А БАЈДЕН СВОЈИМ НЕСИГУРНИМ КРЕТЊАМА И КОНФУЗНИМ ГОВОРИМА РЕФЛЕКТУЈЕ ПОЗИЦИЈУ САД
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
НАРОД у Српској и Србији је данас вјероватно најбоље обавијештен о рату у Украјини, који је у центру пажња цијеле планете.
Док на Истоку дају само податке о руском напредовању и масовној ликвидацији фашиста, дотле на Западу може да се сазна искључиво о новим испорукама оружја и милијардама долара за припрему украјинске контраофанзиве. Код нас, међутим, ко воли једно има на диспозицији ТВ Хепи, ко воли друго – може да укључи ТВ Н1.
Овдашњи јавни сервис комбинује вијести са обје стране у складу са политиком неутралности.
Међутим, нигдје нема сучељавања опречних оцјена и рационалног дијалога, него само навијачки као да у Украјини играју Партизан и Звезда, па свако има своје Делије и Гробаре. Зато је право освјежење када појединци упозоре да није баш све црно–бјело, па макар им аргументација и не била најјача.
Тако ономад адвокат и банкар на једном каналу основано подсјећају да су САД још увијек економски најјаче, да су мимо оружја судњег дана и војно најјаче, да Русија трпи од санкција, да висока стопа раста Кине опада. Могли су додати и да САД и даље медијски убједљиво доминирају. Уосталом, глобализација је реализована као вестернизација односно американизација и САД су, укупно, и сада испред мултиполарне конкуренције.
Највећи амерички успјех је што су лидере земаља ЕУ као волове упрегли у своја кола. Није било лако. Сјетимо се оног пресретнутог „ма ко ј… ЕУ“ поводом операције „Мајдан“, што је свједочило о отпору Брисела обојеној револуцији у Кијеву. Па оне дугогодишње америчке опструкције Сјеверног тока 2, који су Шолц и Бербокова блокирали тик пред пуштањем у погон, а онда и експлозивом заједно са САД уништили дио гасовода под морем.
Крупни бизнис у Њемачкој се у почетку опирао санкцијама и кидању енергетске жиле куцавице водеће европске економије са Русијом, а онда су глобални (читај англо-амерички) медији са кртицама у постмеркеловској власти, пробудили у масама страхове од „Црвене армије“ из ’45. и ућуткали гласове разума. Потом су један за другим и остали Европљани легли на руду.
Сипају милијарде евра у украјинску врећу без дна, шаљу Зеленском оружје да би плаћали ново, граде конверторе за скупи течни гас, купују руску нафту од препродаваца. САД профитирају баш као и током два претходна свјетска рата у Европи како би „и 21. вијек био амерички“.
Поред ЕУ, САД су војно постројиле Канаду, Аусралију, Нови Зеланд, Британију и за сада одржавају фронт у Украјини.
Стара ЕУ ће још дуго крцкати нагомилано богатство, уз Швабово охрабрење „имаћете мање, а живјети срећније“. А Бајден на бази поменутих постигнућа очекује и други мандат. Уосталом, како је писао Сартори, тржишна економија је побиједила и у Русији и Кини демократски избори постали су једини извор легитимитета, без обзира што је реално мало преостало и од тржишта и од демократије.
Међутим, то јесте стање, али није тренд. А тренд је, већ годинама опадање Америке, повратак Русије и успон Кине.
Оног момента када су изгубиле совјетску противтежу, САД су изгубиле и унутрашњу равнотежу. Запажање лорда Брајса да „власт квари, а апсолутна власт апслутно квари“ важи не само за појединце него и за читаве народа.
Тријумф над јединим достојним противником и статус једине суперсиле, као да је испаметио Американце. Довољне су изјаве Медлин Олбрајт и др. о „америчкој изузетности“, о „мисији САД да предњаче“, о „обавези осталих да их слиједе“, о томе да „ширење америчких вриједности оправдава смрт хиљада ирачке дјеце“, о томе да је „неправда да само Русија користи сибирске природне ресурсе јер припадају цијелом човјечанству“, „шта ће Америци суприорно наоружање ако га неће користити“.
Чак је и професор Фукујама написао бесмислицу о „крају историје“, а администрација САД је ангажовала експерте да маркирају земље потецијалне супарнике које би могли да угрозе хегемонију да би их благовремено сатрле у истовремено двије или више ратних операција у свијету.
Толико су се острвили да су им постале сувишне идеолошке рационализације попут мантре „ширење демократије и људскух права“.
Међународно право су замијенили унилатералним интервенцијама, двоструким стандардима, или простим и провидним обманама и преварама „империје лажи“.
Зашто им је, упркос свему, кренуло наопако?
Пренапрегнутост империје? Потрошеност неолибералне парадигме? Первертирање кључних вриједности?
Иако морал никад није био јача страна политике, а политичка професија је поређена са најстаријим занатом на свијету, велики европски државници, које су данас замијенили најамници у банкама, осигурањима, корпорацијама, инвестиционим фондовима, нису имали само смјеле визије него су држали до личне части, до ријечи, до обећања, до лојалности пријатељима, савезницима, партнерима…
Шарл Де Гол је успјех референдума о реформама условио оставком усред предсједничког мандата и трајно се повукао. Ови би данас релативизовали неуспјех, говорили да их јавност није схватила, тврдили да је пораз у ствари побједа, или неком маркетиншком финтом учинили да се брзо заборави.
Освета глобализације тог и таквог модела политике је успон лидера који су долазили на власт уз помоћ империје, трпили је док су морали, а дизали главу чим су могли и колико су могли.
Након наивног Горбачова, који је, без гаранција да се НАТО неће ширити, расформирао „колективни Исток“, пијаног Јељцина, који је распустио Совјетски Савез, дошао је Путин. На питање зашто је дозволио да Запад осам година систематски одрођује украјински народ од Русије, Владимир Владимирович једноставно одговара да није имао „кинжале“ и „цирконе“ и сл. супериорно наоружање да им се супротстави.
Си је такође дуго источњачки дискретно држао Кину на маргини међународне сцене и тактизирао око Тајавана да би економски постао најјачи и створио респектабилну оружану силу. И Путин и Си веле да им је пукло пред очима приликом бомбардовања осиромашеним уранијумом Српске и Србије. Али, у то вријеме је Примаков на путу за САД само окренуо авион изнад Атлантика, а Кина тек оштро протестовала због „залутале“ ракете на амбасаду у Новом Београду.
Сада им се придружује сљедећи круг велесила: Индија, Турска, Иран, Бразил, Саудија, као регионални полови у вишеполарном свијету. Истискују долар као резервну валуту и повезују се економским и трговинским, али и политичким и војним мултилатералним савезима – БРИКС, ШОС, ОДКБ. Али, постоје храбри, иако не тако велики и моћни, попут Милошевића, Гадафија, Садама, Караџића, који су били сами против свих и својим страдањем завјештали важно питање.
Шта би било да тада није изостала данашња међународна солидарност у отпору јединој суперсили која у Клинтоновим годинама јесте била и најјача и од тлачења никога није изузимала, али ипак не би могла да ратује са свима?
Све је дјеловало као пут у добровољно ропство.
Има нешто што није ни број нуклеарних бојевих глава, ни домет ракета и дронова, није ни раст БДП-а, ни трговински суфицит, ни златне резерве, ни ЦНН и ББЦ, ни моћне банке и корпорације, а на свој начин је надоградња јача од свега.
ЕУ већ многи сматрају пропалим пројектом, а САД се више нико не боји. Као да се обистињује прогноза да ће на крају приче „Европа остати туристичка дестинација у којој ће домаћини носати кофере кинеским туристима“. А готово да нема дана када се неко у свијету не дрзне да одбруси Вашингтону: „Прошло је вријеме када је све ваше беспоговорно пролазило“.
Више их нико не схвата озбиљно, нико им ништа не вјерује, нико их се не плаши. Ердоган води антиамеричку предизборну кампању, иако је у НАТО-у, Орбан, иако и у ЕУ и у НАТО, не осврће се на колективне обавезе, Додик одлучно одбија и узвраћа на све притиске, Вучић их хвата у лажи…
„Сједињене Америчке Државе мрзи цио свијет“ изјавио је турски министар Сулејман Сојлу.
Чак и ако није баш тако, завладала је нова глобална политичка атмосфера, у којој су све очи упрте у Путина и Сија, а Бајден својим несигурним кретњама и конфузним говорима рефлектује позицију САД.
Ако нисте за рационалну анализу, или склони да подржите слабије, укључите омиљени ТВ програм и навијајте док још траје историјска утакмица у Украјини.