„Дуги телеграм“ Кенан написао је фебруара 1946. као отправник америчке амбасаде у Москви, док је чланак „Извори совјетског понашања“ објавио годину и по дана касније у утицајном америчком спољнополитичком часопису „Форин аферс“ и потписао га као „Икс“, не желећи да се оно што предлаже схвати као званичан став америчке владе.
Међутим, његов концепт „обуздавања“ Бела кућа је убрзо и усвојила, додуше не у облику који је сам Кенан предлагао.
У најкраћем, Кенан је саветовао амерички естаблишмент да проучава и поштује америчке ривале. Друго, веровао је да ће разборити компромиси олакшати коегзистенцију са противницима уз минималне трошкове и ризик од рата. И на крају, залагао се за давање примера америчке снаге кроз економска достигнућа и дипломатско вођство, уместо да се ослања на војну снагу.
Како је писао, совјетски лидери били су одлучни да шире комунистичку доктрину широм света, али су такође били изузетно стрпљиви и прагматични у тежњи за експанзијом.
Пред „суочењем са супериорном силом“, писао је Кенан, Совјети ће се повући и чекати повољнији тренутак. Запад, међутим, не би требало да буде уљуљкан у самозадовољство привременим совјетским неуспесима. Другим речима, СССР се плаши америчке војне моћи и тако би требало и да остане.
Совјетска спољна политика, тврдио је он, „флуидна је струја која се непрестано креће, где год јој је дозвољено, ка датом циљу.
Што се тиче спољне политике САД, Кенанов савет је био јасан:
„Главни елемент сваке политике Сједињених Држава према Совјетском Савезу мора бити дугорочно, стрпљиво, али чврсто и будно обуздавање руских експанзивних тенденција.
Чланак је изазвао сензацију у вашингтонским круговима, а термин „обуздавање“ постао је незаобилазан када се говорило о Хладном рату, а администрација тадашњег председника Харија Трумана прихватила је Кенанов концепт.
У наредних неколико година, америчка влада покушавала је да „обузда“ Совјетски савез кроз бројне програме помоћи својим савезницима – један од њих је био Маршалов план економске помоћи европским и азијским земљама, назван по тадашњем државном секретару Џорџу Маршалу. Други је био формирање НАТО-а.
Међутим, уклапање Кенановог концепта у Труманову доктрину, која је нагласак више стављала на војну помоћ и подршку, навело је Кенана да се удаљи од вашингтонског естаблишмента, али и да се овај удаљи од њега – када је, на пример, председник Линдон Џонсон позвао „мудре главе“ да га посаветују око вођења Вијетнамског рата, Кенана није било међу њима.
Ту су били и Аверел Хариман, Кенанов шеф у Москви, као и Дин Ачесон, бивши државни секретар и Кенанов шеф у Вашингтону. Али, за Кенана није било места за столом.
Од тих дана па до смрти 2005. у 101. години, Кенан опонира спољнополитичком мејнстриму Вашингтона – као што је био противник америчком војном мешању у Вијетнаму шездесетих, на исти начин се противио ширењу НАТО-а на исток након распада СССР-а и Варшавског пакта.
„Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војно-индустријски комплекс морао би да остане суштински непромењен док се не измисли неки други противник. Све друго би био неприхватљив шок за америчку економију“, писао је он 1987, а десет година касније, маја 1998. упозоравао је на погубне последице ширења Северноатлантске алијансе на исток:
„Мислим да је то почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено веома непријатељски реаговати и да ће утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било апсолутно никаквог разлога за то. Нико није претио никоме. Због овог проширења би се амерички Оци-оснивачи преврнули у гробу… Поготово су ме узнемириле тврдње о Русији као земљи која једва чека да нападне Западну Европу. Да ли људи не разумеју? Наши хладноратовски спорови били су са совјетским комунистичким режимом… А руска демократија је исто толико напредна, ако не и напреднија, од оне у земљама за које смо се управо обавезали да ћемо их штитити од Русије“, рекао је тада новинару Њујорк Тајмса.
Оно што је Кенана чинило релевантним и због чега је био и остао цењен је његово дубоко разумевање Русије, њене културе и духа. У „Мемоарима“, за које је добио Пулицерову награду, наводи да му је „Русија у крви“, да између њега и Русије постоји „мистериозни афинитет“ и питао се да није у претходном животу живео у Санкт Петербургу.
Кенан је имао и горка искуства са Русијом, односно СССР-ом. На месту амбасадора САД у Москви задржао се врло кратко, од маја до септембра 1952. Након што је у Берлину изјавио да се у Москви осећа као што се осећао у Нирнбергу, где је током Другог светског рата једно време био интерниран као амерички дипломата у Немачкој, проглашен је за персону нон грата.
