Кирил Забелин: ГРАНИЧНА СИТУАЦИЈА: ПОВРАТАК РАТНИКА

Гранична ситуација – смрт, страдање, страх, кривица, борба – ставља човека на границу између бића и небића. Нашавши се у граничној ситуацији, човек се, по Јасперсу, ослобађа свих конвенција, спољашњих норми и општеприхваћених погледа који су га раније спутавали, и тако први пут схвата себе као егзистенцију.

Филозофски речник, приредио И.Т. Фролов

У почетку, не само да ће Отаџбина показати непознато лице ономе који се враћа кући, већ ће и он изгледати чудно онима који га чекају. И једни и други морају бити мудри.

Алфред Шиц, „Повратак кући“

У цивилном животу, борац одреда „Русь“ са позивним знаком „Мур“ поправљао је мотоцикле. У рату – поправља људе. Људи се често регрутују у медицинску службу на фронту само због њихове сналажљивости. Тако је „Мур” завршио као болничар.

Након првог уговора, новопечени болничар је отишао кући, али је осетио „као да јело није довољно усољено“ и поново је потписао уговор. „Кад се већ прихватиш јела, мораш да га довршиш, како га више не би желео“, тако „Мур“ одговара на питање зашто се вратио у рат. Наслоњен на оквир врата, у гуменим папучама, са рукама прекрштеним на грудима, волонтер признаје да га СВО оснажује, а код куће му је – досадно.

Слична ситуација је, судећи по причама колега „Мура“, прилично честа. Борци се налазе у својеврсном међусвету: у зони СВО – узаврелом пограничју Русије – над њима се надвијају „Бабе Јаге“ и друге убитачне „птице“, у „великој Русији“ на њихова плећа пада смеса ужурбаности и лепљиве свакодневице. И још се не зна од чега се теже сакрити.

Психологија границе

Потпуно исти осећај преноси и начелник медицинске службе једне од великих борбених јединица, чију смо фронтовску болницу имали среће да посетимо. Сваких десет минута начелнику алармантно звони телефон, са захтевом да интервенише у судбини рањених војника. Током десетоминутних пауза између својих дужности, он дели наде и бриге војника са фронта са неколико новинара који су до њега свратили.

Овде, иза „линије“, постоје бол и смрт, али сви су своји и све је своје. У цивилном животу изгледа сигурно и безболно, али сви су туђи и све је туђе.

„Нашим комшијама који нису били у СВО ми нећемо бити потребни“, тужно примећује док. „О чему са њима да разговарамо? Ми ценимо живот какав јесте, у малим стварима.“

Широких груди, бујне браде, некако свељудски, војни лекар подсећа на капетана дуге пловидбе, џек-лондоновског Морског вука: море рата кипи од соли и нових опасности, копно је бљутаво и предвидљиво до мучнине.

Али људи су већи и сложенији од слика. „Сви ћемо плакати тихо и кришом у цивилном животу“, каже нехајно начелник. Његов сан је да изгради велики рехабилитациони центар за ветеране СВО. Велики породични дом за све рањене у рату. Ову идеју већ дуго кује и труди се да је промовише колико год може. Фронтовник јасно види два света, чији становници… не само да говоре, већ мисле на различитим језицима:

„Не могу да замислим себе у цивилном животу; банални скандали, псовке“.

Многим пријатељима из цивилног живота наш саговорник је поручио да му се више никад не јављају. Према речима главног лекара, „пријатељи“ су се заклели да ће се наоружати чим непријатељ ступи на руско тло, али после инвазије на Курску област нико од њих није устао са кауча.

Проблем Рубикона

Као што је некима тешко да се одлуче да оду у зону СВО, другима је проблем да се одатле врате. Тамо где се завршава егзистенцијална граница, простор-време изазова, борбе и смрти, за многе почиње „Дан мрмота“, тријумф рутине и хировитих социјалних конвенција.

Мобилисани из Томске области са позивним знаком „Кедр“, прешао је свој Рубикон и навикао се на ратни живот. Срели смо га у Луганску, где је борац био у пролазу, враћајући се на положаје своје јединице. Као и „Мур“, „Кедр“ је возио „буханку“ у тиму за евакуацију, извлачећи момке са линије фронта. Сад је одговоран за комуникације. Према речима мобилисаног, код куће, на одмору, нема о чему да прича са пријатељима, па чак ни са најближима.

Оно што је „Кедр” видео иза „Рубикона” не може се објаснити ни исказати. Па и зашто би им ови проблеми били потребни?

„Видео сам како се хероји враћају“

Заплет о повратку из рата Борхес је уврстио међу четири вечна заплета по којима живи човечанство. И стварно, таква рефлексија у култури може се пратити од памтивека. Управо томе је посвећен један од основних епских текстова европске културе: Хомерова Одисеја. Како је Жан-Лик Годар парадоксално приметио, Одисеј је лутао читаву вечност јер није знао како да се врати свом уобичајеном животу после деценије ратовања под Тројом.

Ако премостимо јаз до данашњих дана, сличан се заплет одиграва и у филму „Парада планета” Вадима Абдрашитова: совјетски људи позвани на војну обуку и условно „убијени” првих дана крећу у праву „Одисеју”, избегавајући да буду поново затворени у месарама и прашњавим канцеларијама.

Повратак из рата се тако може препознати као архетипска ситуација, која од дојучерашњих ратника захтева ново херојство – херојство повратка, воље и храбрости за повратком.

Међутим, ништа мање храбрости није потребно од стране „пријема“.

Стој, ко иде, или проблем псеудотипизације

Социолог свакодневног живота Алфред Шиц је у свом есеју „Повратак кући“ приметио да војник који се враћа никад није онај кога његова породица чека. И што је чекање интензивније, повратак је понекад болнији.

Проблем псеудотипизације, према Шицу, своди се на то да рођаци, ослањајући се на медије и пропаганду, конструишу слику о животу војника у рату. Није тешко претпоставити колико се ова слика упадљиво разликује од стварног стања ствари. А ако узмемо у обзир колико њима недоступно искуство преображава саме борце, морамо признати да они кући очекују буквално другог човека.

Данас цела земља чека повратак својих хероја. Земља, која живи једним, мирним животом – хероје који живе суштински другачије. Штавише, хероји су и постали хероји управо зато што су почели да живе овим радикално другачијим животом. Из којег многи, притом, не желе да се врате.

Сукоб са реалношћу наговештава да ће бити болан за обоје. И зато је потребно, пише Шиц, „уништити псеудотипове борбеног живота и живота војника уопште и заменити их истином“, написати „реалистичну слику о томе како ти људи мисле и осећају, слику ништа мање вредну и привлачну за памћење“.

Исто, међутим, важи и за псеудотипове мирног живота, као и за псеудотипове односа фронта и позадине.

Не мир, него мач

Логика мира у његовој свакодневно-социјалној основи је логика дућанско-канцеларијског постојања, робно-новчаних односа, купопродаје, праксе у духу капитализма коју описује Вебер. Друштвени атоми се сударају у економском и правном простору, формирајући за себе више или мање корисне микрокосмосе.

Логика рата рађа другачију, кшатријску свест, буди етику храбрости, жртвовања и служења. Служења не толико друштву, колико ономе чија леђа чуваш док си овде. И који чува твоја. Рат је симболично проткан јовановским „Нема веће љубави од ове, да неко живот свој положи за пријатеље своје…“. У рату, други постаје пријатељ.

Ово треба схватити без лажне патетике. Једноставно, друштвеност се поново саставља у друге, гушће форме: кад је реч о животу и смрти, важне су личне речи и дела. Ауторитет посредничке регулаторне инстанце и правни режим више ништа не одлучују. У једној јединици коју сам случајно посетио, војници се укључују да подрже породице палих другова из њихових „борбених“ јединица, прикупљајући тачно онолико колико су пали добијали. Таквих примера је много.

Реч је, дакле, о два суштински различита начина људског постојања: о „борбеном братству“ као начину посебног егзистенцијалног сродства и мирном суживоту, стању које је филозоф Николај Федоров назвао „небратским“, „немирним“ и „несродним“.

Егзистенција пограничја: садашњост против границе

Психологија оних који се налазе у зони СВО открива се потпуније ако се осврнемо на неке егзистенцијалне аспекте. Према филозофу и психијатру Карлу Јасперсу, ситуације суочавања са смрћу, страхом, кривицом, случајношћу (које је он и назвао граничним) чине основу људског бића-у-свету. Нисмо у могућности да их поништимо или суштински променимо, али пролазећи кроз њих мењамо себе:

„Морам да умрем, морам да страдам, морам да се борим, препуштен сам на милост и немилост случају, неминовно откривам сопствену кривицу. Ове фундаменталне ситуације нашег постојања називамо граничним.“

„У свакодневном постојању“, наставља филозоф, „често их избегавамо, затварамо очи пред њима и живимо као да их нема. Заборављамо да морамо умрети, заборављамо своје постојање у кривици, препуштено случају.“

У зони СВО је све ово физички немогуће избећи.

Мир ме је ловио, али није ме ухватио

Јасперс наводи да људи обично реагују на граничне ситуације тако што их прикривају, а затим заборављају. Погрузивши се у овај заборав, човек се раствара у ситном свакодневљу, интегрише се у пословну индустрију, опсесивно умножава корист зарад користи. Једном речју, он је потпуно одређен интересима свог „тренутног постојања“, поретком „овог света“, док Пограничје од њега захтева да изађе на нешто друго, нешто веће од себе.

Према Јасперсу, само ако можемо да се држимо отвореним према граничном, ако узвратимо са очајем и затим га превазиђемо, имамо шансу да се пробијемо до себе, да се потврдимо као проактивна личност над озлоглашеним реактивним присутношћу.

Рат за мир

Можда је цела зона СВО данас посебан регион постојања, где смрт, кривица, случајност и патња (једном речју – Пограничје) подсећају на себе сваког дана и сата. То је зона фундаменталног неприкривања/голотиње скандала постојања, очајничке борбе човека тамо баченог – за своју хуманост. Међутим, упоредо са овим скандалом, одбачени у себи открива вољу да га превазиђе, жудњу за целовитим бићем. У егзистенцијално поново успостављеном простору, живот и смрт, мир и рат, вера и знање спојени су у најгушће јединство смисленог живота.

И ако у мирном животу војници који се враћају не могу да нађу место за себе, не осећајући тај интегритет и чврстину, можда је то проблем мира, а не рата.

(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)