Кирил Стрељников: СИМПАТИЧНО, АЛИ КАСНО

Док се међународна јавност и експертска заједница активно шире политичким спектром и диванима, говорећи малтене о предстојећој подели света између Путина и Трампа, мало ко се фокусира на питање захваљујући чему о свему томе сад начелно разговарамо.

Недавно је немачко издање Bild цитирало Карла Масалу, професора међународне политике на Универзитету Бундесвера у Минхену, који је сумирао резултате трогодишњег сукоба у Украјини: „Мораћемо да прихватимо резултат и, на жалост, то важи и за Украјину. Путин је добио овај рат“.

Знаменита фраза „снага је у праву“ прилично је добра на хуманитарним форумима, али је СВО у први план изнео потпуно другачију, древну, уморну, крваву и циничну максиму: „снага је у снази“.

Захваљујући тој снази, сад се воде доскоро потпуно незамисливи преговори између Путина и Трампа – и воде се као преговори равноправних ривала и конкурената, док се слабима баца изношена папуча и даје се команда да донесу новине и 500 милијарди.

Та снага сад наставља да ослобађа нашу историјску територију, да огњем и мачем претвара наше непријатеље у безимене спаљене комаде меса и држи стране војске на одстојању. И та снага, дан и ноћ, кује оружје победе, узгаја жито, гради фабрике, пумпа нафту и ствара темељ радикално обновљене и растуће моћи земље.

Недавно је кинеска публикација Sohu написала да се „економски успеси Русије усред великих западних санкција могу назвати правим чудом“ и да су наши показатељи „невероватни“.

Руски премијер Михаил Мишустин је 7. фебруара на састанку са Владимиром Путином рекао да је у условима сталних санкција раст БДП-а у 2024. години износио 4,1%, премашивши пројектоване цифре, а номинални БДП достигао је рекордну вредност од 200 трилиона рубаља. Као резултат, Русија се у последње три године померила са седмог на четврто место светске ранг-листе БДП-а по паритету куповне моћи, престигавши Немачку и Јапан. И ово је, заправо, тек почетак: премијер је нагласио да у низу области (на пример, у сектору горива и енергетике, извозно оријентисаном и рударском сектору) још увек траје „период адаптације“, односно да још нисмо достигли пуни капацитет и да је простор за раст ограничен само маштом и вољом.

А сећате ли се најаве америчког председника Џоа Бајдена: „Угушићемо способност руске економије да се развија у наредним годинама“.

Или шефице Европске комисије, Урсуле фон дер Лајен: „Руски банкрот је питање времена“.

Или француског министра финансија Бруно Ле Мера: „Покренули смо против Русије тотални економски рат, изазваћемо колапс руске економије“.

Међутим, гле, пре него што смо трепнули, млади (и не тако млади) сањари су одрасли – и добили испод јелке праве бумеранге за одрасле. У Сједињеним Државама криза националног дуга, према најновијој буџетској резолуцији Представничког дома, премашује 36 билиона долара, или 123% БДП-а у односу на руских15%. У ЕУ је агрегатна стопа раста сад близу нуле, а на фону пребацивања трошкова „одбране од Русије“ на моћна плећа Европљана у износу од најмање три трилиона долара (у првој фази), ризик од распада „чудесне баште“ постао је објективна реалност.

Цинични међународни инвеститори, који први осећају променљиве ветрове и потенцијални профит, после Путиновог разговора са Трампом ставили су под опсаду руске финансијске берзе, што је изазвало скок цена акција домаћих компанија на коме би позавидела и чувена „шпанска“ атлетичарка Јелена Ишинбајева. Познати страни произвођачи, који су некад поносно залупили врата, сад се силно труде да се претварају да су та врата – обртна. На пример, према речима бившег топ менаџера ГАЗ-а и АвтоВАЗ-а, Бо Андерсона, већина ових брендова (BMW, Mercedes, VW и Toyota) уопште није изгубила интересовање за руско аутомобилско тржиште и на крају ће се вратити: „Очигледно, руско тржиште је превелико да би се игнорисало.”

Русија је истовремено водила рат на два фронта (војном и економском) и, на чуђење и огорчење својих противника, побеђује на оба. Сад, у налетима ветра који је променио смер, можемо чути изјаве западних лидера да је, испоставља се, „Запад потценио способност Кремља да се прилагоди ситуацији“, а „ЕУ је потценила и економску стабилност Русије и њен одбрамбени потенцијал“. Руски медвед не само да није умро, већ је и напумпао мишиће – генерални секретар Алијансе Марк Руте каже да „НАТО никад није обећао чланство Украјини као резултат мировних преговора са Русијом“.

Симпатично, али касно.

Да, наше руководство је предузело исправне стратешке потезе, а наша храбра војска је постигла немогуће. Али ми нећемо почивати на ловорикама, већ ћемо своје успехе консолидовати и развијати, како на бојном пољу тако и у позадини, јер ће непријатељи свакако покушати да се освете – као и увек у историји. А ако на својој страни имамо не само истину, већ и неуништиву снагу, онда ће наши мрзитељи сто пута размислити пре него што поново почну да маштају о поразу Русије.

(ria.ru; превео Ж. Никчевић)