Кецмановић: За Сарајево је Декларација Сабора наставак Начертанија и Меморандума, а сам Сабор – Газиместана

У БЕОГРАДУ: „Само слога Србина спасава“, а у Сарајеву: „Не дај Боже да се Срби сложе“.

Чини се да су Вучићево успјешно лобирање у ГС УН и Додикова нова посјета Русији, те вечера обојице са Си Ђинпингом у Београду, више утукло Бошњаке него увеселило Србе. О томе свједочи интервју Златка Хаџидедића, водећег академског коментатора за ТВ Фејс (7. јун).

У центру пажње је опет наводни план за подјелу БиХ између Србије и Хрватске.

„То је план који се остварује још од ’92. На томе су радили Европљани, а Американци зависно од односа снага у Стејт департменту. Против Босне су посебно радили Метју Палмер и Габријел Ескобар. А није вјеровати ни актуелном амбасадору Марфију, јер је и он раније био један од таквих. САД су заокупљене проблемима у Украјини, Гази и на Тајвану, а немају некадашњу моћ. Већ деценијама упиру прстом у Српску и Додика као главни проблем, а ништа не чине. Што је најгоре, наше власти од Изетбеговића до Тројке, ништа не предузимају, него другима угађају и чекају да им све ријеше. Народ запао у апатију и свеједно му је у којој ће држави осванути“…

„Па шта да се ради, професоре докторе Хаџидедићу?“ – пита га депримирана новинарка.

„Ако Дејтон не функционише, ми по Дејтону имамо право да се вратимо на претходни комунистички устав СР БиХ. Ето то је мој приједлог“ – каже проф др Хаџидедић.

Е мој Златко, у Дејтонском споразуму такође пише да су правосуђе, порези, војска, безбједност, гранична полиција итд. у надлежности ентитета па Бошњаци то не поштују. Баш зато Дејтон и не функционише.

У Хаџидедићевим гласним размишљањима могли смо чути охрабрујућу вијест да су Бошњаци дошли до, макар и закашњеле „спознаје да САД имају пречих брига (Украјина, Газа, Тајван) и да више нису моћне к’о бировактиле.“

Открили су да „САД нису џамија у којој ће клањати“.

Ваља Златка подсјетити да су Американци, када су били најмоћнији и без пречих брига, скројили Дејтон који сада у Сарајеву зову „лудачка кошуља за Бошњаке“, те да нису само Европљани, како вели, дијелили БиХ на велику Србију и велику Хрватску.

Не знам шта су се о Босну огријешили Ескобар и Марфи, али Метју Палмер је Бошњацима поручио „не очекујете да ће америчка коњица дојахати са Требевића“.

Ако вас је то ономад наљутио, данас бисте му могли бити захвални што вас је на вријеме поштено упозорио.

Поштено је и од Хаџидедића што признаје да бошњачки политичари, од Изетбеговића до Тројке, нису умјели да преузму ствар у своје руке него су угађали другима. Ти други су, биће, и Окцидент и Оријент, али српске и хрватске комшије сигурно нису.

А да је бошњачки народ крај такве политике и политичара обезнађен и апатичан није чудо. Али није то све што је проф. др З. Хаџидедић рекао.

Има код њега и озбиљних контрадикција. Он, рецимо, још тврди да „Русија нема утицаја у Српској јер нема неопходну инфраструктуру на терену“. Чести Додикови сусрети са Путином су обострана симулација која само служи да остави утисак снажне везе и подршке.

Истовремено, др Златко се љути: ‘Ево, нека се Елмедин Конаковић најави код Путина или свог колеге Лаврова, па га неће примити’“. „Си Ђинпинг у посјети Европи није случајно дошао баш у Београд“.

Е, па сад за Златка најприје Русија нема утицаја, чести сусрети Додика са Путином су симулација важних веза, а проблем је што министар спољних послова БиХ не може да добаци ни до колеге Лаврова, а камо ли до Путина.

Но, ког ће ђавола ће Елмедин да потеже до Москве, када они тамо немају утицаја на збивања у БиХ? Једино је у праву да немају инфраструктуру на терену, али зато имају суперструктуру. Русија нема, као САД, конзулат у Бањалуци него тек од неки дан само канцаларију, али зато заједно са Србима граде Правослвану цркву и духовни центар.

Ви и сами кажете велики и „мали Руси“. Е, то је та супесрструктура без инфраструктуре!

Затим, вели Златко, да „Запад на ријечима критикује Додика, а на дјелу га подржава, па он ради оно што желе, односно што му кажу: „Руши Дејтон!“

Пошто ова смијешна тврдња не заслужује озбиљан коментар, зашто се Хаџидедић није заложио да се Српској врате отете надлежности, око којих се деценијама рве Додик, па да скупа бране Дејтон?

Даље, Хаџидедић сматра да је, насупрот Палмеру, Ескобару и Марфију, Џејмс О’Брајан, помоћник државног секретара САД за Евроазију, једина нада за БиХ јер се јасно одредио: „Без Српске и Додика!“.

Али, ко зна гдје ће се то „бошњачко свјетло на крају тунела“ наћи послије избора у САД, па ни он није нека гаранција.

Проф. др Златко ни сам не зна да ли држати фиге О’Брајану или се уздати у се и у своје кљусе, па како ће онда знати просјечан Бошњо.

Најзад и једна бизарна опаска на рачун предсједника Србије.

„Вучић увијек наглашава да признаје теориторијални интегритет, али никада не спомиње суверенитет БиХ“. Нисам примјетио, али Јасмин Мујановић, учени глас бошњачке дијаспоре у Канади, у интервјуу за Кликер.ба (4. јун) поводом превода његове књиге „Бошњаци – нација послије геноцид“а на босански језик тврди обрнуто – да „Вучић угрожава територијални интегритет, а Милановић и Пленковић суверенитет БиХ“.

Но, док се Јасмин и Златко договоре, вратимо се Хаџидедићу, и узмимо да је он у праву, али то не значи да и предсједник Србије није.

Иако се обично каже да БиХ има спољни, али не и унутрашњи суверенитет, заправо нема ни оно што бајаги има.

Самим тим што је и послије 30 година под протекторатом, БиХ није суверена држава. Није ни де јуре, а де факто још мање. И не би јој помогло и да Вучић још хиљаду пута понови да јој Србија признаје суверенитет.

За Хаџидедићев ламент над Босном и Бошњацима подстицај за нови интервју (Сл. Босна 11. јун) дала је Декларација Свесрпског сабора у Београду, гдје су Српска и Србија као српске земље у оквиру ширег Српског света, обзнаниле ново Начертаније и Меморандум.

Ништа у Декларацији нема садржајно ново што није већ годинама у различитим приликама записивано и потписивано и што не потпада под дејтонске паралелне и реципрочне везе Српске и Србије.

Овог пута је само све обухваћено, експлицитније, одлучније, конкретније и надахнутије.

Емоција и енергија коју је Вучић донио из Америке а Додик из Русије, са пјесмом и игром у народним ношњама и ватрометом, заглувиле су уши и заслијепиле очи у Бошњака.

Има, додуше, у Декларацији и нових и важних нијанси…

Вучић никада није отвореније и директније узвратио на Додикову „загледаност у Србију“ и показао више слуха за Додикову политику, јер „он тамо боље зна“, а „Србија никада неће Српску оставити на цједилу“.

Није морао ни толико, јер се подразумијева, али лијепо је било чути, иако је изазвало непотребну панику у муслиманском Сарајеву.

Квинта је тражила да српске власти одустану од Сабора. Марфи је изјавио да „Србија Декларацијом руши Дејтон“ и добио званичан одговор да су „Срби писмени да прочитају шта тамо пише и шта не пише“.

Али, и питање: откуда амбасадор САД у Сарајеву да соли предсједнику друге државе у Београду!?

Одмијенио је колегу и земљака Хила у Београду јер је откривено да је овај, својевремено на служби у Сарајеву, рекао да треба „истјерати Србе из БиХ“. Биће да исте идеје рјешење има и за Србе на КиМ.

Сабор је одржан узнос Квинти, Вучић је одбрусио Марфију, Додик, као и обично, још грубље, Хил се начас прићутао…

Времена су се очито промијенила.

Прошле суботе смо навели пет модалитета раздруживања: мирно у договору, мирно самоиницијативно, временом спонтано, легализацијом фактичког стања. Заборавили смо још један: свеколиким повезивањем једног народа у двије државе и стратешким стапањем у једну.

Додик је то са слављеничком чашом у руци сажето објаснио: „Нема државе без љубави!“.

Да, то је оно што недостаје Босни да би била држава.

Срби више воле Србију, Хрвати – Хрватску. Воле и БиХ, али свако свој ентитет односно своје кантоне.

Објашњавајући неуспјех Калаја да створи босанску наднацију, гроф Андраши је прије 100 година рекао: „Босна не може да буде држава јер не дише једном душом“.

Српски свет има једну душу, али, како рече патријарх Порфирије, „сабире се са собом и у себи, а не против других“. И нема намјеру да као 1918. и 1945. године ослобађа друге и прави преварну заједничку државу, Југославију – у природној величини или у босанској минијатури.

Бадава, за Сарајево је Декларација наставак Начертанија и Меморандума, а Сабор Газиместана.

Резигнирани Хаџидедић одбија и охрабрења из „круга двојке“: „Додик готов“, „пола Србије против Вучића“.