Кецмановић: Запад загорчава живот Српској, али и Сарацин зна да неће још дуго

„ЗНАМО да ће Република Српска једнога дана бити независна држава, али наше је да вам до тада загорчавамо живот“ – рекао је Мануел Сарацин, специјални изасланик њемачке владе за Балкан, на састанку са Милорадом Додиком.

Овај је то испричао на АТВ, а онај није демантовао. Иако дјелује неочекивано охрабрујуће, Сарацин није рекао ништа ново. То да Србима, не само у Српској, и не само Њемачка, него читав колективни Запад загорчава живот добро и знамо и осјећамо, али колико ће загорчавање још да траје, не знамо ни ми ни он.

Уз сву циничну искреност да ће нам и даље на неодређени рок загорчавати живот, Сарацин као да нема у виду да је тај процес државног осамостаљења Српске везан за упоредно загорчавање живота његовим сународницима од доскора једине суперсиле.

Неће више бити ни руских енергената, ни кинеског тржишта на којима се базирао економски успон локомотиве европског развоја. А у међувремену, биће неизбјежна и деконструкција загорчавања живота Србима преко фаворизовања Муслимана и Хрвата, њемачких савезника из два свјетска рата.

Њемачку неће амнестирати што су то радили под фирмом колективног Запада и под палицом САД, као ни то што је Њемачка постала највећа жртва суперсиле на измаку.

Да, важне су нам њемачке инвестиције у Србију па и Српску, али то нису водеће националне фирме и велики капитал који бјежи у САД, него мала и средња предузећа која хватају ваздух на Балкану, каче се на руске гасоводе и кинеске саобраћајнице уз Пут свиле и запошљавају по неколико стотина радника.

Државна политика Шолца и Бербокове нису те, код њих ситније, фирме, него лажни в.п. Шмит, Сарацинов земљак послат у БиХ по истом задатку да по Марфијевим инструкцијама Србима загорчава живот.

Сарацин је Додику рекао и то да су га „странци препознали као синоним озбиљне политике која истрајава и не мијења се у свом суштинском циљу“.

Биће да је то разлог што специјално њему загорчавају живот: суде му у Сарајеву у Суду БиХ, кога нема у Дејтонском уставу, по оптужби лажног в.п. са потпуно бесмисленом оптужницом и дјецу му стављају на црне листе.

Неодољиво подсјећа на серијске оптужнице које је „дубока држава“ подизала против Трампа као предсједника САД и сада у предизборној кампањи.

Оптужнице на судовима редовно падају, али циљ је постигнут јавном компромитацијом.

Додик је поновио Сарацину да је његов „суштински циљ“: „Дајте нам Дејтон у ономе што је наше право и обавеза. Ако нам то не дате, онда је сасвим логично да се ми бранимо од свега тога, а наша одбрана је – дајте нам онда миран разлаз, јер ми не желимо да трпимо вашу диктатуру и не желимо ту вашу централизовану унитарну Босну“.

Свима би у БиХ у свему би било лакше када би и Бошњаци коначно знали шта хоће, а да то буде колико-толико рационално и реално.

Треба имати емпатију за њих: за потиснути комплекс вјерске конверзије, који је дијелом колективно осјећање кривице, а дијелом су им наметнуле комшије; за осјећање несигурности у невољном ужем и ширем хришћанском окружењу; за навику да се о њима одлучује из далеких центара окупаторских империја; за разапетост између немоћног Блиског Истока и моћног Далеког запада; за унутрашњи расцјеп између бошњачких Американаца и Палестинца, чија линија не пролази између њих него кроз њих; за злослућење да им још од два српска устанка Србија ради о глави.

Ипак, тешко је разумјети да се сва њихова политика своди на култ невине жртве и манипулацију „геноцидом у Сребреници“, те одбијање да нађу модус вивенди са комшијама уз уважавање једнаког права на БиХ.

Неће Дејтон, неће нови договор, неће мирни разлаз, неће ништа.

„Уплашени пред будућношћу“, пише Меша Селимовић, „покушавају да зауставе вријеме“. А оно протиче мимо њих и опет ће се наћи на погрешној страни историје, као и 1914, 1941, 1992.

Како ономад вели вјероватни нови предсједник САД, „Тајван ће морати да плаћа америчку заштиту“. Већ у првом мандату је рекао да то важи и за Европу. Али и то да Американци неће гинути за Црну Гору, пошто је нетом била примљена у НАТО.

Чисто сумњам да ће и за бошњачке кантоне, а тамо су и шворц па ће плаћати у натури, у добровољачким одредима негдје опет на Источном фронту, као обновљена СС Ханџар дивизија идеолошки блиска Азову. Дио њих ће продубити везе са исламским тероризмом, за што већ постоји инфраструктура од кампова у Бочињи и Маочи до екстратериторијалног монументалног Исламског центра „Краљ Фахд“ у сред Сарајева.

Бошњачки пјесник рахметли Абдулах Сидран луцидно је примијетио: „Све што нам међународна заједница обећава да неће дозволити да се догоди у Босни, већ се догодило … Знам да смо негдје грдно погријешили, али не знам ни када ни у чему …“

Водећи савремени хрватски писац Миљенко Јерговић, сарајевски Загребчанин и боснољуб, такође се, али нешто конкретније, пита: „Да ли је Изетбеговић храбро одбијајући да се прикључи оној Милошевићевој скраћеној Југославији, са становишта свога народа, погријешио?“

Емир Кустурица се не двоуми: „Ратни предсједник Босне и Херцеговина, умјесто да на Милошевићевој понуди о опстанку у крњој Југи изгради лик спасиоца свог народа, па послије рата куд који мили моји, он га, заједно са америчким амбасадором у Србији Вореном Цимерманом, гура право у рат. Границе Босне нису морале бити крваве да је овај човјек видио мало даље од Скендерије, да је имао и мрву образовања и да није прикривено мрзио Србе.“

Треба послушати велике умјетнике, поготово оне највеће, који попут Додиковог савјетника посједују и политичку интуицију.

Коријени Алијине србомржње могу се открити у породичном предању о претку који је посједовао Аду Циганлију и у Босни добио надимак Београдлија.

Муслимански лидер је то, кад устреба, истицао да би домаћинима ставио до знања да је Београд био беговат Изетбеговића или пак као знак блискости са Србијом таман као да је кућу у Београду прадеда преко огласа замијенио за Босански Шамац.

У ствари, као и многе друге претке муслиманских породица у БиХ, и његове су као потурице преко Дрине протјерали српски устаници. Милошевићеве и Караџићеве фер понуде могле су му бити одиозне и због снажног утицаја загребачке џамије са муфтијом Мустафом Церићем, касније реисом у Босни, али је пресудан био утицај Цимермана да одустане и од Кутиљеровог плана.

Послије тога је насамарени Алија почео да изиграва предсједника свих грађана у цјеловитој и јединственој грађанској БиХ, одржао референдум против воље Срба изражен на националном плебисциту и тиме изазвао грађански рат.

Дејтон је накратко донио политичко рјешење, а онда је лансиран мит о геноциду у Сребреници.

Америкацима је тај мит био алиби за бомбардовање српсаких положаја у Босни, што је радијацијом отровало и нерођене генерације Срба, Бошњацима оснивачку жртву нације настале на партијском форуму, Србима сатанизацију која је требало да засјени њемачки холокауст.

„Срби су народ звијери без вјере и закона“. „Геноцид у Сребреници“ је био поента Хашког трибунала, који су иницирали, финансирали и своје грађане изузеле САД, па се тамо и играло како су они свирали. А организација „Мајке Сребренице“ постала је врховни морално-политички жрец који је прозивао иностране државнике који нису били у Поточарима и непожељне, који јесу, каменовала.

Јевреје су увриједили називајући масовни злочин у Сребреници од доказаних 1200 бошњачких жртава истим именом као и помор шест милиона њихових сународника. Сами Бошњаци су, додавањем још 11 геноцида и појавом рахметлија на бирачким списковима, сами банализовали трагедију.

Луцидни српски редитељ Гага Антонијевић је сјајно све сажео у двије зависне реченице:

„Зашто не постоји организација Мајке Аушвица?! Зато што су тамо побијене и жене и деца.“

Услиједиле су британска, па њемачка резолуција којим би УН запечатиле „истину“ о Сребреници. Прва је одбијена, а друга је прошла уз већи број гласова против, уздржаних и апстинената него оних који су је прогурали.

Напросто, однос снага у свијету се промијенио, па консеквентно и у БиХ. Персонално, Путин и Си су моћни носиоци преокрета, а Орбан, Додик, Вучић, Фицо су храбри првоборци мултиполарног поретка.

Клинтон, Обама, Бајден и германски теренци Петрич, Шварц Шилинг, Инцко, лажни Шмит и Сарацин су развалили БиХ и посијали мржњу Бошњака према Србима, већу него што је то успјело Мехмеду II, Калају, Павелићу, Мухамеду Туњи, врховнику Фрањи и Алији, заједно.

И, не крије Сарацин, труде се да нам загорчају. Ал’, зна и он, неће још дуго!