КИМ У СВЕТЛОСТИ ДОКУМЕНАТА: Поводом изјава албанске стране да су Њеманићи ‘“Албанци“

ПСЕУДОСАДРЖАЈИ У СВРХУ ПРОПАГАНДЕ

Тренутна, запуштена ситуација у академском смислу, захтева од лица која се баве разнородним научним областима, прекоран упут на несхватљиво нереаговање стручних институција и аутора који се баве, како темом демографије, тако и духовним, историјским, културним и лингвистичким наслеђем Косова и Метохије.

При том мислим на све историјско-археолошке периоде, а не само на средњи век, свакако кључан за овај моменат. Стручна литература то свакако доказује, аутора има у прошлости, и академској заједници то је апсолутно познато: Ј. Цвијић, Ј. Хаџи Васиљевић, Ј. Дедијер, М.А. Селишчев, М. Лутовац, М. Пешикан, Ф. Бродел, Д. Ковачевић-Којић, А.Ј. Русаков, А. Урошевић, М. Пурковић, А. Лома, О. Зиројевић, Д. Богдановић, Д. Батаковић и десетине других аутора из свих научних области од етногенезе, преко историје, археологије, до лингвистике и топономастике. Такође, изостанак адекватне реакције на опасне псеудосадржаје који се пласирају путем медија на нашој територији и у околним државама, на које је министар културе стидљиво указао, доказује и чињеницу да се добро познате и утемељене чињенице не користе као адекватна академска противтежа оваквим садржајима.

Како је тренутак коме смо сведоци прилично медијски лукав и слојевит као никада, он често показује да су управо познати моменти и чињенице чак општег карактера, за које се има утисак да доминирају јавним и стручним мњењем, ипак несигурни у свом назначењу и суштини, услед дневних геополитичких турбуленција.

Одлична, не тако давна показна вежба, која нам може послужити као пример, озбиљна псеудо-научна и истовремено јако медијски присутна, била је агенда која је обележила период увода обележавања годишњице Првог светског рата. Неуспели покушај пребацивања одговорности на терет српске државе и народа, као фактора узрока отпочињања истог, у европској и светској јавности, је адекватно савладан у позитивном смислу, и замишљене пројекције отклоњене, за сад. Усудићу се ипак да кажем и да констатујем да је у поменутој проблематици, која је могла да има несагледиве последице, на невероватан начин у општем јавном утиску поводом поменуте опасности, невероватно и необјашњиво, имао један мудри потез познатог режисера (Емира) Немање Кустурице, који је на ингениозан начин, у хируршки прецизно одабраном тренутку, пласирао документ аустроугарског генерала Поћорека датиран на доста ранији тренутак (годину дана!) пре било какве “српске завере осамнаестогодишњака и младобосанаца”, а са јасним ратним претензијама ка српској држави. Како сам схватио, документ је у поседу Андрићевог института. Одјек, у целокупној јавности, садржаја тог документа, имао је невероватан медијски потенцијал и чини се на тренутак, утицајнији од свих систематизованих радова о Голготи и Васкрсу Србије 1914-1918, макар у мојој перспективи, те одиграо и добио пресудну битку тог новог система медијског пласирања историјских садржаја, тј. суштински зумирао шаховске гравуре са правилима која важе само у примеру логорске утакмице талаца и окупатора, а у ствари око игре узрока и последица Првог светског рата.

КАКО СЕ СРУШИЛА СРБОФОБНА КОНСТРУКЦИЈА?

Сама агенда је у почетку садржала тихо отварање теме широм европских земаља, луцидне моменте тада лондонског градоначелника, сада премијера, затим све снажнији “стручни” притисак, потом неуспех, а од последица је видиљива на крају била незанемарљива, бизарна и неподношљива за сваког српског гледаоца, сцена протоколарног државничког понижења на симулацији обележавања годишњице тог рата. Документ је тако доказао, можда не свима разумљиву Нову стварност, да садржај, тада експлицитно војнополитичког карактера има неупоредиво већу снагу, али у савршено одабраном медијском тренутку. За неке академске дисциплине, ово је такође добар моменат, да објасне зашто се исти садржаји не пласирају и не обрађују, у законски дефинисаном дипломатско-државно-архивистичком простору.

ЗАШТО ЋУТИМО САДА?

Ништа мања, управо неупоредиво и немерљиво већа актуелна опасност, усмерена на српско духовно-културно-историјско наслеђе, како материјално, тако и нематеријално, лингвистичко, књижевно, и коначно антропо-географско, поставља питање свима са дипломама свих просветних, научних, музеолошких нивоа, војнонаучних нивоа – ко треба да реагује? Да ли смо на врхунцу последица деценијске негативне селекције у свим установама, што ће имати за резултат, адекватни научни одговор понеког појединца у улози вапијућег у пустињи. А можда једном и занавек фронтални одговор свих нивоа државног научног корпуса и администрације, те тиме оправдати макар једном плате и пензије тако драге свима, па истовремено и племенит и субјективни теслинско-јованозмајевско-пупински доживљај невулгаризованог „србовања“, са ништа мање племенитим и пристојним односом према сваком другом.

АПРИЛСКО РАЗАРАЊЕ 1941. ГОДИНЕ

Последице могу бити много веће и дугорочније од последица нпр. сличне атмосфере у предвечерје Априлског рата 1941, када је реченица тадашњег надлежног министра, услед опасности уништавања горепоменутог наслеђа, била: “Метите то у подруме!”. Сведоци су говорили да су адекватне температурне и заштитне амбалаже, кутије и контејнери, данима чекале поменутог надлежног да одобри евакуацију добара из свих установа, те је „стручно“ неумољив поентирао поменутом реченицом. Остале су неискоришћене и отворене, и сачекале оне који су само могли да “помету” прашину и гареж са места Народне библиотеке, и после предају нагорели рукопис патријарха Арсенија Чарнојевића са путовања по Светој Земљи, и још понешто, такође нагорело. Овај актуелни моменат, на сличан начин, снажно угрожава питање комплексног слојевитог српског наслеђа на територији Косова и Метохије.

ТУРСКИ ДОКУМЕНТИ КАО ИЗВОР ИСТИНЕ

Управо зато упућујем из дубоке, искрене, и најплеменитије намере на суштински садржај великог научног подухвата “MonumentaTurcica” – Законски споменици, започетог 60-тих година прошлог века, Оријенталног института из Сарајева. Преданим радом, преведени су са османског турског језика неки од пописа ових простора, после освајања и успостављања отоманске управе, и територијалне поделе на пашалуке, санџаке, вилајете- управне и војне области, и кадилуке-судске области. Он даље указује управо на суштинске оригиналне пописе османског царства из различитих периода, који су сукцесивно превођени од стране разних аутора и научних институција. Неке од њих је превео поменути институт, и било би одлично када би на значај овог материјала стално упућивали стручњаци који се османистиком баве из перспективе језика и историје.

Тадашњи стручни тим је добио и микрофилмове ових пописних књига. Све књиге су у својим кожним повезима, димензија 30×12 цм, налазе се у Архиву Председништва владе Републике Турске у Цариграду (Истанбулу) – Başbakanlık Osmanlı Arşivi. Уредници ових издања су били др Б. Ђурђев, Н. Хаџибегић, Н. Филиповић и Х. Шабановић под чијим руковоством је и урађен превод доступних дефтера – Пописа различитих врста и намене, и појединачних и катастарских. Суштина је да су оригиналне пописне књиге сачуване и архивиране. У различитим периодима показују бројеве хришћанских, исламских и осталих домаћинстава, тимаре-земљишне поседе, њихове управитеље спахије, хасове – велике поседе, порезе, евентуалне пореске олакшице итд. Ранији и први пописи се односе само на сеоско становништво, а каснији на градско. Јасно се види да пописи све до краја 16. и почетка 17. века приказују једну јасну слику становништва са својим обавезама, која тек тада креће да се мења драстичније у корист исламског становништва у одређеном проценту, али и тада у градовима, где је приметан и тренутак преверавања. Каснија уздрманост унутар самог отоманског царства које је резултирало и великим аустро-турским сукобима, затим масовним страдањем, те масовним егзодусом српског становништва тј. сеобом под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Мењање етничке структуре становништва тог подручја је тада интензивније. Суштину проблема показује и археологија која нам може само на територији Велике Хоче, показати 13 локалитета српских православних цркава, а око 1300 локација на целој територији Косова и Метохије који су остаци задужбина српских средњевековних владара и великодостојника. Сами средњевековни градови и епархијски центри, од 13. века па надаље, попут Призрена, Рибника, Неродимља, Љипљана, Грачанице, Новог Брда, Трепче, Вучитрна, Брњака, Петрича, Врхлаба, затим рударских центара са експлоатацијом злата и сребра и ковницама новца, су такође показатељи живота доминатног српског становништва тог периода на тој територији. У том периоду арбанашко становништво се налази чак јужније од данашње северне Албаније. Ранији средњевековни периоди такође обилују бурним српским, српско бугарским, српско византијским односима, све до раних векова првог миленијума.

ШТА ИМАМО КАО ОРУЖЈЕ ИСТИНЕ?

1. Istanbul Basvekalet Arsivi, Maliyeden Müdevver Vesikalar бр. 12, Попис царских хасова у вилајетима Звечану, Никшићу, Скопљу, Јелечу, области Бранковића, призренској Бистрици, као и детаљан попис скопског и тетовског вилајета, 1453-1455.
2. Istanbul Basvekalet Arsivi, Maliyeden Müdevver Vesikalar бр. 544. Крајиште Иса Бега-Исаковића,Сумарни катастарски попис Звечан, Јелеч, Сјеница, Рас, Никшић, Ходидјед, Тетово, Скопље, Качаник, 1455.
3. Istanbul Basvekalet Arsivi, Maliye бр. 2, појединачни попис вучитрнског санџака – област Бранковића, 1455.
4. Istanbul Basvekalet Arsivi, Maliyeden Müdevver Vesikalar бр. 16, Сумарни попис вучитрнског Санџака, 1477.
5. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tahrir Defteri бр. 22, Сумарни попис вучитрнског санџака, 1487.
6. Istanbul Belediye Kutuphanesi, Cevdet Yazmalari 0 76, Збирни попис босанског санџака, 1469.
7. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 5, детаљни попис херцеговачког санџака, 1455-1477.
8. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 16 и 1007, појединачни и сумарни попис смедеревског санџака, 1476-1478 и 1516.
9. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 18, 24, 56, 157, сумарни и детаљни пописи босанског санџака из 1485, 1489, 1516, 1530.
10. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 171, сумарни попис зворничког санџака, 1518.
11. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 135, 144, 1011, 187, 316, збирни и појединачни пописи смедеревског санџака из 1521-23, 1528, 1536, 1560.
12. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 201, 211, 379, 415, детаљни и сумарни пописи босанског санџака из 1540-1542, 1561, 1577.
13. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 243, детаљни попис пожешког санџака, 1545.
14. Istanbul Basvekalet Arsivi, Tapu Defteri 437, 549 , детаљни попис Сремског санџака, 1546 и 1566-1567. КАКВА НАС ЧИТАЊА ЧЕКАЈУ?

У овим пописима које је Османско царство вршило као праксу освојених подручја, налазе се све смернице за пописане етничке, антропогеографске и топонимске факте, тј. затечено становништво са својим социокултурним облицима живота, а који могу бити смерница свим заинтересованим странама које имају потребу потврде свог вековног или миленијумског духовног, културног и историјског идентитета. На тај начин се у биолошком, етничком и лингвистичком пресеку може констатовати доминатно становништво, мање етничке групе, доминатни антрополошко-археолошко културни кругови и слојеви. Овакви пописи су изврстан извор чињеница за проучавање етногенезе народа на широком подручју тадашњег османског царства у оквиру његових граница.

ПОПИС КАО ДОКАЗНА ФАКТОГРАФИЈА

Свакако постоје пописи свих области Османског царства различитих периода, те се јасно може установити подручје које становништво српског, грчког, сиријског, јеврејског, египатског, јерменског, бугарског, арбанашког…. народа покрива, са свим подручјима где доминира, и са свим граничним подручјима са којима се додирује.

Ови пописи су такође јасни показатељи материјалног споменичког наслеђа у смислу, тада још увек живих, сада напуштених градова и манастира са својим тада већ вековним називима и географским топонимима. Јасно је да у наведеним катастарским и појединачним пописима где су приказане све мање и веће насеобине, градови, манастири и војна утврђења, са пореским обрачунима, нема или у веома малом проценту има арбанашког становништва које је забележено приликом ових пописа на територији које су исти обухватили у 15. веку. Они се могу тражити и лоцирати тамо где су друге етничке заједнице доминирале, и тих пописа такође има, те се све заинтересоване стране могу упутити у истраживање тих пописа који су сви сачувани и налазе се у Архиву Председништва владе Републике Турске.

Да није пажљиво сачувано културно-историјско наслеђе Отоманске империје, у некој врсти безобразне уобразиље, човек би могао помислити да се потомци насилно пресељених делова становништва, са једног краја отоманског царства на други крај, могу услед тренутне бројности на данашњим територијама држава, одважити на територијално-културну-споменичку и идентитеску агенду. То би била, ако су наводи бившег амбасадора Танасковића тачни, о девет милиона потомака српског становништва чији су преци давно не својом вољом пресељени, на територију данашње Републике Турске са све топонимима и Београдском шумом у Истанбулу, нарочито безобразна авантура, јер су им околности бивствовања на том простору сасвим јасна.

И много је више топонима него што је поменута шума, из чега се види да су, поред вековима слојевитог асимилационог процеса потомака, уочљиве све врсте миграција којег год да су карактера, тј. вољног или присилног. Сваки народ има своје идентитеско и духовно и историјско-споменичко наслеђе, и само пажљивим и достојанственим чувањем свог, апсолутно заслужује кредибилитет да пази и исто тако да има племенит однос према наслеђу суседа. Мешање културних слојева даје нарочиту лепоту земљином шару, али присвајање туђег садржаја ни у једном граничном подручју било ког народа, на било ком континенту нема дуговечну и племениту будућност.

Сви суседи пре треба да виде који далекогранични народи продају воду њима самима, са њихових извора, па ће им бити јаснија значења вековних топонима, а самим тим измишљање непостојећих династија, владара, и присвајање туђег наслеђа на коме је средњевековни језик општеприсутан, а њима апсолутно неразумљив, бесмислено и безпредметно. Верујем да се неће упустити у авантуру лингвистичког доказивања преко језика на фрескама јер се исти може наћи све до Охотског и Јапанског мора и Беринговог мореуза у географском смислу, а у дубини историје се може лоцирати у миленијумским оквирима.