Кецмановић: Због чега „добри Бошњани“ оволико желе да живе у истом „стану“ са „лошим Србима“?

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ЗАШТО „добри Бошњани“ толико желе да живе што ближе са „лошим Србима“? Да ли зато што пате од мазохизма? Да ли да би преваспитали „лоше“ у „добре“?

Да ли трче у сусрет обновљеном интервенционизму тзв. међународне зједнице“ који ће испунити њихове жеље за доминацијом?

Кажу да је ситуација у Босни слична оној из ’92. Бајден и Меркелова су изгледа усагласили антисрпску политику централизације и унитаризације БиХ, која наводно треба да обезбиједи „јединствену и функционалну државу“.

Ако  је „повратак незавршеним пословима у Босни“ на високом шестом мјесту спољнополитичких приоритета САД, онда је у Њемачкој, која је добила извршну улогу, овај  заједнички подухват још и више рангиран.

Евроамерички експерти – бошњачки лобисти (Сервер, Бугајски и др.) – креирају спољну медијску подршку.

Спољне агентуре и у Српској и у Србији раде на сукобу Вучића и Додика. Интригирањем око избора патријарха свесрпског, циљају на „аутокефалну босанску СПЦ“, поправни испит за промашај са ЦГ СПЦ.

На одласку се побудио и в.п. Инцко да Српској испостави ултиматуме.

Усхићени Изетбеговић и Турковићева убрзано обогаћају стигматизације Срба, Српске и њеног лидера: „Срби су лош народ“, „Српска је геноцидна творевина“, „српски члан Предсједништва је налик Хитлеру“…

Али, пада у очи необична контрадикција у бошњачкој политици. Кажу да су Срби лош народ, а хоће са њима да живе у јединственој БиХ. Настојање да укину ентитетске границе и споје се са лошим комшијама, без заштите унутрашњих преграда, заиста је тешко објаснити.

Природно би било да се Бошњаци, напротив, залажу за што већу физичку дистанцу, високе ограде, тампон-зоне, наоружану граничну полицију и војне патроле на линијама унутрашњег разграничења 51: 49. према тим злим и наопаким Србима и опасној Републици Српској.

Бошњаци, међутим, мимо здраве памети, желе да живе у невеликом и неподијељеном заједничком стану са својим катилима и диндушманима.

Таква ирационална политика једино се може објаснити у психолошким категоријама.

Свјесно колективно излагање непосредној и непрестаној опасности и уживање у самомучењу даноноћним морама назива се – политички мазохизам. Да ли се заиста ради о томе?

Одговор се крије тек у другој фази пројекта „јединствена и функционална Босна“.

Када укину ретроградне „националне торове“, како не само бошњачки грађанисти зову ентитете и кантоне, три народа ће похрлити једни другима у загрљај. Обновиће се комунистичка БиХ, република вјековне толеранције, традиционалног комшилука, хармоничног самоуоправног суживота и идиличног социјлистичког заједништва у којој су Муслимани били стожерни народ. Тако нешто, међутим, у Босни под пет вијекова окупација и диктатура, уз локална национална клања, никад није постојало, сем у бошњачким легендама о магловитој „средњовјековној краљевини Босни у којој су наводно сви били богу-мили добри Бошњани, док их мрски сусједи нису подијелили и посвађали“.

Данас, послије грађанског рата на национално-верској основи, те накнадно нагомилане узајамане омразе, то је тек најмање реално.

Уосталом, да је Муслиманима било до такве БиХ какву проповиједају пред западним свијетом, направили би је у 4 кантона у којима 25 година држе власт.

Поучени референдумом из ’92, у ту бајку неће повјеровати ни „лоши Срби“, а неће ни Хрвати, који откако се буне што им Бошњаци бирају Комшића, постају све лошији.

Други план пута ка јединственој Босни је прошле године на конгресу СДА онлајн дефинисано Бакир Изетбеговић: „Срби и Хрвати треба да постану више Босанци“. А то ће рећи да треба да постану мање Срби и Хрвати, да постепено забораве на свој национални и вјерски идентитет и интегришу се у „темељни народ“ или „старинце у Босни“, како они сами себе виде.

Да би им олакшао процес трансформације, Бакир је чак, истом приликом, Србима и Хрватима отворио врата СДА као свебосанске патриотске странке. Око босанког патриотизма, међутим, у Бакира и шире, постоји грешка у разумијевању комшија јер и код Срба и код Хрвата постоји такво осјећање. Но, везано је за дијелове БиХ, за РС и ХБ, али не и за ББ гдје их практично и нема и не желе да се врате.

А пошто се Срби и Хрвати баш никако не уклапају у бошњачки национални и државни пројекат, те по томе и јесу „лоши народи“ – утолико горе по њих. Са „лошим народима“ може и другачије.

Постоји, наиме, и трећи и најједноставнији пут до јединствене Босне. Ни Србе ни Хрвате не треба ништа ни питати, него сачекати да им је притисцима и уцјенама на РС и ХБ наметну Бајден и Меркелова, НАТО и ЕУ. А у међувремену на природан отпор Срба и Хрвата одговарати осветничким порукама да ће „у другом полувремену грађанског рата Бошњаци изједначити разултат“.

Елем, грађанска држава без алтернативе, илити један човјек – један глас, што практично значи да ће већински Бошњаци преузети власт у јединственој Босни. А онда ваљда слиједи дугорочна стратегија политичког преваспитавања „лоших Срба“ у „добре Бошњане“, претварање националиста у грађане.

Да се власи не досјете, бошњачка већина изабраће Богића Богићевића за инокосног предсједника државе, може и Драгана Мектића за премијера. Жељко Комшић је, шућур алаху, већ на Башчаршији да буде спикер парламента и да представља и Хрвате и Бошњаке.

Додик и Човић могу једино у хајдуке, а остали у јатаке, градску герилу или у политичку емиграцију – у резервне домовине преко Дрине и Уне.

Колико год сви ови бошњачки планови за јединствену Босну дјеловали нереално, није ли нам не мање тако изгледало и када су ’92. Муслимани, уз подршку међународне заједнице, арогантно игнорисали вољу српског народа против сецесије БиХ?

Као што се Караџић тада показао способан да заузврат створи РС – и Додик се до сада показао способан да је одбрани. Зато су удари на РС концентрисани на његову дискредитацију, а и српски народ постао је лош зато што га непрестано бира.

Истина, унутрашње и међународне околности јесу се од ’92, када је Жак Ширак говорио да су „Срби народ звјери без вјере и закона“, знатно промијениле, али САД и ЕУ су насушно потребни лаки и брзи поени ради враћања самопоуздања.

Српска, дакле, мора да покаже да није тај поен.