак

Након немачке окупације државе, долази до поделе југословенске монархије на више територијалних и државних целина. На подручју Србије, немачки окупациони органи увиђају потребу за формирањем оружаних формација за одржавање унутрашњег реда у земљи, па 6. маја 1941. обнављају снаге жандармерије. Међутим, већ после немачког напада 22. јуна исте године на Совјетски Савез, комунистичке формације крећу у напад на жандармеријске поставе и формације у нади да ће запалити ратни пламен који ће одвући део немачких војних снага са совјетског ратишта. Тако су се припадници српских органа реда нашли у другој половини 1941. године у врло незгодном положају: између оружаних напада од стране партизана инспирисаних класним мотивима и неповерења у спрези са ниподаштавањем, од стране немачке команде. Овај неодрживи положај доводи до распада техничког органа управе, названог „Савет комесара“.

Димитријевић пише: „Иницијатива за стварањем владе уместо комесаријата, на чијем челу би био генерал Недић, потекла је средином августа од комесара за обнову Смедерева и председника предратне партије Збор Димитрија Љотића… Према писању Станислава Кракова, ову идеју Љотић је изложио 18. августа, дан пошто су на Теразијама постављена вешала с петорицом обешених Срба“. У таквим околностима, после низа притисака долази до формирања владе. Недић одбија ову идеју у неколико наврата, али се притисци од стране многих родољуба само појачавају. Одлучује да посети немачког генерала Данкелмана, у чијој канцеларији види мапу расцепкане Србије, од стране непријатеља из суседства. Ова порука слама генерала Недића, који схвата каква може бити судбина његове вољене отаџбине ако се ситуација на терену по држави не смири. Он јасно поставља као примарни услов за његов пристанак немачку активност на престанку прогона српског живља у околним државама: Бугарској, Мађарској и Хрватској.

Бојан Димитријевић појашњава ово време: „Комунистичка историографија је често поједностављивала околности у којима је образована влада генерала Недића. Он ту дужност нити је желео нити хтео, већ је председник владе постао силом прилика и околности. Нико од угледних и водећих личности српског друштвеног и политичког живота није желео да се прихвати тог незахвалног места. Генерал Недић је пре ступања на дужност прецизирао део својих захтева Немцима, од којих су поједини прихваћени. Међу њима је било и појачавање контингента жандармерије, односно стварање посебних оружаних одреда. Сматрамо, као и Ратко Парежанин, да је колаборација стварањем владе генерала Недића била најтежи и најтрагичнији пример колаборације из нужде. Основна карактеристика те колаборације јесте да се она појављује као безусловна потреба да се спасе народ од уништења због сурових репресија немачког окупатора“.

Димитријевић заступа поглед на историјску грађу који би био само подлога „духа времена“ који се истражује, где историјска наука нужно представља подлогу за мозаик могуће истине

Ово закључно тумачење аутора књиге о историјским и психолошким околностима у којима је генерал Недић прихватио да формира марионетску владу биће угаони камен читаве ауторове архитектуре у пројектовању повесне улоге Милана Недића: не постоји у његовом случају идеологија квислинга. Његова колаборација је била из нужде и само због српског националног интереса. Аутор потврђује своја уверења и кроз цитат Станислава Кракова: „Тих десет дана, од 19. до 29. августа, донели су смртну пресуду Милану Недићу, коју је он потпуно свесно и вољно прихватио, омогућили су да и данас незналице или неваљалци газе и пљују по његовом светлом и мученом гробу, али су спасли стотине хиљада српских живота“. Краков подсећа да се Милан Недић прихватио ове тешке улоге да би спречио даљи покољ српске нејачи у околним државама, у време када се Слободан Јовановић оглашава из Лондона у име избегличке југословенске владе која захтева слогу међу југословенским народима. „Уместо крика за спасавање српског народа“, пише Краков, „из Лондона су се чула државно-правна разматрања као на некој свечаној академији…“

Недићева војска

Од самог почетка немачке окупације постоји неповерење једног дела немачке управе према идеји наоружавања српских формација, макар оне биле само за очување унутрашњег реда. Речи тадашњег Комесара народне привреде, инжењера Милосава Васиљевића, које говоре о немачком отпору према стварању српске војне силе наведене су у књизи: „Г. Милан Аћимовић је у том смислу разговарао са Немцима, али су они били веома неповерљиви и непрестано се плашили да би оружје, које би нама дали, отишло у шуму било Дражи, било комунистима“. Према немачким изворима, чак је и влада генерала Недића образована без претходне сагласности немачког команданта југоистока генерала Листа, који је представљао највишу окупациону адресу на Балкану. Идеја о формирању српске војне силе наилазила је на много отпора код генерала Листа, што показује да је постојала дихотомија у немачкој управи.

Димитријевић пише: „Немачки војни и војно-управни органи у Београду, притиснути српским устанком, чинили су кораке на које њихове више војне инстанце нису гледале с одобравањем“. Пошто је генерал Лист био на врху немачке хијерархије на балканском полуострву, његова јака скепса према формирању српске војне силе показује колико је ово било осетљиво питање за окупатора, али и колико је генерал Недић имао препрека за успостављање овог – макар и крњег – парчета суверенитета. Димитријевић каже: „Лист је исказао најјачу сумњу према самосталној употреби српске ‘полиције’, јер ‘Срби противу Срба лако падају под утицај’. Српске снаге, по мишљењу фелдмаршала Листа, треба употребљавати у оквиру јединица Команде Србије“. Очигледно да је Лист сматрао како свако јачање српских оружаних формација умањује окупаторски садржај српске државе.

Након што је преузео премијерску столицу, генерал Недић је ужурбано радио на формирању нових оружаних састава са српским кадровима, које би појачале већ постојећу жандармерију и полицију. Тако се већ 6. септембра на Бањици постројава осам одреда, названих „Српски оружани одреди“. Због даљег компликовања ситуације на терену широм Србије и немогућности постојећих формација да одговоре нагомиланим задацима, долази до формирања првих јединица „Српске добровољачке команде“. У својим књигама, Ђоко Слијепчевић је скенирао ситуацију у почетној фази формирања српских оружаних одреда: „Људство и жандармерије првих Недићевих оружаних одреда било је, у својој огромној већини, национално и свесно и родољубиво, али није било идеолошко-политички припремљено за борбу коју је требало да води. То је био добар војнички материјал, али идеолошки необрађен. Због тога су бројни од њих подлегли утицају и англофилске и комунистичке пропаганде, која је трубила да они, борећи се против побуњеника, сарађују са окупатором и врше националну издају“.

Бојан Димитријевић наглашава у књизи: „Највећи додељени број који идентификујемо код оружаних одреда јесте 22, а код добровољачких одреда – 12. После слома устанка Немци нису дозвољавали повећање броја ових одреда, нити њихова нова формирања. Како су формирани, оружани одреди су кретали на терен и хватали се укоштац с комунистичким устаницима“. У овом периоду Недићева влада увелико сарађује на истом задатку са четницима војводе Косте Пећанца, чији погледи на немачку окупацију су већ тада дијаметрално супротни од идеја Драгољуба Драже Михаиловића.

На самом почетку 1942. године, лично Адолф Хитлер 22. јануара издаје наређење о постављању генерал-лајтнанта Аугуста Мајснера као надлежног за територију Србије. Димитријевић пише: „Он је са својим особљем био потчињен команданту Србије, али је вршио послове који су спадали у надлежност рајхсфирера СС и шефа полиције у немачком Министарству унутрашњих послова. Тако се он поставио као некакав паралелан орган немачком војном команданту у Србији. Оно што је посебно важно за разумевање јесте чињеница да је овај високи чиновник немачке полиције добио право надзора и наређивања српским властима и полицији“. Од овог момента, па током читаве 1942. и 1943. године, окупација ће добити снажан лични печат Мајснерове владавине. По његовом нахођењу и по низу корака које је предузимао, овај период ће карактерисати сталне активности за лишавање или бар умањење Недићеве војне силе. Димитријевић каже, мислећи на Мајснера: „На све начине радио је да уништи све српске снаге. Снаге Српске четничке команде биле су му посебно на мети, јер је тврдио да између њих и снага Драже Михаиловића, односно ЈВуО, нема разлике“.

У даљем претумбавању српске оружане силе, Мајснер одлучује да ове војне снаге измести из ингеренција председника Српске владе и његовог министра унутрашњих послова, као и да их директно додели на контролу свом оданом човеку. Димитријевић пише: „Такву личност нашао је у новоуспостављеном шефу Српске државне безбедности и дотадашњем начелнику Управе града Београда, Драгом Јовановићу. Он је у своју надлежност добио Команду СДС, Одељење за државну заштиту и Одељење за јавну безбедност МУП, као и све државне полицијске структуре у Србији. Тако је Јовановић, иза кога је стајао генерал Мајснер, преузео стварну полицијску и оружану власт од министра Аћимовића, али и индиректно од генерала Недића“.

Овај период, који ће трајати све до Недићеве посете Трећем рајху у септембру 1943. године, биће обележен суровим сукобима између добровољаца („љотићевци“) са формацијама Драже Михаиловића, док ће многи од Недићевих припадника потајно пружати помоћ Дражиним равногорцима. Након Недићеве посете фиреру, услед директног договора са вођом Трећег рајха, долази до нове промене у војној хијерархији. Недић је успео да поврати команду над свим српским војним формацијама. Димитријевић каже: „Генерал Недић је тако од новембра 1943. преузео команду над свим српским оружаним одредима (Српска гарда, СДС, СДК, СГС). Тиме је коначно могао да смањи утицај генерала Мајснера и шефа СДБ Јовановића на оружане саставе владе. Недић је добио и одобрење да може повећати расположиве српске оружане снаге. У свему овоме, нови специјални представник немачког Министарства спољних послова за југоисток Херман Нојбахер одиграо је дискретну, али пресудну улогу“.

Долази до повећања оружаних снага у српским оружаним снагама, које почетком априла 1944. године досежу износ од скоро 30 хиљада под оружјем, што би било близу њиховог максималног броја. У овом периоду долази до слабљења сукоба између Недићевих владиних снага и Дражиних равногораца (односно ЈВуО), услед видљиве заједничке комунистичке претње. Бојан Димитријевић наглашава: „Ипак, очигледна доминација снага ЈВуО и Равногорског покрета у Србији почетком 1944. нарушавала је кредибилитет Недићеве владе“.