Кирил Мазајев: РАСКОЉНИКОВ – СТВАРНО, ЗАШТО?

(Поводом текста Никите Сјундјукова: „Зашто је Раскољников починио злочин?“)

Из садржаја текста видимо да по Никитином мишљењу Раскољников врши злочин услед урођене покварености људске природе. За потврду овог става наводе се редови из Августина, који чак у стремљењу бебе ка мајчиној наклоности види грех похлепе, који је последица првобитног греха. Односно, људска природа се перципира као толико безнадежна да се чак и ствари као што је најчистија бебина љубав према мајци тумаче на тај начин. А даље се ова логика преноси на живот одраслог човека, који још више јача у греху. Таква поставка питања (о толико жалосној људској природи) сама по себи захтева дискусију, али овде се нећу детаљно тиме бавити. Прелазимо конкретно на Раскољникова.

Вршећи злочин, Раскољников испитује границе дозвољеног: чувено „дрхтава твар или право имам“.

При томе реч „твар“ без већ уобичајеног псовачког значења није ништа друго до антоним Богу: постоји Творац, а постоји твар, сва творевина, укључујући човека.

Сходно томе, кад се поставља питање „да ли сам ја твар?“, онда је алтернатива твари у ствари само Бог. То јест, Раскољников се пита да ли је човек или Бог. И иде да провери.

Свима нам је познато ко је први поставио ово питање: да ли сам ја раван Богу? Ко је био најлепши, највећи Анђео? Ко је одбио да прихвати вољу Бога и пожелео да испроба себе – да види шта ће бити ако је не испуњава? На крају крајева, ко је понудио Еви јабуку? Тешко да је то била само змија. Исправно разумевање каже да је змија оно биће које ће објединити све његове особине, као, на пример, што то чини свети Јован Златоуст, говорећи: „Следећи Писмо, треба размишљати тако да речи припадају ђаволу, који је на ову обману подстакнут завишћу (Прем. 2:24), а тим животињама (тј. обичним змијама) се користио као прикладним оруђем“.

Следствено, пошто је да почини овај грех било предложено човеку (Еви), пошто она сама није дошла на ту мисао, потпуно је оправдано рећи да је, слушајући змију, човек постао предмет ђаволског греха: уподобио се Сатани у непослушности Божјој вољи. Човек није аутор ове идеје. Он није њен природни носилац. И, наравно, човечанство у личности сваког свог представника није носилац ђаволизма као саставног дела своје природе.

Стога, враћајући се Раскољникову, његова самопровера није ништа друго до стварни ђаволизам – то јест, покушај да се постави на ниво Творца. То није последица људске природе као такве, није последица тога што је Раскољников једноставно човек.

И као вишња на торти, Августин, а за њим Никита Сјундјуков, предлаже човеку да не ради на превазилажењу своје тварне природе, већ да се ослања само на Божанску благодат. При томе што је цело Христово проповедање усмерено управо на људе са позивом да мењају своју природу, да се крећу ка Богу („Будите као Отац ваш небески“), не чекајући благодат, отпуштење грехова, ни неко друго спољашње деловање. Очекујући пак само неку благодат, човек може и да спусти руке, и да себе сматра потпуно дрхтавом творевином, и да иде по крушке у туђи врт, и да закачи секиру за петљу…

(Телеграм канал К. Мазајева; превео Ж. Никчевић)

СЈУНДЈУКОВ: ОДГОВОРИЋУ КРАТКО

1. Заиста, Раскољников бира између Бога и себе. Али управо то и представља чин грехопада по Августину. Сакривши плод са стабла познања добра и зла, човек је изабрао себе, своју вољу, а не вољу Бога (ИЗАБЕРИ СЕБЕ, како кажу психолози).

2. Кроз грехопад човек је у реалност унео небиће, које управо ствара могућност за људско самоутврђивање. Јер човек, као и свако друго створење, сачињен је од небића, из ничега, из земљаног праха. Али само човек, међу свим осталим тварима, пожелео је да то небиће учини нечим одвојеним. Ако хоћете, пали Адам је субстантивизовао небиће. Као што је писао Шестов, претворио је ништа — у нешто. То нешто постало је његова гордост, жеља за аутономијом и самоутврђивањем независним од Творца.

3. По замисли Творца човек је несравњиво виши од анђела. То значи да је човек виши и од Сатане. Дакле, Сатана није супротан онтолошки пол према Богу, и човек га није изабрао. Супротан Господу пол, ако је уопште дозвољено тако накриво говорити, јесте небиће, и човек је слободно изабрао небиће. Управо Адам, а не змија, био је кључни актер пада у грех. И кроз Адама је ова актуализована примеса небића ушла у цео људски род.

И још: човек је, наравно, добар по својој природи. Јер Бог уопште не ствара ништа зло. Али природа човека је оштећена током пада у грех. Оштећена практично неповратно. Била је потребна Голгота да пружи наду за уклањање тог оштећења. Јер пад у грех није дечија игра, није појединачна неправда, то је космолошки чин који је одредио сву даљу судбину света: „проклета је земља за тебе“ (Пост. 3:17), каже Господ Адаму.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)