Да би, у једној од својих најпознатијих збирки прича (заправо: строго теоријски посматрано у вијенцу приповједака) – у својој Гробници за Бориса Давидовича, остварио наративну кохерентност седам поглавља једне заједничке повести, те постигао ефекат поигравања са истинитошћу фактографским методом, Данило Киш рачуна на типски инструментариј постмодернистичког манира: документарност. Тамо гдје почиње да се губи необоривост факата, вјеродостојност часних људи и поузданих свједока, Кишов приповједач истинитост своје приче – ма колико се она рађала у сумњи и недоумици – заснива на, рекло би се, најкременитијој историографској грађи: фотографијама. Фотографије, наиме, макар кад се са њих рашчисте суптилна патина времена и танки слој прашине, најувјерљивије и често ефективније проговарају о прошлости тамо гдје, силом околности, престају да буду довољне ријечи.

Уколико, таман попут Кишовог убједљивог приповједача, не одбацимо у потпуности презрену позитивистичку формулу средине, помислили бисмо да, можда због искуства Голог отока, иницијални поводи настанка Гробнице за Бориса Давидовича доминантно имају везе са Југославијом. И мада мотиви за писање ове збирке повезаних прича – једне од понајбољих у домаћој књижевности – свакако нису лишени макар сугестивних релација са земљом поријекла њеног писца, историја књижевности па и Кишова свједочанства из Горког талога искуства, објашњавају да је за настанак Гробнице доминантно крива Француска. Позната је, наиме, та прича како је пренеражен чињеницом да његови студенти са Универзитета у Бордоу али и локални интелектуалци, махом љевичарских свјетоназора, одбијају да повјерују у искуство стаљинистичких логора, Киш сјео и, пародирајући донекле приповједачки манир Борхесове Свеопште историје бешчашћа, написао своје ремек-дјело чији је први тираж објављен и распродат у јуну, 1976. године.

Портрет митрополита

Нешто сјеверније, те исте 1976. године, један други интелектуалац, Кишов три године млађи савременик, такође је био професор студентима у Француској – Ристо Радовић, син Ћира и Милеве. Предавао је, наиме, тих година у Паризу на Православном институту Светог Сергија. И мада се о великим историјским личностима – а ово је најважнија личност црногорске историје макар овог нашег земана – не пише без потребне историјске дистанце, чини се да је барем о младости ових важних људи, таман у односу на историјску дистанцу коју та накана захтијева, дозвољено писати. Наиме, како је прије неколико дана протекло тачно три године од упокојења блаженоуснулог митрополита Амфилохија, том приликом је, између осталог, свечано отворена и освећена његова завјетна библиотека са спомен собом, у будванском Манастиру Стањевићи (тачније, догађај се збио у оквиру богословско-филозофског скупа „160 година високошколског образовања у Црној Гори и прве богословске школе 1863-2023”).

Са истог скупа, из исте спомен собе тј. изложбеног простора, потекла је занимљива фотографија, ових дана можда нехатом распрострањена или, језиком генерације Z, вирална на интернету диљем друштвених мрежа. У питању је, сва је прилика, једна врста студентске легитимације – фотографију младог и лијепог Риста Радовића, за вријеме постдипломског дошколовавања у Риму (на Понтификалном оријенталном институту) начинио је, игром случаја, добар пријатељ потписника ових редова. Исказница садржи основне податке исписане, природно, на латинском језику (filius, natus, habitatio итд.), али је некако због сложене црногорске друштвено-идентитетске збиље, највише пажње посвећено поставци natione (националност) гдје је, руком младог Риста Радовића, опет природно, исписано кратко – Serbus (Србин).

Ту су још и утиснут блиједо-ружичасти печат Понтификалног института и потпис младића који ће, кроз пар деценија, сјести на трон Св. Петра Цетињског и постати једна од најзнаменитијих личности у новијој повијести Црне Горе и цијелог региона. Наравно и поред комичних примједби Фејсбук пуританаца, махом националне номенклатуре, који су због недостатка ћирилице (пошто је то, је ли, иначе писмо којим се попуњавају латинске исказнице) преиспитивали идентитетске назоре младог Риста Радовића или због одреднице laicus (што указује да студент још увијек није примио свештенички позив) на упит о религији чак и његову побожност, портрет митрополита у младости одише једном врстом једноставне доброте, а поглед наговјештава велика, или ако хоћете космогонијска (тако би се некако, вјерујем, он изразио), дјела. Фотографија као свједочанство, потпис као историјска читанка.

Кишов аманет

Нема сумње да ће, због у великој мјери њихових дијаметралних ставова, многи моји читаоци уз подсмијех или макар уз превртање очима прићи понешто упоредном приступу ове колумне – Киш и митрополит Амфилохије? Ајде молим вас. Међутим, упућенији у Кишову биографију знају како је мајка Милица свога Данила, поријеклом мађарској Јеврејина, крстила у новосадској Успенској Цркви по православном обреду – по његовим ријечима – како би му спасила живот. По истом православном обреду, по сопственој жељи, Киш је сахрањен на Новом гробљу у Београду. Његова Гробница за Бориса Давидовича претвара се, у вишим значењским нивоима и сложеној игри семантике и симбола, у молитву за мртве, опело, или кадиш за Бориса Давидовича, и за Гоулда Верскојлса, за лијепу и несрећну, избодену ножем са дршком од ружиног дрвета, Хану Кшижевску. Гробница као посмртно слово и као молитва за све жртве злочина (не само комунистичких) – гробница, у ствари кенотаф „…јер тело је ватра, вода или земља, а душа је алфа и омега и њој треба подићи светилиште”.

Кишов аманет, жељу да врати дуг Српској православној цркви, да се прахом у прах врати, испунио је митрополит Амфилохије који је, по сахрани, држао чувени говор над пишчевим одром евоцирајући управо судбине његових фиктивних јунака: сахрањујемо те молитвом Православне цркве која те је примила у своја њедра кроз тајну крштења, сахрањујемо те у вјечно памћење да би те сачували, не просто у језику постања и умирања, као ти Хану Кшижевску и друге твоје трагичне јунаке, него у језику ријечи вјечнога живота. Очевидно, она гробница скројена твојом руком за Бориса Давидовича, није ти била по мјери, зато си хтио да те сахранимо тј. сачувамо у ријечи која није земља и енциклопедија мртвих, него земља живих, да будеш сачуван у живоносном гробу.

Молитва за Данила Киша, не кенотаф, него гробница, и једна фотографија митрополита Амфилохија, исказница из младости у ствари, као свједочанство о нама. И можда је зато начас подигнута прашина око једне избледјеле студентске легитимације, јер кад се у магли и кривудавим путевима историјских беспућа почне губити необоривост факата онда архивска грађа најефективније проговара тамо гдје престају ријечи – и, макар у очима оних који пажљиво читају, отклања све недоумице.

Стефан Синановић је професор српске књижевности из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард. 

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic,File