Кит Кларенберг: Ко је саботирао преговоре о миру у Украјини?

Форин аферс је 16. априла објавио истраживачки чланак који форензички прецизно бележи детаље како је у мају 2022. године Кијев свега један потпис делио од мировног договора са Русијом „који би окончао рат и обезбедио Украјини мултилатералне безбедносне гаранције”. Овај споразум су, међутим, потопиле западне силе. Чланак који је објављен у часопису приписује неуспех преговара „бројним разлозима” – иако је недвосмислено јасно да је највећи кривац британски премијер Борис Џонсон који је украјинском председнику Владимиру Зеленском понудио најбољи од свих бланко чекова да настави борбу.

Током две године намножило се тврдњи и контратврдњи о овим мировним разговорима, који су покренути скоро одмах пошто је рат отпочео, као и око тога због чега су пропали. Независни новинари и истраживачи, Кремљ и неки страни званичници који су били укључени, указивали су да је повољан споразум био надохват руке, само да би га током 11 часова потопили западни чиниоци. Насупрот томе, Кијев, његове присталице и посредни спонзори су одлучно негирали да је било која страна уопште озбиљно схватала ове преговоре, док су истовремено тврдили како су услови Москве били потпуно неприхватљиви.

Форин аферс је сада потврдио оно што су антиимперијалисти стално истицали. Пријатељски мир могао је бити постигнут у Украјини у најранијим фазама посредничког рата, под условима који одговарају обема странама. Западне силе, које су саботирале преговоре како би ослабиле Русију, све време су ово знале. Ипак, оне су ову неугодну чињеницу свесно прикривале све до овог тренутка, када у рату не може бити другог победника осим Москве.

Ипак, располагати истинитим наводима потврђеним у Форин аферсу – елитном америчком часопису који објављује ноторни и веома утицајни Савет са спољне односе (Council on Foreign Relations) – је веома значајно и претња коју представља по успостављени наратив је врло очигледна. Неколико сати након објављивања, пољски тинк тенк оперативац Даниел Шелиговски објавио је на друштвеној мрежи Екс (некадашњи Твитер) безвредно опширно преиспитивање целокупног садржаја истраживачког чланка, чиме је настојао да оснажи давно успостављени западни наратив да преговори ни у једном тренутку нису могли да успеју, због непопустљивости Кремља и украјинске одлучности након суочавања са индустријским опсегом руских ратних злочина.

Тек се могу очекивати овакве критике. Поврх свега, чланак у Форин аферсу је поставио бројна проблематична питања о рату преко посредника. Посебно зашто се и даље води уз неодрживу људску и финансијску цену за Кијев и његове спољне подржаваоце. Истраживање такође потврђује да западне владе, које су гурнуле Украјину у сукоб са суседом и историјским савезником, нису биле спремне да помогну овој земљи, у случају да Русија одговори на њихове провокације.

Велики уступци

Форин аферс је засновао своје истраживање на бројним „нацртима споразума размењених између две стране, који садрже поједине детаље о којима раније није било извештавано”, и интервјуима „са неколико учесника у разговорима као и са званичницима који су у то време службовали у кључним западним владама”. Пружа врло детаљан хронолошки приказ догађаја, „од почетка инвазије до краја маја када су разговори доживели колапс”.

Пре тога, Владимир Путин и Зеленски су, како се наводи, „све изненадили својом узајамном спремношћу да размотре далекосежне уступке како би окончали рат”. То је подразумевало и мирно разрешење „њиховог спора о Криму током наредних 10 до 15 година”. Разговори су почели четири дана од почетка инвазије у Белорусији, где је улогу посредника играо белоруски председник Александар Лукашенко.

Путин је именовао преговарачки тим који је предводио Владимир Медински, виши саветник руског председника који је раније служио као министар културе. Са њим су у тиму заједно били заменици министара одбране и спољних послова, међу другим учесницима. Кијев је послао Давида Арамхамиу, скупштинског предводника политичке странке Владимира Зеленског, министар одбране Алексија Резњикова и председниковог саветника Микаила Подољака као и друге више званичнике. Укључени актери јасно наглашавају да су обе стране озбиљно схватиле преговоре.

До треће рунде разговора, нацрти мировног споразума почели су да циркулишу. Већи број нацрта формулисан је наредних недеља, а две стране су настојале да превазиђу „суштинска размимоилажења”, разрађујући детаље у личним сусретима у различитим страним државама као и путем видео конференција уз помоћ апликације Зум. Укратко, Кијев би прихватио различита ограничења на бројност својих оружаних снага, на домет ракетних система смештених на својој територији, као и на број тенкова и оклопних возила којима би могао да располаже.

Пошто би били осигурани руски „основни безбедносни интереси”, Кијев би био слободан да остварује чланство у ЕУ и да уговара „безбедносне гаранције које би обавезале друге државе да се придруже одбрани Украјине уколико је Русија поново нападне у будућности”. Оно што је најважније, Украјина би спровела споразуме из Минска, „одустала би од својих аспирација на прикључење НАТО и никада не би прихватила НАТО снаге на својој територији”, прихватајући перманентну неутралност.

Ове гаранције могле су да обухвате „наметање зоне забране летења, снабдевање оружјем или директно интервенисање оружаним снагама гарантне силе” – „обавезе… које су изложене далеко прецизније него у Петом члану уговора о НАТО”, запажа се у чланку у Форин аферсу. Часопис указује да је ова компонента отежавала преговоре, због „опрезности западних колега [Кијева] према ризицима које би овакве гаранције носиле”. „Кијевски западни партнери оклевали су да буду увучени у преговоре са Русијом, посебно онакве какви би им наметнуле обавезе да осигурају украјинску сигурност”.

Џонсонова посета Кијеву

У чланку у Форин аферсу забележено је да је Нафтали Бенет, израелски премијер у време када су текли разговори, који је био „посредник између две стране”, рекао да је  „покушавао да разувери Зеленског од потпуног застоја због усредсређености о питању безбедносних гаранција”. Објаснио је: „Постоји виц о момку који покушава да прода рог за свећу” […] Рекао сам: ‘Америка ће вам дати гаранције? Она ће се обавезати да за неколико година, уколико Русија нешто прекрши, пошаље војнике? Након напуштања Авганистана и свега осталог? Володимире, то се неће десити’”.

Наравно, неколико украјинских „западних патрона” послало је војнике да помогну у посредничком рату – у овоме је најистакнутији улогу играла Велика Британија, која је у јануару потписала опсежни „споразум о безбедносној сарадњи” са Кијевом. Чланак у Форин аферсу бележи посету Бориса Џонсона Украјини у априлу 2022. године и како је потом украјински преговарач Давид Аракхамиа тврдио да је тадашњи премијер „рекао да ништа нећемо потписати… и да би требало само да наставимо да се боримо”.

У чланку се бележи да је „већ 30. марта (2022.) Џонсон није био склион да се определи за дипломатско решење, наводећи да би ‘требало да појачамо санкције и притиске све док и последњи [Путинов] војник не напусти Украјину’”. Он је пристигао у Кијев 9. априла, као „први страни лидер који је посетио град након што су се Руси повукли из околине престонице”. Џонсон је наводно тада рекао Зеленском: „Било какав договор са Путином био би прилично лош… и представљао би за њега некакву победу. Уколико му било шта дате, он ће то задржати, сместити у сламарицу, и онда се припремити за наредни напад”.

Ипак, у чланку у Форин аферсу умањује се значај Џонсонове интервенције, и тврди се да су оптужбе како је британски премијер саботирао преговоре „Путинов манипулативни медијски спин”. Како би поткрепили ове тврдње, аутори чланка бележе да су и после московског повлачења са северног фронта без обзира на „ужасавајуће откриће злочина које су руске снаге починиле у кијевским предграђима Бучи и Ирпину” разговори настављени. „Две стране наставиле су да даноноћно раде на споразуму који је требало да потпишу Путин и Зеленски током самита планираног за не тако далеку будућност.”

„Стране су активно размењивале нацрте једна са другом и, изгледа, почеле да их деле и са трећим укљученим странама… Нацрт од 15. априла упућује да би споразум могао бити потписан у року од две недеље… Сигурно да би се и споменути датум потписивања могао померити, али показује да су два тима планирала да раде брзо… рад на нацрту споразума наставио се и чак је појачан у данима и недељама након откривања руских ратних злочина, сугеришући да су злочини у Бучи и Ирпињу били другоразредни чинилац у доношењу кијевских одлука.”

„Ефекат Буче”

Буча је могла бити „другоразредни чинилац” у украјинском доношењу одлука, али то није било тако са становишта британске владе. Оно што није назначено у чланку у Форин аферсу, неколико дана пре него што је Џонсон приспео у Кијев, он је далекосежно прокламовао да наводни масакр цивила у граду који су починиле руске снаге „није далеко од геноцида” и да ће „међународна заједница – у чему би Британија требало да буде у првим редовима – поново заједнички деловати како би наметнула додатне санкције и додатне казнене мере режиму Владимира Путина”.

Иако више узастопних истрага Уједињених нација није успело да потврди оптужбе о руском геноциду у Украјини, пошто је Џонсон једном приликом употребио овај појам, многи западни званичници су му се придружили. Исходиште тога је било да је ефикасно остварена широка јавна и државна сагласност у Европи и Северној Америци за наставак посредничког рата. Чак је и било какав јавни говор о постизању мировног решења преговорима постао неприхватљив. У међувремену, британска тајновита, сабласно зачета контра-дезинформациона јединица (Counter Disinformation Unit), која цензурише друштвене мреже, почела је да надзире садржај на интернету који је повезан са Бучом.

Оно што се догодило у Бучи и даље остаје изузетно сумњиво. У то време, анонимни званичник америчке одбрамбено обавештајне агенције изјавио је Њузвику да страдање цивила може бити последица „интензивне” пешадијске борбе за контролу града: „Заборављамо да су се два противника, приближне снаге, борила за Бучу током 36 дана, да је град био окупиран и да су руске конвоје и положаје унутар града нападали Украјинци, и обратно”.

Он је додатно упозорио да је „ефекат Буче” водио ка „замрзавању преговора и искривљеном погледу на рат”: „Не желим ни за тренутак да правдам руске ратне злочине нити да сметнем с ума да је Русија извршила инвазију на ову земљу. Али бројне стварне смрти тешко да могу бити геноцид. Уколико је Русија имала такав циљ или је хтела намерно да убија цивиле, видели бисмо много више страдалих од мање од стотог дела процента [становништва, прим. прев] у местима као што је Буча”.

О овакве стрепње сви су се оглушили, иако оне одражавају шире вашингтонско противљење ескалацији посредничког рата. У децембру 2022. године Би-Би-Си (BBC) је извештавао да су британски званичници били изузетно забринути због „урођене опрезности” америчког председника Џоа Бајдена, „који је… забринут због могућности изазивања ширег светског сукоба”. Неименовани државни апаратчик открио је да је Лондон „учврстио америчку одлучност на свим нивоима” путем „притисака”.

Материјали који су процурили у јавност приказују да су виши британски војни и обавештајни званичници, који су предводили деловање Лондона у посредничком рату, били посвећени „искушавању америчке позиције… чврсто и брзо”. Може се само спекулисати да ли су инциденти попут бомбардовање Керчког моста – који су ови званичници тајно планирали и помогли Кијеву да га изврши, упркос наводном америчком противљењу – били спроведени са намером да воде даљој ескалацији, и одрже Вашингтон уплетеним у овај кошмарни сукоб.

Остаје нам да промишљамо да ли су ови званичници играли било какву улогу у масовном убиству цивила у Бучи, чија имена Украјина одбија да објави упркос формалним руским захтевима. Кремаљски апаратчици и Александар Лукашенко су тврдили да располажу доказима да су британске специјалне снаге биле умешане у ова убиства. Ниједан од ових доказа није се у међувремену појавио, а остаје нејасно зашто је Британија спречила хитну седницу Савета безбедности УН о Бучи, коју је априла 2022. захтевала Русија.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Almayadeen.net

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард