КИРИЏИЈА: Истрајник одњихан на ветрометини планине

Mилева Лела Алексић

Нека занимања наших предака остала су само у ретким сећањима, на старим фотографијама, у етнографским, или завичајним музејима. У причама звуче као бајке из неког давно прошлог времена, а њихови јунаци као каква митолошка бића надљудске снаге и издржљивости. Кириџилук је један од тежачких послова који је нестао седамдесетих година двадесетог века.

Кириџије су златиборски горштаци, одњихани у колевци простране планине, успављивани и буђени фијуцима ветра, грмљавином  громова који пресецају високе борове, умивани на хучним планинским потоцима, напајани на стублинама планинских пашњака. Рођени у срцу планине, осећали су њено било изоштреним природним инстиктом, тумачили знаке у природи: о промени времена, о ветровима, знали су прави тренутак када треба сејати, косити ливаде, ићи у шуму за сечу огрева. Када је млад месец, није се започињао никакав посао, када је црвено небо, очекивало се невреме…И, заиста, је било тако.

Планина је нудила мале комаде земље за сејање хлебних жита. Пропланци са оскудним, закржљалим четинарима су крчени, мукотрпним трудом ископавани су пањеви од којих се сушењем добијао луч. Живот на планини се одвијао у вишечланим породичним задругама, у којима је битисало више генереција. Свака задруга бирала је најспособнијег, најспретнијег, најречитијег, најснажнијег члана кога је слала на кириџилук.

У рану зору, на ситне, издржљиве, планинске коње, на самаре су везиване пртене вреће са лучем, канте са катраном, дрвене посуде домаће радиности спремне за продају или трампу. Неке кириџије су продавале бели мрс(сир и кајмак), сушено месо својим сталним муштеријама у Београду. Квалитет златиборских производа био је чувен и сачуван је до данашњих дана. На пут је кретало по петнаест-двадесет кириџија удружених у караване. Између себе су бирали најискуснијег који је био предводник, њихов заступник и путовођа. Испраћани од својих мајки, примали су благослове, делили заповести деци, женама, примали у своје тежачке руке торбице са храном, пунили су дуванкесе крџом дувана и кретали на пут. Кретали су са песмом, да не баксузирају пут, како су говорили.

Прво одмориште било је у Ужицу. Постојале су механе које су, искључиво, гостиле кириџије. Понекад покисли, промрзлих руку, изгладнели, улазили су у кафану као у своју кућу, скидали гуњеве и шубаре да се просуше, грејали руке поред фуруна, прихватали се чаша са врућом ракијом која је грејала грло и душу. И газда и гости су се знали,,у брк.“Веровали су једни другима на реч. Пили су и јели на вересију. По повратку с пута, свраћали су да измире дуг. И тако у дугим кириџијским годинама.

Део каравана је ишао за Шумадију, до Крагујевца, трампећи луч, катран, дрвене судове за со, петролеј, шећер, понешто продајући, да се купи нова марама за женску чељад, по неки комад лепог текстила, а понеки динар да се сачува у унутрашњем џепу гуња,,за не дај Боже.“ Други део каравана ишао је за Београд, бирајући краће, често опасније путеве на којима су их сачекивали, понекад, разбојници отимајући с муком зарађену цркавицу.

У повратку, опет их је чекало Ужице, угнежђено у котлини, закриљено планинама, са својом живошћу, бројним занатским радњама, кафанама, хановима, грациозним каменим мостовима који су спајали стамбени део града са занатским радњама са друге стране Ђетиње. Традиционална народна ношња мешала се са градском ношњом, западњаче моде. Одмерени, господствени и достојанствени, Ужичани су оставили изузетан утисак на турског путописца Евлију Челебију који је Ужице назвао,, Малим Цариградом.“ Вероватно је тада и настала чувена песма:,,Ој Ужице мали Цриграде, /кроз тебе се проћи не могаде/ од зумбула и од каранфила/од момака и од ђевојака/од мириса ђула и босиљка/од уздаха лјепих дјевојака.“

Једнога лета у Истанбулу, на Капали Чаршији, која нуди све што душа може пожелети, где се вешти, љубазни трговци утркују у понуди своје робе, рекла сам једном занимљивом трговцу:

-Спустићеш ми цену за све што сам одабрала. Ја сам из малог Цариграда.

-Малог Истанбула, роза моја?

-Не, има у Србији један мали Цариград.

И беше тако. Вратих се у хотел са препуним рукама кожне галантерије, свилених ешарпи, сувенира. Не испричах трговцу причу о његовом далеком претку који је тако топло и китњасто описао мој град. Можда се загледао у неку стаситу Ужичанку у хладу јасмина, па му се све у граду крај Ђетиње учинило мирисно и бајковито, као што се Алекса Шантић дивио Емини. Бог зна.

…Један број златиборских кириџија ангажовали су ужички трговци који су трговали са Босном. Били су то веома виспрени, али и храбри људи. За потребе ужичких дућана доносили су текстил, со, шећер, петролеј… Из Ужица су одлазили пут Сарајева, са  сувим месом, штављеним кожама, млечним производима. Међу кириџијама је било и људи на,,специјалним задацима.“Сналажљиви, љубазни и речити, осматрали су и ослушкивали прилике у Босни. Биле су то уходе које су доносиле драгоцене информације о важним питањима на територији Босне. Неке од кириџија је директно ангажовао књаз Милош и богато их награђивао за те услуге. Био је то период тешко стечене слободе после вишевековног ропства. Жудни слободарског живота, на Златибор су се досељавали људи из Херцеговине, отимали од планине комаде земље, стварајући дом, најчешће од боровог дрвета. Многе данашње породице настале су на том херцеговачком гену, слободарском, жустром, стаситом, стаменом…Нема лепшег народа него на Златибору, виспренијег, сналажљивијег. Слични Златиборцима су Дурмиторци и Динарци. Што одгаји планина, одјекује човештвом и витештвом. Са генетским наслеђем од Херцеговаца смо наследили и надимак Ера, који је остао до данашњих дана.

Моје родно место се свило у подножју Златибора, богато шумама, пашњацима, потоцима, изворима…У прошлости походиле су га кириџије које су се спуштале са планине, два-три пута годишње да донесу луч, катран, по неку дрвену карлицу за млеко, по неки чанак, преслицу. И наша кућа је имала свога кириџију. Мислим да се спуштао с планине, јер је знао да је он потребнији нама, него ми њему. А недостајали су му и стари познаници за причу, за по коју чашицу разговора и ракије. Везивао је коња за дирек поред капије, гласним дозивањем испред куће најављивао је свој долазак. Деда кириџија ме подсећао на каквог хајдука, дугих усуканих бркова, са шубаром на глави и сукненим гуњем на леђима. Док се смештао поред шпорета да огреје руке, започињао је разговор: колико се оваца ојагњило, хоћемо ли имати довољно огрева за зиму, јесмо ли сви здрави…

-А ти вижљице једна, растеш к’о из воде. Прошле године си била ситна к’о пиле у кучинама. Кад ћеш поћи у школу? А учиш ли какав ручни рад? Научи, не можеш се удати кад порастеш, ако не научеш плести чарапе-тако је мени говорио деда кириџија, а потом је претурао по унутрашњем џепу од гуња и пружао ми неколико свилених бомбона донетих са неког далеког кириџилука. На купљени луч увек је додавао по везу луча више говорећи да се тако ваља. А и моја мајка га је нудила храном и ракијом, уверена да се,, тако ваља“.

Извлачим из сећања неке посебне тренутке, неке ликове које не срећем одавно, ни у завичају, а ни на планини. У центру Златибора на кириџију подсећа скулптура од дрвета-старац и његов брдски коњ. У мом дому стоји неколико везица луча, заосталих од моје мајке. Вероватно их је купила на ужичкој пијаци од неког од потомака златиборског кириџије. Миришу на смолу, планину, на горштачку душу. Заложићу ватру да угрејем дом и моје успомене. Нека трају…