Ко и зашто трасира везу Ријад – Сарајево

Када се прије десетак година почело говорити да је Сарајево постало муслимански град, поента је била у томе да у њему више нема ни Срба ни Хрвата сем на нивоу статистичке грешке. Сарајлијама – Бошњацима то није много сметало. Чак су тврдили да је Сарајево упркос томе и даље задржало мултиетнички дух. Данас је, међутим, у њему релативно све мање и самих Бошњака. Прво је Сарајево преплавио талас турских банкара, бизнисмена, сластичара, професора, студената, зетова и снаха, и то је босанским муслиманима јако годило. Вратило се „пусто Турско“ за чим су генерацијама туговали преци данашњих Бошњака. Давутоглу је већ при првом доласку у Сарајеву најавио да је Османска империја била једна успјешна прича коју ваља поновити. Ердоган га је допунио открићем да му је рахметли Изетбеговић оставио у аманет и Бошњаке и Босну. А реис-ефендија емеритус Мустафа Церић је на ово медење узвратио ријечима: „Турска је наша матица“, очито несвјетан да је тиме оповргао омиљену бајку са стећака о „добрим Бошњанима“ као својим прадједовима, те да је бошњачки народ прогласио за турску дијаспору.

Та турско-бошњачка идила била је подржана са Запада објашњењем да ће Турска, као секуларна држава умјереног ислама и са европским амбицијама, спријечити радикализацију бошњачких муслимана коју подстичу шиити и вехабије. Изненада су те изјаве љубави обострано утихнуле, и то баш вријеме када су захладили односи Анкара–Вашингтон, а Ердоган обновио преговоре са Путином о изградњи нуклеарне електране и турског гасног тока. Истовремено, БиХ, односно Федерацију, односно Сарајевски кантон запљуснуо је други талас са Оријента.

Али то нису Сиријци, Ирачани, Авганистанци и други мигранти који преко Балкана бјеже од рата и биједе у богату Њемачку, него напротив хипербогати шеици из Саудијске Арабије. На периферији Сарајева купују огромне парцеле приватног и државног земљишта и граде велелепна насеља око природних или вјештачких језера у близини врела ријеке Босне. „У Босни су никли арапски градови у срцу Европе“ – пише Лаура Моват у Дејли експресу од 26. октобра, а текст је илустрован хеликоптерским снимцима зелене долине прошаране потоцима и окружене босанским планинама које су морале очарати потомке бедуина. Наравно, чланак намеће питање откуд Арапи у Босни, па и потпитање да ли су Саудијци – најважнији и најлојалнији амерички савезници на Блиском истоку, могли тек тако да масовно и фокусирано одријеше кесе у подручју које важи за крајње ризично за инвестиције.

Можда наша сумњичавост ипак звучи пристрасно. Није ли својевремено било исто са инвазијом руских тајкуна на црногорско приморје, а не сјећам се да се због тога неко овдје забринуто упитао о политичкој позадини тог великог бизниса. Напротив, Црногорци и Срби су са задовољством продавали плацеве и викендице по вишеструко вишим цијенама, а то је индиректно не мање подигло цијене некретнина у Београду. Не купују ли и њемачки мултимилионери по јефтино грчка острва да би власт у Атини закрпила буџет. Није ли, најзад, арапски шеик онај који спушта Београд на воду. Али, боже мој, то се зове глобализација.

У Сарајеву, међутим, бошњачка јавност негодује што странци купују огромне комплексе у најатрактивнијој зони унутар оних 26 одсто БиХ колико обухватају кантони са муслиманском већином и граде велелепна насеља у која локално становништво има приступ једино као послуга. Проблем је медијски отворио академик Есад Дураковић, угледни оријенталиста, у чију љубав према исламу не треба сумњати. Уз много искрених извињења и ограда да наравно нема ништа против толиког прилива браће по вјери из професионално му блиског Блиског истока, али да постоји проблем у контексту. Испоставило се да је тај контекст једино то што ће „додиковци“ у РС добити аргумент да бошњачку Босну зову „џамахиријом“, а Сарајево – „Техераном“.

Емисија ТВБиХ „Поштено“ окупила је ономад у студију групу стручњака, а новинарка је започела разговор питањем зашто се сви нешто извињавају, устручавају, ограђују, околише и избјегавају да проговоре о том новом феномену. Саговорници су се мучили и љутили, али нису знали да одговоре да ли постоји проблем и у чему је. По једном од најелоквентнијих, све се своди на проблем реципроцитета, односно на то што и грађани БиХ немају узвратно право да купују земљиште у Саудијској Арабији. Као да имућни Бошнаци цркоше да купе дунум суве пустиње и као да оно што вриједи већ одавно нису подијелили краљевска породица Сауда и амерички нафташи. Чак преуважени Мухамед –Туњо Филиповић није отишао даље од објашњења да се „Арапи тешко прилагођавају локалној култури“ и да је „Бошњацима ионако тијесно јер су из цијеле БиХ сатјерани у неколико кантона, док се Срби башкаре на пола државе“, али ни он није пропустио да каже да се „као муслиман радује што у Босну стижу браћа муслимани ма одакле год да су“. На крају емисије, сви су се сложили да је главни проблем што власт упорно ћути и нема ни о чему никакав политички став.

Јесте да њихова власт ћути, али индикативно је да нико од бошњачких интелектуалаца није успоставио више него очигледну везу између у Босну надолазећих саудијских шеика и у њој све активнијих и бројнијих вехабија које финансира краљевска породица Сауда како би успоставила нови калифат у Ријаду. Наравно, као што нису сви муслимани терористи, тако то сигурно нису ни све вехабије. Али, чињеница је да када се данас говори о тероризму, то се првенствено односи на исламски тероризам. Када се пак код нас говори о вехабијама, онда то асоцира на изоловане комуне у Бочињи и Маочи, на кампове за терористичку обуку у планинским забитима, на илегалне центре за регрутацију добровољаца Исламске државе, за милитантне повратнике са фронтова у Сирији, Ираку, Либији који су инфлитрирани у колоне миграната.

Подсјетимо се да је Ал Каида настала у америчкој режији као инструмент рушења просовјетске власти у Авганистану и да су муџахедини стигли током рата у БиХ у пакету са наоружањем као илегална подршка САД муслиманској страни. Касније им се Осама бин Ладен отео као злодух из боце, али послије спектакуларног напада на Свјетски трговински центар у Њујорку, глобални рат против исламског тероризма свео се на рушење секуларних режима на Блиском истоку и на неуставно јачање унутрашње безбиједности. Зато је Ал Каида растурена на низ фракција, попут Ал Нусре, ИСИЛ-а и сл. над којима је поново успостављена америчка контрола, а исламски интербригадисти појављују се у свим земљама арапског прољећа, које већ, према потреби, оружјем, новцем и логистиком помјерају из Ирака у Сирију и из Сирије у Либију. Истурене групе изводе диверзије по Европи – у Лондону, Мадриду, Паризу, Бриселу. Исламски терористи су тешко ухватљиви зато што имају флексибилну организацију: дјелују и у фронтовским борбама, и у мањим групама и као појединци, релативно самостално и уз лабаву глобалну координацију.

Да вехабије БиХ имају директне везе са исламским тероризмом, свједоче пасоши, кретање и поријекло муниције убијених терориста, и о томе се много пише у њемачкој, француској и белгијској штампи. У америчкој, међутим, ни напад вехабије Мевлуда Јашаревића на амбасаду САД у Сарајеву није окарактерисан као акт исламског тероризма. Није онда чудо што је Бакир Изетбеговић, поводом терористичког акта у Бугојну, гдје се поново појављују вехабије, рекао да су ти људи, стационирани у комунама у Бочињи и Маочи, са трофртаљкама, брадицама и капицама, нека врста муслиманских хипика, а за више мандата реиса Мустафе Церића ИВЗ се никада није оградила од вехабијских активности. Изгледало је да је под притиском серије напада исламских терориста у више земаља ЕУ владајућа СДА одлучила да нешто предузме, а онда је врућ кромпир пребацила ИВЗ-у. Актуелни реисефендија Хуснија Кавазовић акцију је закукуљио званичним захтјевом свим параџематима, тј. исламским групама које дјелују изван оквира ИВЗ-а да се или укључе или самоукину. А пошто му се готово нико није одазвао, он је кромпир пребацио на државне институције, односно на федерално тужилаштво, које се до сада није огласило. Тако је ствар практично заборављена.

Холбрук је рекао за муџахедине у Босни: „Мислили смо да су то борци за слободу, а послије се испоставило да је то Ал Каида“. Истом Холбруку се у почетку чинило да је ОВК на Косову терористичка организација, а онда су смислили да је то ипак Ослободилачка војска Косова, па је он, сјећамо се фотографије, дошао у њихов илегални штаб на КиМ, изуо ципеле, прекрстио ноге и понудио им савезништво у борби за сецесију од Србије. Вјероватно им се сада опет чини да не само да не треба дирати у вехабијске расаднике исламских терориста у Босни него и да их чак треба ојачати досељавањем представника елите будућег калифата из Ријада.

И није чудно што бошњачка власт ћути, а бошњачки академици не знају шта да кажу даље од тога да би контекст могао да злоуптријеби Додик, и да је њима ионако тијесно у кантонима, а да се Срби башкаре у пола БиХ. Они, такође, знају да им је срце на Блиском истоку, а да протекторат над Босном контролишу са далеког Запада, који се код куће бори против тероризма, али га и користи у преобликовању Блиског истока, и у зауздавању Русије у Чеченији, а када затреба и да притисне Европу.

Можда је то најбоље формулисала Медлин Обрајт у вријеме када су САД биле на врхунцу моћи: „Америка је изузетна нација, она има право и да бомбардује, она има мисију да предводи читав свијет, а осталима преостаје да је слиједе и труде се да препознају и схвате њене намјере и планове.“ Оно што властима и народу у Републици Српској није тешко ни да препознају ни да схвате, јесте да се у БиХ населио значајан контингент саудијскo арапске елите новца и моћи, која је и до сада врбовала и индоктринирала муслиманску сиротињу и финансирала вехабијски покрет, који је, према ријечима Лауре Моват, „ултраконзервативна и најагресивнија фракција сунитског ислама“. Потенцијални исламски терористи су за ситно покуповали напуштена српска села и узурпирали запуштене планинске забити, а њихова богата политичка и вјерска елита купила најексклузивније просторе у бошњачким дијеловима Босне и направила своје забране.

Одмах послије рата на Добрињи, у ширем центру Сарајева, саграђен је импозантан вехабијски исламски комплекс „Краљ Фахд“, који је изградила и опремила Саудијска Арабија. По локацији и волуминозности може се мјерити само са новом зградом америчке амбасаде, као и по томе што такође ужива екстратериторијалност, на коју иначе имају право само дипломатска представништва. И све се то догађа на свега десетак километара од ентитетске границе, која не само да није заштићена него није ни видно означена. На путевима који је сијеку још и пише: „Добро дошли у Републику Српску“. Стручњаци кажу да Српска има изузетно стручну и опремљену службу безбједности, али да ли је то довољна одбрана од два упоредна пројекта глобализације – америчког и исламског, који се конкурентски сукобљавају али и међусобно сарађују против трећих, међу које спада и РС и то још од грађанског рата у БиХ. Имамо ту још и ЕУ која све мање зна и шта ће са собом, а поготово са нама. И, најзад, ту је Русија, која се од доласка Путина потврдила као једини велики савезник на кога се можемо ослонити. Да ли је то и довољна гаранција или нас, како нам пријете САД, ставља на „линију ватре“ у обновљеном хладном рату који се убрзано загријава?

*Излагање на РЕГИОНАЛНОМ БЕЗБЕДНОСНО-ПОЛИТИЧКОМ ФОРУМУ: „АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ, НОВИ ИЗАЗОВИ И ПРЕТЊЕ У БЕЗБЕДНОСНОЈ СФЕРИ БАЛКАНСКОГ РЕГИОНА“, 5. новембра 2016. у Медија центру у Београду

Тагови: Ненад Кецмановић