КЛАЛИ СУ ИХ И УБИЈАЛИ, ПА ЗАБЕТОНИРАЛИ ЈАМЕ СА ЊИХОВИМ ТЕЛИМА: Обележје страдалима које предлаже Бењамина Карић је – споменик срамоте

ТАДА је Зијо Кубат узео нож, који је увек носио са собом, и заклао Васила Лаврива тако што му је пререзао гркљан.

Туцаковић Есад узео је нож са оштрицом дужине око 40 центиметара, који се звао „граната“, и ножем заклао Ану Лаврив, одсекао јој главу од тела и гурнуо тело у провалију. Сеферовић Самир, Тенџо Омер и Алибашић Асиф били су сведоци тих убистава, али о злочину нису обавестили тела тужилаштва.

Ово је део оптужнице прочитане на наводном суђењу Алијиним џелатима за злочине над комшијама Србима у Сарајеву на Казанима још априла ратне 1994.

Одговарајући на оптужницу, Асиф Алибашић, окривљен за прикривање, био је искрен: „Тачно је да сам знао за ово кривично дело и нисам га пријавио, али цели град, Врховна команда и министар унутрашњих послова знали су за злочине 10. брдске бригаде.“

И две деценије након страшних злочина на Миљацки и убиства 2.980 српских цивила, на ред је дошао тендер за споменик „невиним цивилима“, жртвама Сарајева баш на Казанима. Идејно решење споменика без натписа о жртвама у канцеларији градоначелнице Бењамине Карић очекује се до 18. јуна.

„Постамент“ за овакав споменик постављен је пре неку годину, када су градске власти забетонирале јаме у којима је требало да се настави ексхумације жртава, Срба. „Шалунг“ таквог срамотног обележја направљен је у Сарајеву 2007, када су злочинци, 14 муслиманских војника, после процеса дугог 14 година, осуђени на 37 година робије, а да заправо нико није издржао казну.

Бењамина Карић је историчар. Докторирала је на страдању Сефарда на Миљацки. Зна да на првој надгробној плочи чувеног Јеврејског гробља у Сарајеву пише: „Самуел Барух, 1630-1650. Надгробни камен праведника.“ И јасно се наводи ко су жртве и ком народу припадају.

Зато је њена идеја о тендеру – споменик срамоте!