КИЗИ, БИТНИЦИ И ДОСТОЈЕВСКИ

Почео је да ради као болничар у психијатријској болници и изашао са заплетом за бестселер. Поводом 90. рођендана Кена Кизија и поновног емитовања филма „Лет изнад кукавичјег гнезда“, који је добио Оскара, размишља млади руски филозоф НИКИТА СЈУНДЈУКОВ:

„Али ја сам ипак покушао, дођавола. Барем сам покушао.“

Ова култна мекмарфијева фраза изванредно подсећа на речи Достојевског из „Човека из подземља“:

„Наравно, нећу пробити челом [камени] зид ако заиста немам снаге за то, али се нећу помирити са тим само зато што је ту камени зид, а ја немам снаге.“

Мекмарфи је херој америчког новоталасног филма; „човек из подземља“ – параноична фигура генија руског реализма. Шта би они могли имати заједничко? Да ли себи дозвољавамо превише слободе у тумачењу сличности на основу две случајне фразе?

Роман Кена Кизија, на којем је филм заснован, култни је класик бит књижевности. Сама реч потиче од глагола „beat“ – то јест сломљен, поражен или расцепљен. Битници су били изопштеници и губитници, млади људи који нису успели да се уклопе у устаљену структуру друштва. Али истовремено, према речима другог певача бит генерације, Џека Керуака, „Битник – значи блажени, то значи да у теби куца срце.“

Николсонов лик, Мекмарфи, сјајан је представник бит покрета. Његова мотивација је двострука. Он схвата да је његова ствар изгубљена – сломљен је, завршио је у лудници. Даље нема куд, свака његова реч и сваки поступак биће виђени као лудост губитника. Истовремено, позиција лудака Мекмарфија потпуно ослобађа: пошто нема никога да те позове на одговорност, нико те не може спречити да наставиш своју на пропаст осуђену борбу.

То и јесте оно што битника Мекмарфија приближава „андерграунд“ јунацима Достојевског. Достижући крајњи степен очаја, они изненада схватају да су апсолутно слободни. Препознати као луди изопштеници, питају се: „Зашто сав тај здрав разум једноставно не разбити ногом у прах, са јединим циљем да све те логаритме пошаљемо дођавола и дозволимо себи да поново живимо по сопственој глупој вољи!“

Сама чињеница постојања „глупе воље“, која је, упркос свој својој глупости, способна да сруши све препреке, од зидова лудница до општеприхваћених математичких закона, јесте – по Достојевском – мистерија човека. Зар то није била иста она глупа, непромишљена воља о којој је размишљао и Мекмарфи, са блаженим осмехом на лицу уснувши пред отвореним прозором луднице, и пропустивши прилику да побегне? „Дођавола, ипак сам покушао.“

(Академия журнала «Фома»; превео Ж. Никчевић)