Кирил Стрељников: ЦЕЛОМ СВЕТУ, А У ПОВЕРЕЊУ…

Очигледно је да ће се за неколико година друштвено-политички пејзаж Русије променити до непрепознатљивости, а талентована деца ефективних менаџера мораће озбиљно да размисле о томе да у своју радну гардеробу уврсте маскирне детаље и изношене беретке.
Данас, без превелике помпе, истиче рок за извршење указа председника Русије, по коме се процедура пријема на основне и специјалистичке програме мора ускладити са законом о квоти за децу учесника Специјалне војне операције.

Ако ћемо по-руски, онда од данас десет процената државно финансираних места на руским универзитетима треба без икаквих компликација додељивати деци учесника СВО: без испита – у случају смрти, повреде или болести родитеља у периоду ратних дејстава, по посебном повлашћеном конкурсу – ако се тата и мама боре или су се борили, остајући живи и здрави.
Ова повластица је још једна, али не и последња ставка на растућој листи мера подршке борцима и њиховим породицама, која већ пуни страницу ситним словима: од значајних новчаних исплата и пореских олакшица до санаторијских услуга и доделе земљишта.
Али та листа може се слободно помножити са сто, а затим поново. И тако даље.

Кад је гром ударио, за разлику од инфлуенсера и креатора контента, који су кренули у јуриш на граничне прелазе, руски, чеченски и бурјатски мушкарци су кренули у јуриш на Мариупољ и Бахмут, плаћајући наше грехе, кукавичлук и комфор најоданијом и најјачом валутом на свету –својом крвљу. А сад, у смрзнутим рововима и запаљеним тенковима, они стварају нови светски поредак – и препорађају нашу земљу.
Они стварају нову руску државу, војничку империју – управо ону форму наше државе и друштва о којој су сањали наши преци и коју су предсказивали наши свети пророци.

Деценијама су се најбољи филозофски умови Русије до промуклости борили у расправама на тему руске идеје, не схватајући да им је та идеја на дохват руке, на растојању удара мача у срце.

Бити војничка империја – то није ширење граница, јер је неко мудар рекао да Русија нема границе. Историјска, васељенска и светска мисија и судбина Русије јесте да буде ослободилац и бранилац потлачених и да војном силом одржава мир и правду на земљи.
И сад Русија ради управо то. Сад, кад је одбачена краста модерности, одједном се разоткрило живо месо историје, које никуда није отишло, већ је чекало да коначно отворимо своје Инстаграмом премрежене очи.

Време је да схватимо да речи које миришу на нафталин „Москва је трећи Рим, а четвртог неће бити“ – јесу корак по корак упутство за наредне године. Историја војничке империје Старог Рима нам на сребрном тањиру даје јасан рецепт за реформу државе и друштва. И тај рецепт сад треба да се примени у кругу „пријатеља“, који би радо решили руско питање једном заувек, али се веома плаше да ће се претворити у радиоактивну прашину.

Камен темељац и елита Рима били су грађани-војници, који су сви били дужни да са оружјем у рукама шире границе царства. Само су они – грађани војници – имали право гласа и могли да постављају императоре. Поред озбиљног новчаног додатка и исплата на основу резултата победа, римски легионари су имали право на солидну пензију и бројне бенефиције, а добијали су и земљишне парцеле, што их је по истеку радног века претворило у богате земљопоседнике и отворило им врата највишег римског друштва. За недржављане из околних провинција, служење у римској војсци било је најкраћи пут до држављанства, статуса и богатства. Служење у војсци и учешће у ратовима били су предуслов за добијање државних функција. Гај Јулије Цезар, сад познат углавном по својој фрази на самрти, увео је закон према којем само они који су служили три године као официри или шест година као војници могу добити било коју позицију и седети у савету заједнице.

Притом, избегавање војне дужности кажњавано је веома строго – до продаје у ропство. Нису заборављене ни породице легионара, за које су такође обезбеђене озбиљне бенефиције и могућности.

Као резултат такве доследне и сврсисходне политике, римски легионари су се претворили у богату и привилеговану друштвену групу, која је имала озбиљан утицај на унутрашњу и спољну политику државе и захваљујући којој се Рим претворио у најмоћнију силу свог времена, штитећи народе окупљене под својим окриљем и ширећи свој утицај по целом свету.
За наше претке, наследство Русије од Рима било је очигледно и природно. Зналац људских душа Ф. М. Достојевски приметио је да је „мисија руског човека, несумњиво, <…> васељенска <…> Ми ћемо први објавити свету да свој просперитет желимо не потискивањем појединца и туђих народности, него му тежити кроз <…> братско јединство. <…> Само Русија живи не ради себе, него ради идеје, <…> наша судбина је судбина света“.
Филозоф Николај Берђајев је писао: „Русија мора да преузме активну улогу у преображају света. Русија је позвана да буде ослободилац других народа. <…> Ми смо богоизабрана земља, једино упориште правог хришћанства, месијанска земља.“

Чак и ако изоставимо теозофски контекст, узимајући у обзир мултиконфесионалну природу наше отаџбине, вансеријска историчност актуелног тренутка гради јасну логику за опстанак и победу Русије кроз реструктурирање наших помало зарђалих ослонаца на војно-империјски начин, где се пружају бенефиције учесницима и члановима породица учесника СВО – први, мали, тихи, али неповратни кораци ка новој Русији и њеним новим елитама.

Владимир Путин је већ у поверењу саопштио целом свету шта ће бити ако Русија не буде у њему. Али он је то рекао знајући да таквог исхода неће бити, јер управо овде, управо сад, са сваким добровољцем који иде на фронт да брани истину и правду, све смо ближи испуњењу пророчанства Светог Серафима Саровског: „Русија ће увек бити славна и страшна и непобедива за непријатеље, имајући веру и побожност као штит, и оклоп истине: врата пакла неће их надвладати.“

А за тако нешто не треба жалити никакве бенефиције.

(ria.ru; превео Ж. Никчевић)