Ко је био Исо Махмутовић чији су син и унуци посјетили прекјуче Храм у Бару

Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, као и капелицу Светог Петра Ловћенског Тајновидца која се налази у порти Саборног храма,  прије два дана су посјетили Ћазим Махмутовић, и његови синови Ирфан и Ерван.

Ћазим је син покојног Иса Махмутовића, који је одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе.

За овај људски и витешки поступак, блаженопочивши Митрополит Црногорско-приморски Г.Амфилохије је постхумно одликовао покојног Иса Махмутовића Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца. Ово високо одликовање је уручено Исовом сину Ћазиму, приликом освећења црквице-копије Ловћенске капеле, која је саграђена у порти барског Саборног храма, у мају 2017.године.

Уважене госте је примио архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

Ко је био витешки Исо?

Не знајући куда га воде на посао локални Мештровићеви руководиоци, Исо Махмутовић је видевши врх Ловћена изговорио речи: „Ја нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство!“, напустивши „радове“.

Крајем јуна 1972. године када су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“. Живковић је радницима објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела. Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Космета, из Крајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:

„Ја то нећу да радим!“

На питање изненађеног и пренераженог Живковића зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

Живковић није одустајао већ је покушавао да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом мјесту био подигнут много већи и љепши – да то, уосталом, није његова светиња:

„Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!“

„А ако је то наређење и ако због тога можеш добити отказ с посла?,“ покушао је Живковић и да припријети и тако уразуми одлучног бркајлију.

„Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам,“ рекао он а са њим се солидарисали и готово сви остали радници.

Човјек све то, још одлучније и убједљивије, поновио и сјутрадан кад је на Иванова корита банула екипа инспектора Службе државне безбједности да испита да то није каква завјера и организација оних који су годинама на све начине покушавали да спријече рушење капеле и кршење предсмртног аманета славног, прерано преминулог црногорског владара.

О његовом човјечном дјелу написао је српски гуслар Сава Станишић пјесму:

Ја сам човјек који прст образа има,
вјерујем да Алах са неба ме гледа,
и не могу каљат име пред људима,
Част и вјера Божија гријешити ми не да.
И не могу руку да подигнем своју,
на светињу српску што пред нама стоји,
ја поштујем вјеру, и туђу и моју,
тешко оном ко се од Бога не боји!
Ви удрите само, другови нељуди,
а ја ојдох дому, ка чељади миле,
Бог свачија дјела за живота суди,
и мени и вама, стријеле ве убиле!
То им каза у брк, ка шта човјек чини,
и ућефи један дим дувана приде,
не хтједе да грех рад пара учини,
но поносно Исо низ Ловћен отиде…“

Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је Иса Махмутовића постхумно одликовао медаљом са ликом Његоша. Одликовање је уручено његовом сину Ћазиму, на недавном освећењу цркве Св. Петра Ловћенског Тајновидца у Бару.

„Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе,“ рекао је тада митрополит Амфилохије.