КОД ЛЕКАРА ИЛИ КОД ШАРЛАТАНА: РАЗГОВОР СА ПРОТОМ МАКСИМОМ ОБУХОВИМ О ОПАСНОСТИ ПСЕУДОМЕДИЦИНЕ
Разговарао: Никита Филатов
Приредио: Владимир Димитријевић
Арсенал свакојаких средстава која се данас нуде за оздрављење и лечење свега и свакога веома је разноврстан: „древни народни“ начини и „најновије разраде“ у виду свакојаких справица, чудо-пилула и пракси чишћења ауре и „буђења духовне силе“, уринотерапија и наелектрисана „жива“ вода, и тако даље, и томе слично. Зашто су понекад људи склони да више верују тим начинима и методама, а не лекарима из поликлиника и болница? И зашто псеудомедицина налази присталице и популаризаторе чак и у православном окружењу? Како је она повезана са окултизмом? У чему је опасно заношење алтернативном медицином? И шта треба знати да човек не би пао на удицу шарлатана? Са овим питањима смо се обратили протојереју Максиму Обухову, лекару по свом световном образовању.
– Сви ми знамо шта је општеприхваћена медицина: то су нама уобичајене поликлинике и болнице, лекари који користе научно утемељене методе лечења и лекове. Али, поред тога, данас су широкo распрострањени и други, алтернативни начини лечења болести, а они који их нуде и користе такође себе називају „лекарима“. Оче Максиме, који су знаци псеудомедицине?
– Већ много деценија медицина је доказна наука и све методике које се примењују при лечењу морају бити обавезно научно утемељене. А методе које научно нису доказане, или оне чија је неефикасност већ очигледна, сматрају се псеудомедицином. Постоји неколико знакова по којима се може разликовати псеудомедицина од истинске медицине. И први од њих је овај: ви ни у каквој литератури нећете наћи стварне доказе ефикасности тих метода, објективна истраживања тога како они лече болест и да ли уопште лече. Други знак је извесна свеобухватност: исцелитељи се прихватају да лече све. Са каквим год проблемом да им се обратите, они ће рећи: „Ми ћемо помоћи!“
И још један од најважнијих знакова који разликују псеудомедицину: мешање научних података са некаквим филозофским идејама, апстрактним појмовима, емоционалним поставкама. Таква је псеудонаучна каша, реторика, многословље, обиље термина чије је значење нејасно, некакви мутни изрази. Омиљени појам псеудомедицинских секти је „духовна енергија“. Њу називају различито: биопоље, прана, животна сила… То је нека нематеријална супстанца коју нико није видео, нити опипао. Нико не може да објасни шта је то, нико не може да докаже њено постојање и нико не може да га оповргне. Али је веома активно користе при лечењу. Медицина се од стране секти користи као замка. Људи долазе по исцељење, а завршавају у секти
– Употребили сте реч „секта“. А како су повезане секте и нетрадиционална медицина? И да ли су уопште повезане?
– И те како су повезане! Медицина се од стране секти користи као таква замка. Људи се занимају за здравље, долазе по исцељење, а доспевају у секту. Постоји читав низ псеудомедицинских секти – са елементима окултизма, мистике… Ето, барем истог оног учења о „духовној енергији“, загонетној и нејасној. Те секте нуде своје методе исцељења болести и оздрављења организма. А ко то не жели да буде здравији, снажнији, ко не жели да се исцели! И људи долазе у те секте. Мисле да долазе код целитеља, а заправо долазе у религијску или псеудорелигијску организацију.
– А које методе они користе? Како делују на људе?
– Ако уопштимо искуство рада свих псеудоисцелитељских култова и псеудомедицинских пракси, оно ће се свести на једно – на у XX веку измишљени метод плацеба, примену лека који то није. Ако узмемо, на пример, шећер, глукозу, креду, било шта, и почнемо да их дајемо болеснима, уверавајући да је то најбољи лек и да ће им помоћи, отприлике сваки трећи ће рећи: да, помогло му је. Сваки трећи! Штавише, човек заиста може имати осећај да му је лакше, да оздравља. А ако се при том користе и посебне психотехнике, технике сугестије, утицаја на свест човека, ефекат плацеба може бити појачан. Таквој психолошкој обради, по правилу, прибегавају сви псеудомедицински секташки култови. Они, пре него што нешто дају човеку или изведу неко дејство оним што, како они сматрају, помаже, обрађују његову свест: посебним терминима, „исцелитељским формулама“ или се нешто мора мрмљати, монотоно говорити… Човеку се даје гомила литературе коју он најпре мора да проучи, а тек онда да долази на тзв. терапије, и онда ће, како га убеђују, процедуре помоћи. И заиста, ефекат плацеба се покреће, код човека се привремено јавља осећај да му је постало боље.
– Познат је веома велики број случајева када је човек, дубоко заронивши у те праксе, заневши се сличним методaма, просто убијао самога себе!.. Зашто је псеудомедицина толико привлачна?
– Зашто човек који се занео псеудомедицином умире? Зато што губи време! Основна штета псеудомедицине управо је у томе што се губи драгоцено време за лечење болести. Човеку се даје плацебо у различитим паковањима – у виду „енергетисане“ воде, у виду некаквих биододатака, биорезонантних апарата, није битно. И код њега настаје илузија олакшања, чини му се да се лечи, али човек заправо губи време, болест наставља да се развија, а дијагноза се не поставља, лечење се не прописује.
А разлог привлачности псеудомедицине налази се у психи човека: њему се хоће чуда, хоће чаролију. То је оно „бићете као богови“. Хоће се неко „озарење“. И упркос чињеници да живимо у веку када се догађају задивљујућа научна открића, када човек може да лети у космос, када је овладао надзвучним брзинама, када се у медицини појавио велики број нових научно утемељених технологија, тражња за шаманима са бубњевима, за инкантацијама духова и „чаробним напицима“, на свакодневном нивоу је остала и људи иду тим „исцелитељима“.
– Као што су раније ишли код врачара?
– Да. Само што су раније људи веровали врачари, баби која одгони уроке, а сада људи имају псеудонаучну свест и верују у науку. И зато савремени „исцелитељи“ користе веома много квазинаучних термина. Уђите на било који њихов сајт, погледајте литературу – наћи ћете много тога: и биорезонансу, и таласе, и биопоље… Смисао је да се створи привид научности, зато што човек верује у науку.
– Рецимо да се неко мени близак занео таквом праксом, верује да ће се оздравити, да ће моћи да се излечи од својих болести о којима ја можда ни не знам. Како да се понашам према њему? Шта се може учинити да бих га уразумио?
– Пре свега, треба сазнати којим се методом он служи и прочитати о њему. Сви методи псеудомедицине и алтернативних пракси одавно су разобличени и оповргнути. Са тим демистификацијама треба да се упознате. Тих информација има прилично много на интернету, укључујући и православне сајтове. Осим тога, такве демистификације објављује и Комитет за псеудонауку.
А када разговарате са целитељима или читате њихове летке и сајтове, прво што треба да захтевате јесте доказ ефикасности методе утврђен по општеприхваћеним стандардима: двоструко слепи метод независних истраживања. Ако га нема – то је све, довиђења.
Ако вам причају о појединачним случајевима исцељења, будите обазриви: вама манипулишу
– Али они ће одговорити: ево фотографија, ево резултата, ево анализа…
– Запамтите: уз помоћ појединачних примера не може се ништа ни доказати ни оповргнути. То је познато још од времена Старе Грчке. Пojединачни случајеви исцељења, о којима вам почињу на надуго и нашироко да причају – ето, дошла нека тетка која је боловала од рака, ми смо јој привезали клему за руку, укључили апарат, и она је отишла срећна – нису докази. И ако вам описују појединачне примере, будите обазриви, зато што највероватније вама манипулишу. Доказна медицина заснива се на статистичким подацима. Да, сасвим је могуће да је некоме после тих манипулација постало лакше. Али то ништа не доказује. Разлози олакшања могу бити најразличитији. Такође будите обазриви када чујете апстрактна разматрања – о здрављу нешто уопштено, около-наоколо, округло па наћоше, нејасно о чему је реч.
– Невоља је у томе што су и међу црквеним људима веома популарне брошуре псеудоцелитеља. За тим књижицама буквално се „јури“, оне се предају из руке у руку… Зашто се и православни нађу под утицајем псеудомедицинских теорија и пракси?
– Код верујућих људи постоји заблуда да медицина треба да буде православна. И када се нешто представи у православном паковању, ми се преваримо. Да, оцрквљени људи живе вером, али не треба заборавити да су они људи и да, исто као и неверујући, могу бити изложени манипулацијама и обманама. А у православној земљи окултисти раде такав ребрендинг: прилагођавају своје методе православним традицијама, почињу да користе црквеним људима блиске термине, да бисмо ми њихове методе доживели као своје. Наравно, мене веома брине продирање таквих ствари у православно окружење. Ето, пре две–три године била је мода на методу Ксеније Кравченко. И то није једини случај. Нажалост, таквих псеудометода има прилично много.
А разлог због кога се све то показује популарним код православних исти је, о њему смо већ говорили: ефекат плацеба. Али ефекат сугестије треба појачати. А како га се може појачати ако хоћеш да своју „методу“ прошириш међу верујућима, члановима Православне Цркве? Тако што ћеш је прогласити „православном методом“, почети да делујеш у име Православне Цркве. И људи ће ти долазити са посебном вером, што ће многоструко појачати ефекат сугестије. Човек који се обратио том методу заиста ће осетити олакшање. А даље иде „ланчана реакција“, једном човеку је „помогло“, другом, трећем…
– Понекад људи страхују да себи признају да са њима нешто није у реду. И ето, уместо да иду код лекара, хватају се, као за сламку, за сличне методе у нади – можда ипак помогне.
– У прилог „мистичним исцелитељима“ иде и то што у нашој медицини заиста постоје проблеми. Нико то ни не крије. Не пружа се увек доступна неопходна медицинска помоћ. А ни старима лекари не посвећују довољно пажње, кажу им: „Шта хоћете?! Већ вам је 70 година. Године чине своје.“ Да би се дошло до лекара, треба чекати, а прилично је велики ред, и понекад треба недељама чекати само могућност да се човек пријави за пријем. Бива да људи немају новца за прописано лечење и лекове. Људи су разочарани у медицину. И један од начина зомбирања потенцијалних пацијената управо се и састоји у томе да целитељ или гуру псеудомедицине почиње да омаловажава наш систем здравствене заштите: „Тамо је све лоше, а наш метод је најбољи и најефикаснији. Тамо је фармацеутска мафија, та ‘хемија’ ће вас уништити, а наше је природно и добро.“
– Од распрострањених псеудомедицинских пракси које су данас у оптицају, које су најопасније?
– Рекао бих овако: најопасније су оне праксе које су продрле у званичну медицину и у Цркву. И то је, пре свега, биорезонантна дијагностика и биорезонантна терапија, и тзв. „квантна медицина“. То је безобразлук! Узима се галванометар, у сваку руку даје се по електрода, снима се електрични потенцијал и доносе се „закључци“ о здравственом стању човека, „поставља“ се дијагноза, одређује се „лечење“. То не подноси никакву критику. Одавно је доказано да је то метод варања и било је много разобличења. Штавише, они одређују све болести! И знате ли који је још један знак псеудомедицине? Брзина „припреме“ исцелитеља. Да би човек постао лекар, треба да се школује око десет година. А овде те за два месеца обуче, и ти са том справицом замењујеш вишеспратни дијагностички центар са свим специјалистима. Понављам још једном: то је опасно! Штавише, опасност није увек ни у самим методама, него у томе што оне продиру у званичну медицину. Човек долази код лекара у државну поликлинику и уместо пуновредне дијагностике и лечења добија сурогат.
– Али зар често и сами лекари не нуде да се окушају и такве методе лечења?
– Да, те методе чак добијају и одобрење званичног здравства.
– Вероватно ту постоји нека позадина?..
– Наравно! Сви псеудомедицински култови повезани су са остваривањем добити. Они који се баве биорезонантном дијагностиком имају пристојан приход. При том такав „лекар“ ни за шта не одговара. А лекари у поликлиникама и болницама одговорни су за живот пацијената. И, узгред, преоптерећени су послом…
Други проблем је оно што се продаје у црквеним продавницама. Понекад се сусрећеш са просто запањујућим стварима! На пример, када се у храму, у манастиру продаје… лек против рака. Биљни чај против рака дојке. Нећу да кажем где. Али бих волео да ме чују они који то продају. То не сме тако. Манастирска продавница нема дозволу за рад апотеке и не сме да продаје лековита средства.
– На тегли је баш тако и писало: „од рака“?
– Да. „Користи се код рака.“ Шта значи: „користи се код рака“? Зар је доказана ефикасност тог чаја? Али чак и да јесте доказана, он не сме да се продаје ван апотеке. Или, ево, ароматерапија: етерична уља и балзами. На бочицама са њима такође је написано да се користе при тим и тим болестима – и даље иде читав списак. И та етерична уља са таквим натписима такође се могу срести у црквеним продавницама. А болестан човек купује и верује да ће му помоћи, јер их је купио у храму. Али све што је написано на етикети није сасвим поуздано. Када удишете етерично уље, ви добијате естетско уживање. То је пријатно, леп мирис. Али излечити тешку болест уљем? Испада да поступамо некоректно. Надам се да ће се временом тај проблем решити. Обућари нису пекари, и обрнуто.
– Вероватно се за сва правацa алтернативне медицине не може употребити реч „псеудомедицина“? Постоје, ипак, и такви методи који се можда заснивају на другачијим начелима од званичне медицине, али су сасвим допустиви и омогућавају човеку да осети олакшање у болести, да отклони бол и друге озбиљне симптоме…
– Наравно, између медицине и псеудомедицине не постоји јасна граница. И сви нови методи су у своје време изазивали сумње и нису увек одмах давали позитивне резултате, а понекад је при њиховом испробавању било и озбиљних неуспеха, као, на пример, при првим покушајима трансфузије крви. Људи су умирали када им је била трансфундована крв другог човека: лекари тада нису знали да постоје различите крвне групе. Хтели су чак и да забране трансфузију крви као такву. Али су даља истраживања показала да јетрансфузија могућа, међутим да је веома сложена ствар. Навешћу и други пример – учење о мијазмама, којим су објашњавали преношење инфекције пре него што су се појавили довољно снажни микроскопи. Људи су видели да се болест преноси дисањем и мислили су да је изазива нека загонетна супстанца. Али када се повећала резолуција микроскопа, појавила се микробиолошка теорија и „учење о мијазмама“ било је заборављено. Научно знање се стално мења. Ми не поседујемо истину у последњој инстанци.
– Већ сте говорили о томе да се окултне праксе користе у алтернативној медицини. Какве опасности вребају оне који им се обраћају?
– Осим опасности за тело постоји и опасност за душу, зато што, подвлачим, већина псеудомедицинских пракси представља врата у окултизам. Ми долазимо, наизглед, на неку медицинску процедуру, користимо неки препарат, али се на тај начин наша свест обрађује. Окултизму је у области псеудомедицине крајње комфорно. А магија је штетна за душу. А када је човек у стању стреса, зато што је забринут за своје здравље, он веома лако прелази на то да почиње да практикује магију. Улази у та учења, почиње да се прожима духом окултизма, почиње да живи мислећи о биопољима, уврачаности, звездама и сазвежђима… Његова свест се мења, сав његов живот сада је подређен томе. И као резултат он одлази од Бога.
– Реците, о чему увек треба имати на уму када нам нуде неки нови начин лечења?
– Пре свега, треба гледати како и чиме се доказује ефикасност те методе, како се образлажу начела на којима се она заснива. Свака метода мора имати доказну базу! Треба се посаветовати и са људима којима верујете, који вас сигурно неће преварити. Не устручавајте се да питате! Тражите информације. Тражите критичке примедбе о тим методама.
