КИЈЕВО – ПЕЧЕРСКА ЛАВРА И КОСОВО: ЗАШТО СЕ СВЕ ДЕШАВА БАШ САДА
МЕСТА БЛАГОДАТИ
Постоје места на овом свету која су нарочито облагодаћена, места где велика небеска милост силази на земљу и живи међу људима. Тако ми, православни, сазиремо Јерусалим, град у коме је Христос страдао, устао из гроба и вазнео се на небо; ту је и Света Гора, удео Мајке Божје, где се, вековима, умире а не рађа, јер је света смрт рођење за вечност. Драгоцена нам је и Кијево – Печерска Лавра, мајка свих руских светиња и светаца, а њих је много, и велики су драгуљ Цркве Христове.
Међу највећим светињама православних народа је Света Земља српска звана Косово и Метохија, са преко хиљаду и петсто манастира, цркава и црквишта. Ово је свештени простор на коме је читав један народ излио себе у реку која натапа Небески Јерусалим, чија је светиљка Јагње. Ту је на Крв Спасову узвраћено крвљу Лазаревом и светих му витезова, и то је наш траг који зари кроз окно свакодневице, сиве и суморне, па и у поганим часовима историје, кад човек човеку постаје вук.
Просто је невероватно, али се, баш ових дана, силе зла устремљују да православнима отму две суште светиње: Кијево – Печерску Лавру и Косово и Метохију.
НАТО сатаниста Зеленски наредио је монасима канонске Украјинске Православне Цркве да до краја марта напусте Лавру, а НАТО сатанисти из Вашингтона и Брисела нас приморавају да се, потписом једнога који верује да је све, одрекнемо Косова и Метохије.
БОЈНО ПОЉЕ СУ СРЦА ЉУДСКА
Да се не заваравамо: ако неко мисли да има места за случајност у царству Свемогућег Бога ( а Свети Јован Кронштатски је говорио да нема таквог места ), онда нека не чита овај текст. Он је намењен људима који верују да је смисао историје надземаљска борба за људска срца ( „Ту се ђаво са Богом бори, а бојно поље су срца људска“, каже Достојевски ), и да ће историја трајати док год људи у њој буду могли да се спасавају и наслеђују Царство Божије. Човек изнад свега, а Бог изнад човека: тако је православну историософију објаснио Свети владика Николај.
Кад то знамо, онда нам је јасно зашто је сваки део наше планете подручје борбе између Христа и антихриста. То је рат између правог месије, Сина Божијег и Човечијег, Распетог и Васкрслог победника над грехом, смрћу и ђаволом, и сина пропасти и погибије, чије име значи „против Христа“ ( тоталитарна држава која не дозвољава да се живи слободно, у складу са ликом Божјим у нама ), али и уместо Христа ( свака врста обмане и завођења у пакао – како каже Андрићев Гоја:“Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што је и Бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне.“ )
И та борба данас је дошла до усијања.
Слуге ђавоље, које вековима раде против Бога и Његовог закона, осећају да им је дошао час ( „Сад је ваш час и област таме“, рекао је Христос кад су дошли да Га ухапсе ), и да морају сломити човечанство да би довели лажног бога, онога који је Против и Уместо, „бога“ који нема лице, него је сав црвоточна личина, паклени привид.
ПРОТИВ КОГА СЕ ДИЖЕ РАТ
Да ли неко мисли да се, у доба потоњег рата, случајно руши свака морално доследна религиозност, свака породична вредност ( одатле борбени џендеризам и хоминтерновско – гејстаповски прогон оних који породицу бране ), свака демократска држава у којој се о својој судбини питају и грађани, сваки дијалог и слобода мишљења? Наравно да ту, планетерано гледано, ништа није случајно – да би се довео антихрист, у свету све мора бити анти, од антицркве екуменизма, преко антиполитике, у којој уместо државника на власти имамо кловнове, и антинауке, претворене у црномагијску технологију за владање над електронским концлогором, до античовека, киборга, који ће на крају завршити у виртуелности, у тлапњама некакве вештачке интелигенције.
Ратује се, пре свега, против хришћана, али и против против сваког ко чува минималну логосност људског бића, савест и морал заједничке човечанству. Рецимо: већ деценијама луциферијанци са Запада настоје да у Индији легализују порнографију, иако Индија није хришћанска земља, па би се неко питао – зашто им смета природни морал очуван у Индији? Па зато што последњи траг људскости мора да се затре да би антихрист дошао, и то у сваком углу земаљског шара.
Ако је, како је рекао Владика Николај, 19. век био устанак против Бога, а 20. столеће савез са ђаволом, онда ми живимо у часу када ђаво води своје хорде на последње тврђаве светости да би погасио сва светла, и да би у мрак који ће наступити унео ледено сјајкање своје мржње ( ко мрзи, смрнут је, залеђен, и од тог леда настају пламичци привида, који не греју, али маме ). Не заборавимо: он је Луцифер, доносилац лажне светлости, која, као у мочвари, заводи путника и наводи га да се утопи у муљу.
Зато се Архинепријатељу и његовим НАТО слугама жури да нама, православнима, одузму Лавру и Косово.
ШТА ЈЕ КИЈЕВО – ПЕЧЕРСКА ЛАВРА?
Мој покојни пријатељ и искрени хришћанин, Милорад Токовић, објавио је, са својим сином Марком, књигу „Ходочашће на Исток“ у којој је описао многобројне светиње садашње Украјине, негдашње Мале Русије. Ту је и опис Лавре:“Кијевско – печерска лавра (Успе́нська Ки́єво-Пече́рська ла́вра) се налази у јужном делу Кијева, на десној обали Дњепра. Манастир је саграђен 1051. године за време Кијевске Русије на месту где је аскета Иларион Кијевски раније подигао манастир у лаври (пећини). Основао га је Св. Антоније Печерски, оснивач и отац монаштва у Русији, који се вратио из Свете Горе, где је био монах у манастиру Есфигмену. Саоснивач је био његов ученик Теодосије Печерски. Цео тај реон (око пећине) кијевски кнез Изјаслав I је подарио монасима Св. Антонија Печерског. Када је број монаха порастао на дванаест Антоније се повукао у шуму. Умро је у 90. години, вековима прослављан од Руске, али и од других православних Цркава.
Ова светиња се сматра једним од седам чуда Украјине и налази се на листи УНЕСКО-а. Звоник лавре је са 96,52 m трећи по висини православни звоник у свету./…/ Тешко је набројати све цркве (Сабор Успења Пресвете Богородице, Трпезаријска – преподобних Антонија и Теодосија, Св. Тројице, Христовог Васкрсења, Рождества Пресвете Богородице, Свих Светих, Зачећа Св. Ане, Воздвижења Часног Крста, Живоносног Извора и низ других), а камо ли их обићи за неколико сати колико смо боравили у овом граду – светињи. Од две пешчаре старија је Горња. Ту су се подвизавали многи монаси, међу њима, касније, значајан број светих људи. Када се напунила Горња, нови подвижници су основали Доњу пешчару. Подвизавање се одвијало по најстрожијим поступцима – многи монаси су добровољно, посвећени Богу, били зазидани до краја живота (чак и 30 – 40 година), храна им је достављана у веома скромним (боље речено оскудним) количинама кроз мали отвор у зиду, а за њихову смрт би се сазнало оног тренутка кад би та храна остала у отвору.“
Такви свеци су се уградили у темеље постојања нашег света, али и космоса. По учењу Цркве, и космос почива на људима Христовим. Владика Николај је говорио да, као што читава зграда позоришта, са својим сјајним лустерима, завесама и намештајем, постоји због малог простора који се зове бина, и где се одвија представа, тако и космос, са својим звездама и галаксијама, постоји због мале Земље, на којој се родио, умро и васкрсао Христос Богочовек, и где су се, на њиви људске природе, пројавили свеци, препуно пшенично класје зрело за житницу небеску.
СВЕТИ АНТОНИЈЕ И ТЕОДОСИЈЕ
Не може се говорити о Кијевско – Печерској Лаври, а да се не каже нека реч више о њеним највећим светитељима: Св. Антонију Печерском и Св. Теодосију Печерском.
Милорад Токовић бележи:“Антоније Печерски је рођен у близини Чернигова (Украјина) 983. године као Антипа. Руска православна црква га сматра оснивачем и оцем монаштва у Русији. Веома млад одлази у Свету Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. У Русију се враћа 1028. године и живи животом пустињака у пећини на планини Берестово. Његов аскетски живот следи доста хришћана прихватајући монаштво и пустињаштво. Тако је на том месту створена чувена Кијевско – печерска лавра. Када се Антоније, након оснивања лавре, повукао у шуму, око њега су поново почели да се насељавају монаси. Ту на планини је уз његов благослов изграђен први дрвени храм Успења Пресвете Богородице. Свети Антоније Печерски се упокојио 1073. године у 90. години живота. Православна црква га прославља 10/23. јула.
Теодосије Печерски се, заједно са Aнтонијем, сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Од најраније младости је избегавао смех и весеље и предавао се богомислију и молитви. Због тога је често добијао батине од мајке. Прочитавши у Јеванђељу речи Христове: „Ко љуби оца и матер већма него мене, није мене достојан”, напушта родитељски дом и бежи преподобном Антонију, који га је ускоро замонашио. Касније су њих двојица основали Кијевско – печерску лавру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије превазилази све монахе па га Антоније поставља за игумана манастира. Веома је много допринео умножавању братства и изградњи цркава и келија. Хришћанска традиција помиње да га је Бог обдарио великом благодаћу тако да је имао моћ над нечистим дусима и исцељивао болести и прозирао у судбине људи. Умро је 1074. године, а његове целебне мошти почивају поред Антонијевих. Српска православна црква га слави 3/16. маја.“
Ова двојица су, као Свети Сава и Симеон у нас, вечни узор рускога монаштва – и пустињачког и општежитељног.
КАКО ЈЕ У СВЕТИМ ПЕШТЕРАМА?
Милорад Токовић бележи:“Након службе одлазимо у Горњу пешчару. У пешчару улазимо са упаљеном свећицом – ништа друго, ни батеријска лампа ни фото апарат не могу да се користе. Од цркве Зачећа Св. Ане кроз пешчару идемо дугим узаним ходницима белих зидова. Унутра је потпуни мрак који донекле разбијамо упаљеним свећицама. Са стране ходника се налазе нише у којима су кивоти са моштима. Крај сваког кивота је мала икона светитеља подвижника и његово име. Много је светих подвижника да бих помињао њихова имена. У Горњој пешчари су се, поред осталих, подвизавали Св. Антоније и Св. Теодосије, чија је келија пронађена 1988. године. Ту су и три пешчерске цркве: Рождества Христовог, Преп. Теодосија и Благовештења. Док ходамо пешчерским светим ходницима влада апсолутна тишина, а осећање да се налазимо у необјашњивом и неописивом свету највећих подвижника и бораца за православну веру је присутно у нама – осећање које нико од нас не може пренети на папир. Уследила је посета Доњој пешчари. Улаз у пешчару је код цркве Воздвижења Часног Крста. У њој не палимо свећице – упаљена су кандила. Чини ми се да су сводови таванице нешто нижи него у Горњој пешчари јер сам их два – три пута дохватио главом. И овде се налазе три пешчерске цркве: Преп. Антонија, Преп. Варлаама и Ваведења. У Доњој пешчари су гроб и келија Преп. Антонија, док се гроб и келија Преп. Теодосија налазе у Горњој. Трудили смо се да све мошти, поред којих смо прошли, целивамо – наше дужно поштовање великим подвижницима.“
Опет и опет: на светима почива свет. Зато ђавоље слуге ратују против светих, и зато Зеленски изгони калуђере који у Лаври свеце наслеђују. Не може антихрист да завлада без те, макар и привремене, победе.
И ЈОШ СВЕТАЦА, И ЈОШ ЧУДА
Милорад Токовић сведочи:“Отац Козма нам приређује још једно изненађење – води нас у једну црквицу – капелу близу Дњепра, у којој се налази капа Св. Марка Гробара. Преподобни Марко Гробар се подвизавао у време када су мошти Св. Теодосија Печерског преношене из пешчаре у свету велику цркву (Успења Пресвете Богородице). Настанио се у пешчари и живео у њој, у пешчари је својим рукама копао удубљења ради вежбања у молитви и сахрањивања преминуле братије, а земљу је на својим леђима износио напоље. Осим тога блажени стави себи око појаса ланце које је носио у току целог живота свог, проводећи дан и ноћ у молитви при чему је молитву сједињавао са строгим постом. Свети Марко је имао толику благодат, да мртвима заповеда и они га слушаху. О њему постоји велики број причи, а ја ћу казати једну од њих. Не стигавши да сахрани једног већ окупаног и опојаног монаха, Марко му поручи: „Почекај, брате, до сутра јер ти гроб још није готов”, а монах отвори очи и би жив до другог дана. Марко се пак упокоји у Господу крајем 11. или почетком 12. века. Сахрањен је у Доњој пешчари. Руска православна црква га слави 29. децембра / 11. јануара, а увршћен је и у календар СПЦ. Преподобни Марко Гробар је на глави целог живота носио металну купасту капу. Имали смо ту благодат да је свештеник у црквици Кијевско – печерске лавре сваком од нас стави на главу./…/ На домак црквице у којој нам је свештеник стављао капу Св. Марка Гробара налазе се источници Св. Антонија и Св. Теодосија, такорећи један крај другог са водом за пиће. Огромно стабло липе Св. Теодосија Печерског недалеко од цркве Зачећа Св. Ане оставља нас без даха. Према легенди липу је засадио Преподобни Теодосије на гробу своје мајке. Висока је 18 m, а у обиму има 6,5 m. Испред Кијевске духовне академије је споменик још једном руском светитељу, кијевском митрополиту Св. Петру Могили (1596 – 1647), оснивачу Кијевског колегијума (данашње Кијевске духовне академије), која је постала први већи центар духовног образовања.“
Могила се борио против папизма, који је покушавао да отме душе Малоруса. И његово је име остало записано као име борбе која је постала победа у Христу.
РУСКИ СВЕЦИ И ЛАВРА
Лавра је источник руске светости, почетак Свете Русије. Животи многих руских светаца су, на овај или онај начин, везани за Лавру. Довољно је сетити се само Серафима Саровског. Оставивши свет, млади Прохор – будући Серафим – се најпре упути на поклоништво у Кијево-Печерску лавру. Тамо један прозорљиви затворник, по имену Доситеј, провиђајући у Прохору доброг подвижника Христовог, благослови га да иде да се спасава у Саровској пустињи. Иди, чедо Божје, –рече прозорљиви старац младом подвижнику, – и остани у Саровској обитељи; то ће ти место бити на спасење; помоћу Божјом ти ћеш тамо завршити и своје земно странствовање. Свети Дух, Ризница добара, руководиће живот твој у светињи. Са благословом Лавре, Прохор је постао Серафим.
Овде је почео и крвави прогон Руске Цркве од стране бољшевика, који је, Божјим промислом, пројавио светост Новомученика земље руске. Ту су неки калуђери – украјински шовинисти издали митрополита кијевског Владимира, и бољшевици су га, првог од свих епископа, убили 1918. Првомученик митрополит Владимир Кијевски се, пре но што је убијен, подигавши своје руке молио Богу овако: „Господе, опрости ми грехе, вољне и невољне, и прими мој дух у миру“. Онда је благословио своје убице са обе руке и рекао: „Господ вас благосиља и опрашта вам“. И, након тога, када митрополит више није имао времена ни да спусти своје руке, убијен је са три хица.
Крв његова освештала је, још једном, тле Лавре.
НА ПУТУ КА РАСКОЛУ
За време комуниста, манастир је постао музеј, али ни комунисти нису могли да спрече мироточење светих глава подвижника који су своје животе дали Христу. Верници су долазили као „туристи“ и мислено се молили пред тим главама, у близини моштију које су сведочиле о будућем васкрсењу.
Када је пао комунизам, под утицајем Ватикана и западних освајача, створен је, баш на Украјини, тежак црквени раскол, који је на крају подржао НАТО фанариота Вартоломеј Царградски.(1) И раскол је довео до братоубилачког ужаса, који сада гледамо. Јер, Свети Оци кажу да се грех раскола не пере ни мученичком крвљу.
Схиархимандрит Јона, велики старац са Украјине, говорио је једном свом духовном сину шта ће бити последице расколничке буне против Бога и црквеног поретка:“Када су га питали, и ја сам га такође питао: “Баћушка, Трећи светски рат о коме све знамо… гледајући шта се дешава у свету и дивећи се дуготрпљењу Божјем, питамо се – а када ће то бити? Ко ће напасти Русију?” – Русију нико неће напасти – рекао је духовник. – А ко ће напасти САД? – Нико неће напасти. – Па какав ће то бити рат? – Он ће почети од мале земље, која је мања од Русије. Биће унутрашњи сукоби који ће прерасти у грађански рат. Пролиће се много крви. И у тај грађански рат у малој земљи, биће увучена и Русија и САД и многе земље. И то ће бити почетак Трећег светског рата – објаснио је Јона. – А када ће то бити, баћушка? – Ја ћу умрети, и годину дана након тога ће почети. – Он се упокојио у децембру 2012. године. А Евромајдан је почео у децембру… – Крајем новембра је почео… у суштини реално је мајдан са запаљеним гумама и сл. почео у децембру и настављен је 2014. године.“(2)
То сада гледамо – крвави братоубилачки рат, којим је свет дошао до ивице с које се пада у понор.
РАТ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ
У свом тексту о ситуацији која нас, Србе, чека кад су косовске одлуке у питању, будна Српкиња, новинарка Љиљана Богдановић рекла је све што је важно:“Верујемо ли да ћемо сачувати Косово као део Србије? Да га непријатељу нећемо, како се то понавља, „предати де јуре – ако нам га је већ отео – де факто“? Да ћемо у хаосу, огњу и крви који натапају и дробе планету, у огромном простору између неба и земље, баш ми Срби успети да се нагодимо с небеским и земаљским силама, да надмудримо злочинце и душмане, да подстакнемо пријатеље и заштитнике да неком вишом и нетранспарентном нагодбом закљученом у дубоком светском геополитичком центру моћи у својини ипак и заувек сачувамо косовски завет и колевку, идентитет и крштено име? Ма колико је околности доводиле у питање, у срцу већине Срба ова чврста вера није озбиљно окрзнута. У протеклим данима она се посебно потврђивала гласовима који су стизали из Цркве, од монаха и јереја, чије су нам се речи утискивале у свест, разум и срце!
Слушајући их, били смо обрадовани и унеколико умирени: Јасно је на коју моћ и „силу аргумената“ се ослања уважени монах Арсеније Јовановић, када нам поручује: „Чега смо се ми то и кога уплашили? Да ли су се Срби икада некога плашили? Нису и НЕЋЕ! А понајмање ћемо се уплашити једне шаке јада европских уцењивача, гомиле пијанаца, хомосексуалаца и болесника, које нико више ни у њиховој Европи не поштује! Да ли су се Немањићи некога плашили? Да ли се кнез Лазар уплашио силе азијске када су, као непрегледно и небројено јато скакаваца, пали на Балкан? Да ли се Карађорђе плашио Турака и потурица, да ли су се Надежда, Милунка, Мишић, Путник, Бојовић, Степа и остале војводе и војници лављих срдаца плашили Шваба и швапских слуга и коњушара, да ли се Дража Михаиловић плашио, да ли су се и наши партизани, и то су све били Срби, уплашили немачког крволочног Вермахта – НИСУ, нико се од њих није уплашио! Увек је Србин устајао против неправде и гинуо, али на крају увек побеђивао!““(3)
Оваквом сумњичењу жестоко је супротстављено и неслагање оца Дарка Ђога, каже Љиљана Богдановић: „Ништа још није готово, али да не бисмо осванули у ситуацији гдје смо обавијештени да јесте готово, свако од нас мора да јасно и недвосмислено каже: као Србин и/ли грађанин Србије не пристајем на прихватање понуђене капитулације (од првог до посљедњег међу нама, од свештенства до вјерног народа). Наше искушење (…) представља политичку формулацију коначне идентитетске капитулације Србије којом би се српски народ самораспустио и самоугасио јер би од народа, колектива са идентитетом и достојанством постао колонизовано становништво срећно због свог статуса колоније, спремно да дио своје територије и цијелину свога бића уступи за брзу пругу (ствар не само удобну већ, како се ових дан увјерисмо, и погибељну).“(3)
Погибељно је све што није од вере,него од саможивог страха који нас изједа јер смо навикли на удобности овдашњице, мислећи да је непролазна.
ЗАШТО СУ ОЧИ УПРТЕ У ЦРКВУ?
Љиљана Богдановић нас подсећа:“Све су очи упрте у Цркву, каже Ђого – А Црква јесмо сви ми, цјелокупност Тијела Христовог. Ипак, „од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48). И не смијемо данас очекивати да ће други казати мој став, а мени дозволити да сједим у комфорној анонимности.“(3)
Ако и страхујемо, каже Љиљана Богдановић, то није необичо:“Како да се не страхује од оволике нискости? И јесу ли литије и молебни пут да освестимо непробојни отпор и снагу у бићу Срба? Протојереј Јован Пламенац поставља отрежњујуће питање: „Да ли ће најављени молебни задржати Косово и Метохију у саставу Србије, па тако и сачувати тамошњи српски народ (не само верни) и тамошње цркве и манастире или ће српски народ превести жедног преко воде“?/…/Већина се несвесно у свом ставу и понашању приклања правцу који је јереј Ђого, не полемишући са упитом о могућим обманама – и „превођењу жедних“, трасирао речима: „Од нас из свештенства нико не очекује револуцију, грађанске немире, уплитање у баруштину партијске борбе. Црква се не бави политиком у смислу да се не бави партијским лобирањем, али ако се Црква занима за друштво у коме живи, онда се она по дефиницији бави полисом (дакле: политиком). У том смислу очекивање српског народа није усмјерено ка насилним превратима и манифестацијама бијеса већ ка недвосмисленим, гласним, непоколебивим, свакидашњим упозорењима нас из свештенства онима највишим у држави о томе да је неприхватљиво и незамисливо да се уопште говори о прихватању и спровођењу плана о капитулацији Србије.“
Унеколико сагласан с овим погледима, српски народ необичном ћутњом упућује упозорења „највишим у држави“ шта ће довека бити незамисливо. А „највиши“, сетимо се, као мото на свом борбеном штиту давно истакоше витешку заповест: „Предаја није опција.“ Остаје им само да сада своју заклетву учине стварном и заветном.“(3)
Да се не играмо са заветом. Јер, нико не може да живи мирно са тридесет Јудиних сребрњака у џепу. Или у новчанику. Или на кредитној картици. А о јудинству је овде реч. О јудинству. И оно може постати колективно.
КАКВА ЈЕ ИЗДАЈА МОГУЋА
Да је издаја широких размера могућа, потврђује нам и руски мислилац Александар Зиновјев у својој књизи „Слом руског комунизма“, у којој каже: „Постоји свесна и несвесна издаја, намерна и ненамерна. У свакој сложеној и великој издаји у којој учествују многи људи и која се састоји из многих поступака у дужем временском интервалу, могу се приметити како свесност и намерност, тако и несвесност и ненамерност, и то у различитој мери и у различитим комбинацијама. То отежава оцену појаве у целини, поготово ако нема довољно строгих критеријума с тим у вези, нити жеље да се појава објективно схвати. Већина издаја спада у појаве те врсте. Оне се најчешће не оцењују као издаја, не кажњавају се или се слабо кажњавају, не муче савест издајника. И није ту ствар у моралном посрнућу (премда и тога има), него у настанку животних ситуација на које нису примењиве норме морала и права. /…/Издаја људи са врха и оних најутицајнијих често се не оцењује и не кажњава као таква“.
Али, то ЈЕСТЕ издаја, макар на земљи остала некажњена. Свака продаја и предаја заветне српске земље, Косова и Метохије, јесте издаја, и ко год изда, а Србин је пореклом, био он политичар или свештеник, одговараће Богу и кнезу Лазару.
Калуђери Лавре Антонијеве и Теодосијеве неће напустити манастир, упркос претњама Зеленског. Митрополит Павле, старешина манастира, јасно је рекао да ће се на духовној стражи остати, јер апокалипса, права апокалипса, почиње од удара на Лавру.(4) То је једини начин да се победи – спремност на мученичко сведочење.
ПАМЕТ У ГЛАВУ И ХРИСТА У СРЦЕ
Једини начин да и ми, Срби, останемо то што јесмо мора бити непристајање на издају. Старац Тадеј је рекао да, без обзира на нашу земну немоћ, ништа није изгубљено док сами не потпишемо да се одричемо земље Лазареве. Бог неће дати Своје светиње, ни у Лаври, ни на Косову, ако Му будемо верни – то јест, ако не будемо лицемерни. Лицемерје код Бога не пролази. А вера остаје стуб и тврђава. Као у случају Високих Дечана, о чему пише прота Живан Маринковић у свом „Најбољем васпитачу“.
По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали. По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.(5)
Лавра и Косово су Божје светиње, а наше су у мери у којима их бранимо. Антихрист не може победити док смо Господњи. Зато памет у главу и Христа у срце, и у одбрану онога што је важније од наших земних живота. Јер ми не меримо своју одлучност по сили која на нас креће него по светињама које бранимо.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ ( 15.3.2023. ГОДИНЕ )
1.https://www.youtube.com/watch?v=SSBPV5nkpYs&ab_channel=%D0%A5%D0%BE%D1%80%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B5; https://www.youtube.com/watch?v=JVB9RLNfwhY&ab_channel=%D0%A5%D0%BE%D1%80%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B5; https://www.youtube.com/watch?v=YoKLL5Bm7aQ&ab_channel=%D0%A5%D0%BE%D1%80%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B5; https://www.youtube.com/watch?v=dZ2uIJc65Bs&ab_channel=%D0%A5%D0%BE%D1%80%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B5
- https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1335091-prorocanstvo-starca-jone-sve-ce-se-zavrsiti-velikom-ratom-onda-ce-doci-ruski-car-video
- https://www.pecat.co.rs/2023/03/na-raspecu/
- https://rt.rs/news/22766-mitropolit-pavle-apokalipsa-pocinje-od-ukrajine/
- https://www.tvhram.rs/pisana-rec/tekstovi/536/cudo-visokim-decanima-evo-sta-dogodilo-kada-turci-pokusali-manastir-pretvore-dzamiju
